Србија и Албанија – много више од игре

Синоћне нереде на Стадиону Партизана, због којих је утакмица Србија-Албанија прекинута у 42. минуту, није изазвала увредљива застава „Велике Албаније“ окачена на даљински навођеног летећег уљеза. Ма колико српска јавност кривила дрон до бесвести, то напросто није тачно, што се види обичним прегледањем снимка целог догађаја.

Нереде су заправо започели играчи албанске репрезентације, по свој прилици у складу са претходно договореним наумом. А то су урадили тек пошто дрон са заставом није испунио сврху коју су они изгледа прижељкивали.

Летелица и застава су, наиме, кружили изнад игралишта, а главни судија утакмице зауставио је игру када се летелица спустила толико ниско да је ометала играче два тима. По свој прилици, у том тренутку је ретко ко на стадиону уопште и имао представу шта је приказано на застави. Спорна слика је, напросто, била недовољне величине и упадљивости да би била јасно разазната са иоле пристојније удаљености, па је чак и играчима на самом терену, изнад чијих глава је лебдела, вероватно било немогуће да увиде шта тачно приказује – а камоли гледаоцима са трибина. Ваљало би такође напоменути да ни мапа ни портрети који су били приказани на застави нису уобичајени призори у српској јавности, тако да ни онима који су их можда јасно видели није било лако да схвате шта застава одиста представља. (Црни двоглави орао, иначе албански национални грб, јесте нашироко познат, али је и он био мали и не превише упадљив.) Може се рећи да је само по бојама, које су једине биле распознатљиве са веће удаљености, могло да се закључи да је реч о некаквом албанском знамењу, али изузев не претерано снажног негодовања са трибина није било друге реакције на летелицу.

Дакле, у часу када је судија прекинуо игру како би летећи предмет био уклоњен, нико на стадиону није био посебно испровоциран заставом. Нико, осим фудбалера Албаније, који су очигледно само чекали да је неко од српских играча узме, па да скоче да је „бране“ песницама.

При том, за „одбраном“ заставе није било никакве потребе, пошто Стефан Митровић, који ју је рукама свукао из ваздуха, није нити једним покретом наговестио намеру да заставу оштети. Митровић је просто желео да је одстрани са игралишта, после чега би утакмица могла да буде настављена. Односно, како стоји у накнадном саопштењу Фудбалског савеза Србије, Митровић је хтео да заставу преда четвртом судији, што је у сасвим у складу са правилником. Албански фудбалери, међутим, грубо насрћу на њега и, желећи да му отму заставу, започињу општу тучу на трави – и тек после тога реагују навијачи са трибина, који утрчавају на игралиште.

Поштена и непристрасна истрага, какву УЕФА наводно најављује, морала би да у своје средиште постави питање насилне реакције албанских фудбалера, која је за следствене нереде била кључни подстицај. Та реакција снажно указује на повезаност албанских фудбалера и онога ко је летелицом управљао, нарочито због тога што је на Митровића насрнуло више албанских играча, па се не може говорити о појединачном испаду. Истим тим играчима застава није сметала док им је летела изнад глава, нити су пожурили да је – ако им је стварно било стало до тога да је заштите – сами уклоне са терена. Не, били су непомични све док је Митровић није узео у руке, када су се муњевито и дивљачки бацили на њега. Исто тако, за претпоставити је да су они, за разлику од српских играча и навијача, лако могли да препознају садржину заставе, као што би, у хипотетичком противпримеру, мапу обједињене Србије и Републике Српске далеко пре могли да препознају српски него неки други играчи: а ипак, Албанцима ова спорна, великоалбанска застава, која је најоштрије прекршила забрану уношења политичких садржаја на стадион, као да нимало није сметала, већ су је ћутке посматрали све док није доспела у руке неког од српских играча.

Из свега се просто намеће закључак да су албански фудбалери дошли у Београд са намером да изазову немире. Дакле, не само да их испровоцирају, тј. да подстакну супротну страну да их покрене, него и да их лично започну – што су на крају и урадили, пошто провокација са заставом није уродила плодом. (У прилог оваквом закључку иде и податак да је албанска репрезентација била та која је касније одбила да сусрет буде настављен, чак и када им је – превише великодушно – понуђено да се остатак одигра пред празним трибинама!)

