Вучићев „план у пет тачака“ за четвртак преподне

Недавно представљени „план за Србију у пет тачака“ на први поглед делује као покушај да се после дугог периода власти понуди нова визија развоја државе. Мање администрације, више рада, реформа образовања, енергетика, роботика, вештачка интелигенција и суперкомпјутери, све што звучи као језик модерног доба.

Злобници би рекли да је у питању стилизовани одговор вештачке интелигенције на команду „дај ми пет предизборних обећања на тему шта треба мењати у Србији а да то није режим СНС-а и Александра Вучића“. Пажљиви читалац ће ипак препознати у овом тексту лични печат аутора и начин размишљања који је обележио јавну сцену у протеклих деценију и по. Главна њена особина, ако изузмемо константно спуштање границе пристојности у јавном обраћању, јесте фокусирање пажње јавности на оно што је видљиво и може се сликати а уклањање било какве дебате о суштинским системским проблемима који изједају друштво.

Тако се власт хвали изградњом националног стадиона уместо да одговори зашто је практично цела ватерполо репрезентација напустила државни тим. Набрајаће се окречене и реновиране болнице без помињања броја лекара који су емигрирали. Бројаће се километри аутопутева без помињања откупних цена пољопривредних производа које би требало тим путевима превозити.

 Србија данас нема проблем само са бројем институција, већ са њиховим стварним капацитетом. Институције постоје формално, али су суштински испражњене од ауторитета, иницијативе и стручности

Прва тачка плана, смањење администрације и рационализација државе, у потпуној је сагласности са овим начином размишљања. Но, Србија данас нема проблем само са бројем институција, већ са њиховим стварним капацитетом. Институције постоје формално, али су суштински испражњене од ауторитета, иницијативе и стручности. Одлуке се доносе мимо система, регулаторна тела делују немоћно, а универзитети и научне институције проглашавају се за државне непријатеље.

Пета тачка, посвећена роботици, вештачкој интелигенцији и дата центрима, најамбициознији је део читавог документа. Ипак, читава визија остаје заробљена у логици грађевинског пројекта са незаобилазном церемонијом отварања, по правилу у сред изборне кампање: изградити кампус, поставити сервере, довести струју, купити чипове.

Стварни технолошки развој није зграда него систем. Њега не чине само сервери него универзитети, научни институти, стартап компаније, слободна размена знања, поверење у институције и способност једног друштва да задржи најбоље људе.

И ту овај план престаје да буде само политички документ, а постаје огледало ширег друштвеног стања. Живимо у друштву које све више верује у брза, видљива и медијски упакована решења. Вреднује се оно што може да се отвори пред камерама, оно што лепо изгледа на друштвеним мрежама, док се дуготрајан и често невидљив рад на институцијама, образовању и култури потискује у страну.

Из таквог амбијента природно настаје конформизам, јер озбиљне структурне промене подразумевају сукоб са навикама, интересима и културом привида. Оне траже генерације људи спремних да раде нешто чије резултате можда никада неће лично политички или материјално наплатити.

Озбиљне структурне промене траже генерације људи спремних да раде нешто чије резултате можда никада неће лично политички или материјално наплатити

Насупрот томе, друштво навикнуто на кратке циклусе одушевљења и стимулисано кратким исечцима са друштвених мрежа све чешће тражи магично решење: један аутопут који ће решити демографски проблем неке области, једну страну инвестицију која ће оживети замрли град или, ако хоћете, једну промену власти која ће решити све проблеме нашег друштва. Свака од наведених ствари је само алат који доноси резултате дуготрајном применом у оквиру шире стратегије и одрицањем очекивања да ће се ствари променити преко ноћи.

Стога је неопходно да се сви посветимо размишљању о питањима на које нам вештачка интелигенција по дефиницији не може дати одговор: које су то моралне вредности које ће сваком члану друштва омогућити осећај смисла и припадности у свакодневном животу.

Ниједна технологија не може заменити националну стратегију, институционалну културу и дуготрајан рад на друштву. И обрнуто, логички и вредносно утемељену стратегију ће језички модел, по могућности домаће производње, преточити у план од хиљаду и пет тачака за свега неколико минута.

Ниједна технологија не може заменити националну стратегију, институционалну културу и дуготрајан рад на друштву

Али пре израде било каквог плана морамо одбацити уверење да се историјски проблеми могу решити искључиво пречицама, куповином опреме и изградњом инфраструктуре. Озбиљне државе се не граде у току предизборне кампање, већ деценијама стрпљивог рада на институцијама, образовању, науци и култури одговорности.

Народ који се навикне на привид развоја временом почиње да меша кретање са напретком. А управо је то највећа опасност епохе у којој ће вештачка интелигенција моћи да симулира скоро све, осим стварно изграђеног друштва.

Председник стручног савета за информационе технологије Нове Демократске Странке Србије