Седам деценија од гашења Гролове “демократије”

Осмог новембра 1945. године изашао је последњи, седми број Демократије, првог и јединог опозиционог листа у тадашњој Демократској Федеративној Југославији. Њен главни уредник био је Милан Грол (1876-1952), српски књижевник, драматург и управник Народног позоришта у Београду и политичар, а као издавач је потписан Никола Д. Јеремић.

Лист, који је излазио четвртком, први пут се појавио пред читаоцима крајем септембра 1945. У роману Призраци, Светлана Велмар-Јанковић пише: “Лист Демократија престао је да излази. Био је забрањен.”Прва реченица је тачна, друга није. Према писању Политике од 15. новембра 1945, очигледно је да Гролова Демократија није забрањена, већ да су је комунистичке власти уобичајеном и ефикасном смицалицом лишиле услуга штампарије.

Демократска и отворена борба коју је Милан Грол, тада председник Демократске странке, повео против црвеног једноумља свакако је била у прст у око властима, али је лист, ипак, излазио. Титова влада желела је да представи западној јавности како је у Југославији могуће јавно објављивање и ставова који се разликују од званичних.

Привид трпељивости, ипак, није дуго трајао. Штампано је укупно седам бројева Демократије, а последњи је изашао уочи избора за Уставотворну скупштину, одржаних 11. новембра 1945. То, у правом смислу речи, и нису били избори, већ њихова својеврсна имитација. Бирачи су имали прилику да се тајним гласањем изјасне за листу Народног фронта (коју си чиниле КПЈ и неколико мањих странака) или да своје куглице убаце у кутију без икакве ознаке, у народу назване “ћорава”. Она је имала за циљ да се на бирачка места привуку и они који нису желели да гласају за Народни фронт јер је, као и увек, одзив био веома важан.

У једном броју Демократије овако је описан тај привид избора:

"Ловци штиглица намажу грану дрвета лепком, и уз њу привежу једног штиглица који треба да намами друге. Кутија без листе, без кандидата, има задатак да привуче бираче у гласачку собу и увећа учешће народа у гласању. Бирач сад може слободно да спусти гласачку кутију где год хоће, па и у кутију без листе, остала процедура, пребројавање куглица по кутијама, брига је надлежних бирачких одбора и комисија.”

И песмица у једном другом броју Демократије такође је посвећена овим и оваквим изборима:

“Немогућа ту је трка,

само један коњ се трка.

Ко је бржи од зеленка?

-Сустиже га само сенка!

То јахачу квари славу,

претече га коњ – за главу!

Ал и њему ћар је лепа

Јер је бржи он од репа!”

У то несрећно доба, комунистичка власт је делила грађане на "акцију” и “реакцију”. Комунисти и сви они који су им се приклонили спадали су у прву групу, а остали, са друкчијим ставовима, били су сврстани у “реакцију”. А њу је требало непрестано обележавати и плашити.

У Борби 1. октобра 1945. објављен је извештај са неког народног збора, на коме је Моша Пијаде овако грмео: "Ми морамо смрдљиву лешину реакције макнути с нашег пута! Средине нема и не може да буде! Ко не гласа за Народни фронт, тај ће да гласа против народа и независности Југославије! Тај ће гласати за фашистичке и четничке униформе, за највећу издају коју је српски народ икада доживео!”

Демократска странка одлучила је да не излази на изборе и о томе је Демократија писала већ у првом броју. Својим члановима и симпатизерима саветовала је да – како не би имали неприлика – изађу на биралишта и своје гласове убаце у кутију без листе.

Када је Комунистичка партија, маскирана у Народни фронт, убедљиво победила на изборима 11. новембра 1945. "реакционаре и фашисте", престала је потреба да се на Запад шаље лажна слика о слободи штампе у Демократској Федеративној Југославији.

Уместо осмог броја Демократије, који је требало да изађе 15. новембра и, вероватно, на свој начин опише “најдемократскије изборе икада одржане”, управо тога дана, неком “случајношћу”, у Политици је објављен текст чији су аутори, наводно, били графички радници “Привредног прегледа”, а који дословце гласи:

“Ми, графички радници и раднице, запослени у штампарији `Привредни преглед`, у којој се штампа Демократија, дајемо следећу изјаву:

Видевши да лист Демократија напада и клевета тековине наше народноослободилачке борбе, били смо принуђени већ једном да изнесемо пред читавом јавношћу мишљење нас радника и радница који радимо на штампању Демократије. Како је сваки лист Демократије био све безобзирнији у свом писању, а кулминација је последњи број, то смо ми, радници и раднице, одлучили да га нећемо више никада одштампати, јер дрско напада наше Јединствене синдикате, за које смо се ми деценијама борили и за које су наши најбољи другови дали своје животе. За те синдикате Демократија тврди да су типа Југораса и Србозара. То је највећа клевета за цео наш синдикални покрет који је заснован на потпуно добровољној основи. Ми, графички радници, чланови слободног Јединственог синдиката, најбоље показујемо своју јединственост тиме што одбијамо заувек штампање Демократије и свих сличних листова који би се под било каквим именима појавили у будућности.”

И пошто је Демократија обележена овако “спонтано” и, несумњиво, једногласно (лако је замислити како би се провели онај радник или радница са друкчијим мишљењем), било је јасно да се више ниједна штампарија неће усудити да штампа гласило Демократске странке.

Изборе за Уставотворну скуштину ДФЈ 11. новембра 1945. пратили су као као посматрачи и енглески парламентарци, који су били и у посети код Јосипа Броза. Када га је један од њих упитао шта се догодило са Демократијом, он му је одговорио да су радници одбили да је штампају и да власт то мора да поштује. Енглез је био веома задовољан објашњењем, а поготово Титовим уверавањем да главни уредник неће бити ухапшен.