четвртак, 23. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Потребни су нам добри људи, а не "креативне индивидуе"
Коментар дана

Потребни су нам добри људи, а не "креативне индивидуе"

PDF Штампа Ел. пошта
Часлав Д. Копривица   
субота, 06. мај 2023.

Незапамћен и несхватљив злочин који се одиграо трећег маја 2023, у једној од најпрестижнијих београдских основних школа, код многих је покренуо питање како је нешто такво могуће, како НАМ се то десило? Такво питање импликује да смо ми нешто погрешно радили и да смо утолико на неки начин одговорни за ово, у чему, нажалост, има истине. Ипак, не треба заборавити да је тај злочин имао конкретног извршиоца, и да се цјеловита слика о догођеноме не може правити без познавања тих појединости, односно без одговарајућих стручних (психолошких) компетенција, чиме ми не располажемо.

Ако говоримо о уопштеним претпоставкама за оно што се догодило трећег маја – што не треба бркати с узроцима – прије свега треба указати на безмало погрешан однос доброг дијела Срба према чињеници, односно вриједности живота, што се нарочито испољава у случају односа према потомству наших (пост)социјалистичких, на нивоу свјетоназора изразито секуларно настројених нараштаја. Или се уздржавамо од потомства – да бисмо могли да „живимо“, јер дјеца су тобоже само терет и превелика одговорност (па је лакше умјесто њих имати кућне љубимце), а своју погрешну „логику“, да тако кажемо, „правдавати“ тиме да није свачије животно позвање да буде родитељ, и да умјесто тога на други начин можемо да се остваримо; или, пак, када имамо дјецу, а тада обично највише двоје, од њих (ако оставимо по страни случајеве жалосног занемаривања потомства) правимо „мала божанства“ којима треба развијати тзв. „креативност“ (што је из потрошачке лајфстајл-идеологије потекла, квазипедагошка супституција истинског стваралаштва, што је било и остало дар заиста малобројних); укључити их у што више ваншколских/обданишних активности, јер тобоже што нам је дијете „успјешније“ – то је и боље. Да ствар буде гора од то мало дјеце што имамо очекујемо да безмало свако буде посебно, обдарено, натпросјечно – поричући очигледност да Бог или Природа или гени… никада не чине све људе, сву дјецу изузетнима. Као да, ово мало рођених треба да понесе терет обдарности не само за себе него и за још више оних, нашом себичношћу (као потенцијалних родитеља) нерођених. Као да смо редукцијом бројности породичног и заједничног потомства прећутно дошли на сумануту хипотезу одрицања дјеци „права“ на просјечност. А онда се дешава нешто што је вјероватно горе него када се даровитом дјетету ускрати могућност на испољавање и развијање своје даровитости – када се просјечно или не одвећ обдарено дјете присиљава да игра улогу „талента“, чак вишеструког.

Но човјек, па и мали човјек, дијете – није једноставни, „аритметички“ збир својих својстава, па тиме ни талената, већ је (или пак то не успијева постати) цјеловита личност, ваљано уобличена особа, којој је добро са самом собом, међу другима, сличнима себи, дакле, најприје са другом дјецом, вршњацима. А данашњој српској дјеци често мањка и једнога и другога – многима од њих нити је добро у својој кожи, нити показују склоност, а камоли љубав, према другима, што понекад иде и до потпуно безразложне, никаквом предисторијом у међусобним односима немотивисане мржње, до наизглед необјашњивог бијеса који само чека да се искали на неком другом – било коме и било како. Ми, као родитељи, нарочито из средње класе, која има услова да пружи својој дјеци и доста више од неког економског минимума, од самог рођења на фетишки пиједестал уздижемо своје потомке, пројектујући какви они треба да буду, гдје и како све треба да се „остваре“, пропуштајући да их подстичемо на оно најважније – врлине, на људскост. Притом је велико је питање да ли је добар дио нас, као родитеља, уопште свјестан тог задатка, а још више – да ли знамо како да својој дјеци усадимо врлину, што су наши хришћански, патријархални преци, прије (пост)социјализма, без сумње много боље од нас умјели. Наше вријеме је, одавно је препознато, врлини несклоно и зато се треба најозбиљније потрудити не само да биолошки родимо него да поврх тога и стварамо не тек социјално функционалну него и врлу дјецу, умјесто да, што је, узгред, неупоредиво лакше, њих дамо на сијасет спортова, страних језика, музичких, балетских ликовних школа…вјерујући да мо им тиме „пружили све“ (осим најважнијих ствари) и да смо наводно добри родитељи. Притом, често заборављамо да им преоптерећеношћу обавезама – а данас је не мало управо такве дјеце, поред осталога, спутавамо непоновљиву радост дјетињства и дјечје слободе, коју као одрасли, више никада неће моћи да искусе.

