Nema korisnih idiota

Za razliku od mnogih mojih vršnjaka koji mi kažu da kod njih stvari stoje drugačije, danas se manje nerviram nego kada sam bio mlad.

Da nije tako sigurno ne bih bio samo začuđen, već bih se iznervirao svakog dana kada pročitam ili čujem da je neko nazvan korisnim idiotom, samo zato što zastupa drugačije stavove od onoga ko mu pripisuje tu karakteristiku. U mojoj antikomunističkoj porodici babin brat je bio crna ovca - komunista, potpuno uveren da je „socijalizam prelazni period do komunizma“ i time najbolji mogući sistem, pa da treba zanemariti sve njegove mane, koje je i sam uviđao kao obrazovan i inteligentan čovek. Svog uverenja se nikada nije odrekao, nije bio korišćen od „drugova“, niti se ičim okoristio. Ipak, kao intelektualac iz ugledne porodice bio bi danas sa besramnom lakoćom nazvan korisnim idiotom. Tada se ta sintagma nije koristila, pa je bio komunjara, iako samo čestiti komunista.

Svakome se danas, sa suprotnih strana, lepi etiketa korisnog idiota. Sa jedne onima koji kritikuju režim Aleksandra Vučića, sa druge svakome ko izrekne kritiku opozicionih stranaka, a tek tzv. studentata! E ti koji se drznu - najgori su. Kao i oni koji su argumentovano i dobronamerno jednako kritični prema politici i potezima i jednih i drugih. To su, valjda, dupli, dvostruki korisni idioti.

Svakome se danas, sa suprotnih strana, lepi etiketa korisnog idiota. Sa jedne onima koji kritikuju režim Aleksandra Vučića, sa druge svakome ko izrekne kritiku opozicionih stranaka, a tek tzv. studentata! 

U pogubnoj atmosferi podela i netoletancije postalo je zabranjeno misliti svojom glavom i braniti, zastupati sopstvena uverenja, bila ona ispravna ili ne i reagovati na pojave u skladu sa njima. Ako su stavovi suprotni našim – eto korisnog idiota. Diskvalifikacije umesto argumenata.

Zato bi valjalo da se podsetimo da nema jedne opšteprihvaćene definicije pojma „korisni idiot“, ali iako u nijansama različite sve imaju jedno zajedničko: podrazumevaju NESVESNE sluge tuđim interesima - domaćim ili stranim, vlasti ili opozicije, svejedno. NESVESNE! Korisni idiot je nesvesni saučesnik, dakle naivan, lakomislen, jer da nije bio bi opomenut da upada u zamku srozavanja na taj ponižavajući nivo.

Ne prepoznajem korisne idiote među onima koji se, učestalo u poslednje vreme, takvima ocenjuju i javno optužuju. Čini mi se da se tim olakim tvrdnjama da nesvesno služe tuđim interesima oslobađaju opravdanih ozbiljnijih moralnih osuda.

Nisu korisni idioti oni koji primaju novac da bi bili utrpani u autobuse za odlaske na mitinge SNS i glasanje, niti oni koji to čine pristajući na svakovrsne ucene. Oni to čine svesno i zbog koristi.

Nije korisni idiot niko od onih koji javno nastupaju svesno braneći po drugima neodbranjivu politiku vlasti, vrlo često suprotno sopstvenom mišljenju, zauzvrat zadržavajući svoje funkcije i profesionalne pozicije, primajući uplate na račune svojih fantomskih organizacija, kao i neposredno, na ruke, kao kompenzaciju za gubitak ličnog integriteta. I oni to rade svesno i zbog koristi.

Nisu korisni idioti ni oni koji potpuno iskreno, uvereno, bez ikakve lične koristi materijalne ili nematerijalne zastupaju, brane, promovišu politiku sa kojima se ne slažemo ili su argumentovano kritični i prema onoj za koju smatramo da je u svemu ispravna i prema onoj za koju smatramo da je pogrešna

Nisu korisni idioti ni oni iz Centra za društvenu stabilnost, nisu ni Bokan, Krstić, Petrov i oba Antića, Karan i Spasić, Mihajlovićka, Kojčić, Lečić... ni desetine drugih iz kolekcije živog inventara prorežimskih medija. Svi su nagrađeni, a koristi nisu neizostavno materijalne. Mogu biti i obezbeđivanje željenih nematerijalnih sitnih privilegija ili ostvarenje određenih psiholoških potreba: za popularnošću, za oslobađanje, ublažavanja osećaja beznačajnosti, beskorisnosti, frustriranosti, težnje za uvažavanjem… čak i vid „isplate“ ucena.