То, опет, значи да је Фудбалски савез Србије несумњиво у праву када у званичном саопштењу понашање гостију из Албаније препознаје као терористички напад. Намеру да се на овако запаљивој утакмици, са оволиким безбедносним опасностима, изазову нереди и немири, који би лако могли да доведу и до жртава, немогуће је оценити икако другачије.

Уосталом, замислите како би био дочекан некакав обрнут случај: да су српски фудбалери, на неком од „врућих терена“ у региону, песницама „бранили“ заставу „Велике Србије“ коју је неко даљински лансирао на игралиште. У најоштријим осудама таквог чина бриселски, вашингтонски, регионални и званичници из УЕФА неизоставно би морали да се утркују са дежурним душебрижницима из службеног али и из „елитног“ Београда, док би сместа била покренута истрага о „политичкој позадини“ која свакако не би мимоишла ниједног српског играча, члана стручног штаба или представника Савеза.

Америчка амбасада у Београду свакако би поздравила истрагу и помогла је, ако никако другачије а оно барем посебним тимом стручњака из њихових безбедносних служби.

Уколико све то изостане у расплету синоћног инцидента, па се албанска страна извуче без драстичнијих последица, биће то јасан знак да у гласинама да је притисак западних амбасадора (тачније, америчког Мајкла Кирбија, или евроунијског Мајкла Девенпорта, или обојице), пресудно допринео да извесна скупина гостујућих навијача ипак буде пуштена на стадион, има подоста истине. То би, укратко, значило не само да су албански играчи били у дослуху са оним ко је из ложе Партизановог стадиона (где су малобројни албански навијачи били смештени) управљао летелицом, већ и да су сви они били у дослуху са неким од два Мајкла, или са обојицом. Таман да се Пјер Де Кубертен, зачетник савременог схватања спортских такмичења, још мало преврће у гробу.

Главни наук за српску јавност, међутим, не би требало да има везе са фудбалом, нити спортом уопште, већ са мучном чињеницом да данашња Србија нападе на себе није способна ни да спречи ни да лечи.

Најпре, бука која се одмах после прекида утакмице подигла у овдашњем јавном простору, била је предвидиво јалова, испразна и сасвим бесмислена. Власт је, рекло би се, више била узнемирена због поклича против премијера Александра Вучића које је у телевизијском преносу и непосредно у камеру РТС-а узвикнуо један од навијача. Параноја је проузроковала покретање читавог ланца међусобних оптужби за то ко је одговоран што је обичан смртник успео да на неколико секунди „упадне“ у пренос РТС-а и викне нешто против премијера, при чему се дотични поклич редовно назива увредом, иако је, поређења ради, далеко безопаснији од парола које су великодостојницима Српске православне цркве потпуно некажњено упутили учесници недавне тзв. „параде поноса“. Стога би све државне званичнике који тврде да су згрожени увредама на рачун Вучића, ваљало упитати због чега нису били једнако згрожени далеко отровнијим увредама на рачун СПЦ-а.

Још важније би било упитати их докле намеравају да Србију вуку у сусрет онима који стоје иза сваког и једног напада на нашу државу, па и овог са Стадиона Партизан. Јер, за летелицу, увредљиву заставу, тучу и прекид утакмице јесу непосредно криви албански играчи и навијачи, а вероватно и Тирана (нарочито ако је тачно да је рођени брат албанског премијера Едија Раме управљао спорним дроном). Затим, за логистичку припрему инцидента заслужан је неко изнад Тиране, тј. неко ко директно одговара Вашингтону и Бриселу, што нас опет враћа на два Мајкла. Али, за то што неколико десетина Албанаца и пар евроатлантских сплеткароша могу једном подлом провокацијом да уздуж и попреко потресу целу Србију и направе од целог случаја прворазредну, светску сензацију, одговорни се налазе првенствено у Београду.

Србији није неопходна сарадња са Вашингтоном и Бриселом, него заштита од истих. Власт која то не може или не жели да схвати, па наставља погубну, од претходника преузету политику евро(атлантских) интеграција, у ствари је највећа опасност за безбедност Србије и њених грађана, који, сада је очигледно, ни у престоници, па ни на спортским приредбама, више не могу да буду мирни од непријатеља.

Оних непријатеља које, како нас властодршци убеђују, већ 14 година уопште немамо.