Смртоноснa опомeна, или шта зна један лондонски студент о Сребреници, а не зна о Братунцу

ББЦ је 6. јула гледаоцима у Британији први пут приказао свој получасовни документарни филм “Смртоносна опомена. Поново у Сребреници”, а три репризе су уследиле већ 18. јула. И вероватно ће их бити још. ББЦ је, што је јасно већ из наслова, док су стручњаци из Форин офиса смишљали, писали и преправљали своју резолуцију за Уједињене нације, урадио свој део посла, те се и он успешно уклопио у кампању за још једно обележавање српског народа као геноцидног.

Новинарка-наратор Миријам Франсоаз-Сера и редитељ Гилијен Банкрофт проценили су да ће гледаоцима сребреничку трагедију најбоље представити ако се у овом документарцу појаве и четворо енглеских двадесетогодишњака и тиме посебно истакне колики је био злочин ликвидација младића муслимана који су 1995. били њихових година.

Енглески Телеграф објавио је 19. јула утиске једнога од њих, Абдуле Фарука, студента медицине из Лондона. Он најпре каже како је знао понешто о геноциду у Европи током Другог светског рата, али да је право значење те речи схватио тек када је у Меморијалном центру у Поточарима гледао видео-снимке са сценама убијања заробљеника.

“Страшно је”, пише он, ”што смо ми, Европљани, допустили да се историја понови на такав начин, а још је горе што се за тај масакр од пре двадесет година а веома мало зна, иако је овде убијено 8.000 људи. У знак саосећања са њиховим породицама, требало би да их се сваког 11. јула сећамо, исто онако као што се сећамо жртава из Другог светског рата. Истина, Европски парламент усвојио је 2009. године резолуцију о Сребреници, али је Уједињено краљевство једина држава која ју је досад званично прихватила. Срамота је што су обавештајне службе знале да ће генерал Младић заузети Сребреницу како би је `очистио`, али су хиљаде људи страдале јер Уједињене нације нису ништа предузеле да то спрече.”

Абдула Фарук одбио је да се рукује са председником општине Сребреница Милошем Миловановићем “не зато што је Србин”, како каже, "већ што негира да се овде догодио геноцид”. А пошто касније додаје како је несхватљиво што је Русија спречила усвајање британске резолуције у Уједињеним нацијама, вероватно би одбио и пружену руку неког Руса (разуме се, не што је Рус - већ што не признаје геноцид).

Пре повратка у Енглеску, Фарук и његови енглески вршњаци посетили су у Сарајеву Меморијалну галерију Тарика Самараха, уметничког и документарног фотографа босанско-суданског порекла. Галерија има преко 2.000 фотографија младих, средовечних и старијих људи који су пре двадесет година убијени у Сребреници.

На крају текста. Фарук кaже како их је Самарах замолио “да у Енглеску понесу и део патње људи са којима су се сретали и да причају о томе шта се овде догодило 1995. како се не би заборавило”, а што он и почиње својим написом.

Млади медицинар из Лондона не зна јер није ни имао прилике да чује ко је и како почео грађански рат у Босни и Херцеговини, ни шта је све претходило крвопролићу у Сребреници, а свакако му ништа не значе ни Братунац, Кравица и имена других села из околине Сребренице. Није много вероватно да су му причали о “подвизима” Насера Орића, који је са својим војницима ноћи проводио убијајући у српским селима сеоске стражаре и цивиле, а дане у Сребреници под окриљем Унпрофора. Нити је икад чуо за масакр у Кравици на православни Божић 1993, за убиство 49 мештана, међу којима је најмлађа жртва био дечак од четири, а најстарија старица од осамдесет четири године. Спаљено је тада и неколико стотина кућа, православна црква сравњена са земљом, а гробље прекопано. Током грађанског рата 1991-1995. године у читавом крају око Сребренице убијено је 3.267 Срба и Српкиња.

Пре четири године норвешки новинар-истраживач Оле Флим режирао је документарни филм “Сребреница - издани град”. Ко зна да ли је будући лекар из Лондона имао прилику да га види, или је – ако јесте – оценио да је необјективан. Можда би се његови ставови о кривцу и жртви изменили да је у Братунцу посетио спомен-собу посвећену српским жртвама, да је гледао видео-снимке њиховог страдања. Но, како се то није догодило, Абдула Фарук ће вероватно остати у уверењу како је схватио шта се догађало током грађанског рата у Босни и да се никаде неће запитати да ли прича коју му непрестано намећу има можда и другу страну. 

Док ће се они непоправљиви оптимисти који још верују у енглеску флоскулу фер-плеја и непристрасно и уравнотежено извештавање ББЦ прилично начекати да се гђа Миријам Франсоаз-Сера и г. Гилијен Банкрофт са својом екипом појаве у Братунцу.