Naravno, i sa druge, opozicione strane je slično, a motiv je očekivana buduća korist, prodaja usluga na veresiju.

Nisu korisni idioti ni oni koji potpuno iskreno, uvereno, bez ikakve lične koristi materijalne ili nematerijalne zastupaju, brane, promovišu politiku sa kojima se ne slažemo ili su argumentovano kritični i prema onoj za koju smatramo da je u svemu ispravna i prema onoj za koju smatramo da je pogrešna. Takve, ako smo netolerantni i besni, kakva većina danas jeste, pa se jedimo kada čujemo stavove suprotne našim i ako bismo, ne daj Bože, bili vulgarni kao Ćirjaković, možemo sasvim nepravedno nazivati pojmom korisni idiot skraćenim za jednu reč, ne drugačije. Jer ako neko ima snažna uverenja ne može da bude odgovoren za to što ih neko mimo njegove volje koristi za svoje interese, jer je to van njegove kontrole. Iako je svega svestan, šta može da uradi? Da promeni uverenja? Da zaćuti?

Mnogi su danas nazvani korisnim idiotima. To je postala prava moda kojom se zamenjuje nespremnost i/ili nesposobnost vođenja argumentovane rasprave sa neistomišljenikom.

Samo nekoliko primera.

Svojevremeno posle niza krajnje nepristojnih, uvredljivih napada Zorana Ćirjakovića na novinarke Snežanu Čongradin, Jovanu Gligorijević, istoričarku Dubravku Stojanović i Jelenu Lalatović prebrzo je nazvan od Snežane Čongradin korisnim idiotom.

Skorije, pomenuti skandal majstor u pokušaju je Lompara nazvao „korisnim idiotom barjaktara kulture autošovinizma”, a Slobodana Antonića „korisnim idiotom vlasti“. Milo Lompar, povređene sujete, ne ostaje dužan, uzvraća vidljivo ljutito, ali za razliku uglađenim jezikom, optužbe se množe i šire, piše o agentima-provokatorima, a Čedomira Antića, Slobodana Antonića, Časlava Koprivicu, Miloša Kovića i Zorana Čvorovića optužuje da su se opredelili za podršku režimu. Ovi opet njemu ne ostaju dužni i to traje, tinja, pa bukne, uključuju se mnogi drugi. Javnost se zabavlja i navija.

Ne, niko od pomenutih, slučajno izabranih iz plejade sličnih, nije korisni idiot, niko nije nesvastan, niti je skromnih intelektualnih kapaciteta. Naprotiv, neki od njih se mogu s pravom svrstati u intelektualce i po oštrijim kriterijumima od danas uobičajenih

Ima i dobrovoljaca. Notorni Saša Borojević javno priznaje da je bio korisni idiot, a da danas to naravno nije. Samo mu sticajem okolnosti dobro ide.

Ne, niko od pomenutih, slučajno izabranih iz plejade sličnih, nije korisni idiot, niko nije nesvastan, niti je skromnih intelektualnih kapaciteta. Naprotiv, neki od njih se mogu s pravom svrstati u intelektualce i po oštrijim kriterijumima od danas uobičajenih.

Nema korisnih idiota! Ima samo iskrenih i neiskrenih, poštenih i nepoštenih, koristoljubivih i nesebičnih, korumpiranih i poštenih, moralnih i nemoralnih, uverenih i bez uverenja, društveno odgovornih i neodgovornih, doslednih i nedoslednih, kritičnih i kritizera, čvrstih i kolebljivih, sujetnih i manje sujetnih, narcisoidnih i skromnih, frustriranih i zadovoljnih…

Nema korisnih idiota! Ima onih nekoristoljubivih koje zbog doslednosti u hrabrom iznošenju sopstvenih iskrenih uverenja i stavova neistomišljenici takvima zlonamerno karakterišu. Njima to ne predstavlja veliki problem, pa najčešče ne odgovaraju, ne opovrgavaju optužbe upuštajući se u unapred na neplodotvornost osuđenu polemiku, već svojim daljim delom. Malo ih je, ali ih srećom ima.