Нажалост, српска држава је овога задатка, по свему судећи, потпуно несвјесна, а некмоли да му буде дорасла. Не само да је од 2000. из основног и средњег образовања системски искључена димензија патриотске социјализације него је, усљед системских, на безмало незналачким претпоставкама вршених и стога кобно погрешних реформи система образовања, све мање простора остајало и за остале врлине, које од ученикā и студенатā треба начине ваљане људе. А врлине су и љубав према члановима породице, и родољубље и љубав према ближњем. Исход је двоструко поражавајући не само што оваквом безврлинском „едукацијом“ – која је сушта супротност образовању – добијамо све више емотивно закржљале омладине него је она и све незаинтересованија за стицање знањā.

Дакле, начином васпитавања – прећутном препоставком да обдарености (стварне или пак умишљене) и учинци дјетета представљају све, а све остало такорећи ништа – ми од њих градимо хипериндивидуалце, мале себичњаке, које смо пропустили да подстакнемо на врлину. А исход тога је сљедећи: имамо мало, и све мање дјеце (и зато, у перспективи, изумиремо), међу којима је све више собом незадовољних, чак и када су „објективно“, по мјерилима амбициозних родитеља, али и већине друштва које цијени исте такве, погрешне педагошке вриједности, „успјешна“. Притом смо упали у још једну замку – не само што се очекује да наша дјеца у школи, те у што више ваншколских активности буду успјешна него се очекује да и као родитељи будемо амбициозни, јер ако нијесмо такви – онда смо тобоже родитељски немарни и неуспјешни. Тако васпитавана дјеца често нијесу научена врлини солидарности, чак и унутар саме породице, а камоли шире заједнице. Зато је неријетко други, друго дијете, која је можда такође рђаво (психо)социјализовано, сметња, само конкурент, неко за кога би било боље да га сада и овдје (поред мене) нема, или чак – да га уопште нема.

Као родитељи, али и као заједница, заборавили смо да је кључни задатак да наша дјеца, да наши будући нараштаји, буду добри људи, а да тек послије тога иде све остало. Осим тога, дјеци треба дати слободу да, ако супротно није случај, буду и „обични“ – не силити на све оно што им можда не прија, те изостанак таквих „референција“ сматрати њиховим и својим неуспјехом – ако ће бити добри људи, цјеловите особе, кадре да воле и да буду вољене, способне и вољне да раде и да преузму одговорност за себе и друге – најприје за своје будуће потомке, затим и за своје остарјеле родитеље и напокон за цјелину заједнице. „Обичан“, али добар човјек на скали вриједности стоји неупоредиво боље од даровите, али емотивно дезоријентисане, а нарочито зле особе. Подстицање тзв. креативности без врлина, тј.мноштва дарова без јединства личности, често производи не само нецјеловите, и зато дубоко незадовољне људе него и, у најтежим случајевима, праву демонију расточених појединаца, која понекад, у најгорим случајевима, себи „изуми“, обично потпуно недужни објект испољавања својег дубинског бијеса, који се годинама гомилао, поред осталога и усљед суштински погрешне парадигме васпитања и подизања. Можда најгоре од свега је то што међу нама има још такве дјеце и омладине испуњене безразложном мржњом, која само чека да буде искаљена, на било коме и било како. Ужасан покољ који се у општини Младеновац десио између 4. и 5. маја показује да је масовни злочин из београдске основне школе можда покренуо демонску пандемију, уколико није ријеч о ширем плану да се напросто изврши унутрашњи напад на наше друштво, уз коришћење опасних посљедица његових тешких, вишедеценијских образовано-васпитних мањкавости.

Како побиједити ово зло, које је, нажалост, пустило коријена и у некима међу нама, остајући неријетко и тешко уочљиво, па утолико опасније? Зло се надвладава животом, који није само пуки, „биолошки“ живот – иако је посве јасно да без дјеце ништа не може имати смисла – већ животом испуњеним врлином, уподобљеном образу, животом који слободно потврђује Добро.

(pokretzaodbranukosovaimetohije.rs)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер