Klerofobija zasenjuje homofobiju

SPC, i druge tradicionalne verske zajednice, ovih dana su intenzivno zasipane „drvljem i kamenjem“ od strane poslanika i funkcionera LDP-a, kao i predstavnika nekih nevladinih organizacija. Zbog ponašanja verskih zajednica, navodno, Srbija neće moći da stupi u EU, naši građani će još dugo da stoje u redovima za vize, a napaćene manjine svih vrsta, gotovo da treba da očekuju pogrome.

Izliv besa Gej-strejt alijanse, SDU (stranke Žarka Koraća), Inicijative mladih za ljudska prava, LDP, i još nekih drugih organizacija, izazvalo je, uslišeno od strane vlasti, protivljenje SPC, i ostalih relevantnih verskih zajednica, nekim odredbama predloženog zakona protiv diskriminacije. I to, pre svega, neslaganje sa onim delom člana 21, koji u punoj meri izjednačava homoseksualce sa heteroseksualcima.

Njegov prvi deo, prema kome su rodni identitet i seksualna orijentacija privatna stvar i „niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svom rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji“ – niko ne osporava. Homoseksualci imaju pravo da budu to što jesu, i da ih niko ne proziva zbog seksualnih opredeljenja. Međutim, sporan je ostatak spomenutog člana, koji glasi: „Svako ima pravo da izrazi svoj identitet i seksualnu orijentaciju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije je zabranjeno.“

Prvo, formulacija je nedovoljno precizna, pa bi mogla da se tumači tako da je i neregistrovanje homoseksualnog braka vid diskriminacije. Hipotetički, ljudi slobodno izraze svoj rodni identitet, što je načelno uredu, i u skladu sa svojom orijentacijom odu kod matičara, a ako on odbije da ih venča, na osnovu člana 21, mogu da ustvrde da su povređena njihova prava. Ukratko, izgleda da se radi, makar na mala vrata, o pokušaju legalizacije homoseksualnog braka.

Drugo, jedna stvar je slobodno ispoljavanje rodnog identiteta na način koji ne ugrožava druge, a druga je puno, nekritičko izjednačavanje homoseksualaca sa heteroseksualcima, što proizlazi iz spomenute formulacije! Zamislite da transvestit, koji je po zanimanju učitelj ili lekar u hitnoj pomoći, zaključi da je sasvim uredu da, kada je za to raspoložen, na posao dolazi obučen kao žena. Ili da se profesor-homoseksualac, u skladu sa svojim sklonostima, slobodno ponaša na času. Mislim da bi sve to izazvalo osećanje duševnog bola onih koji imaju drugačija, nešto tradicionalnija, seksualna opredeljenja. Pa, i da bi ih omelo u realizaciji nekih, u naše vreme, osnovnih ljudskih prava. Kako li bi se osećali mnogi roditelji, dok prate decu u škole, i koliko bi ih se odlučilo, čak, i da ih ispiše iz njih.

SPC i druge tradicionalne verske zajednice nemaju ništa protiv zakona o zabrani diskriminacije, „samo nisu“ – kako je to rekao episkop Irinej – „za to da jedna vrsta diskriminacije, bilo čijom nepažnjom i propustom, bude zamenjena drugom vrstom diskriminacije, verovatno gorom i težom“. No, manipulativnim tehnikama, ekstremisti iz redova Druge Srbije, i njihovi mediji, pokušali su da sve prikažu iskrivljeno – kao zalaganje, pre svega, Srpske pravoslavne crkve, za diskriminaciju i sprečavanje evropskih integracija. Tek primera radi, tekst koji se bavi povlačenjem predloga zakona sa dnevnog reda Skupštine, Blic je objavio pod naslovom: „Crkva protiv zakona o diskriminaciji“. Verovatno ne treba ni reći, u njemu je „propušteno“ da precizno bude objašnjeno protiv čega su glavne verske zajednice Srbije.

Manipulacija je jedno, a drugo je pravo da se zastupa neki stav. Nije u redu kako postupaju zagovornici prava na neograničeno ispoljavanje homoseksualnih opredeljenja, ali njihov stav je, sam po sebi, legitiman. Doduše, koliko znam, učitelji nigde u svetu ne mogu da budu transvestiti dok su na poslu, ali u Holandiji ili Danskoj, legalizovani su homoseksualni brakovi. No, nisu u velikoj većini evropskih zemalja! A nama se lažno predstavlja da bez predloženog, do krajnosti liberalnog zakona (bar kada se radi o seksualnim manjinama), nema mogućnosti da prođemo kroz kapiju EU. To je problem!

Problem je i neskriveno ispoljavanje klerofobije – odbojnosti prema sveštenstvu i crkvi. Oni koji pričaju o pravima seksualnih i drugih manjina, dopuštaju sebi da o crkvi, sveštenstvu, vernicima, kažu bilo šta. Kao i to što dok opravdano smatraju da imaju pravo da izraze svoj stav i lobiraju da on bude uslišen, s druge strane, skoro da reže kada crkve i zastupnici drugačijih opredeljenja, u skladu sa svojim pravom, pokušaju da utiču na delovanje državnih institucija

Stiče se utisak da bi, samo kada bi imali i mogućnost, jurišnici partijskih, nevladinih i medijskih ešelona tzv. Druge Srbije, i na mnogo opipljiviji način nasrnuli na prava SPC, pa i drugih crkava. Uostalom, to je i razumljivo. Neretko se radi o, u demokratsko ruho tek nevešto preobučenoj, duhovnoj deci totalitarnog sistema, u kome su verske zajednice i vernici bili brutalno diskriminisani. Zato, kada opravdano govorimo o suzbijanju diskriminacije i homofobije – koja nije poželjna, ali u Srbiji nije ništa prisutnija nego u većini evropskih zemalja – trebalo bi da se pozabavimo i klerofobijom! Ona je kod nas, uprkos tome što se ogromna većina građana izjašnjava kao vernici, sigurno mnogo prisutnija nego u bilo kojoj zemlji članici EU. Možda baš to bude prepreka našim evrointegracijama?! A, nesumnjivo, već sada nanosi veliki duševni bol mnogim građanima Srbije!