Igrice bez Ivice - i granice

Mnogi Srbi se ne sećaju šta su juče imali za ručak, delom zbog kratkog pamćenja, delom zbog toga što ništa nisu ni imali za ručak. Međutim, vlast u Srbiji socijalno odgovorna kakvu nam je narodna volja i volja inostranih faktora dala se postarala da ako nema hleba ima igara, da igre i igrice, makar za kratko mogu da nadjačaju krčanje praznih creva. Kao deo festivala političkih igara u epicentru političkog zemljotresa našla se jedna privatizacija koju EU nije dostavila novoj vlasti na preispitivanje. Radi se o privatizaciji koju je firma Darka Šarića izvršila nad bivšim, sadašnjim i po svemu sudeći ( sudeći čak i po redeformisanom pravosuđu) nad budućim bivšim ministrom policije i premijerom u onom što sebe naziva „vlast“ u Srbiji i „izrazom volje građana Srbije“.

Da bi se uloge aktera igara i igrica makar delimično osvetlile treba se podsetiti da je Firma Darka Šarića podvrgnuta transparentnosti pre par godina odmah po povratku Ivice Dačića iz Vašingtona, kuda ga je odveo glavni koridor puta bez alternative. Momci iz Vašingtona očigledno nisu želeli da im momci iz Beograda budu konkurencija u njihovom najprofitabilnijem državnom poslu. Momci iz Prištine to nisu jer su samo jedna od filijala momaka iz Vašingtona.

Mahanje premijera belom knjigom pred kamerama istovetno je mahanju avio kartom Bojana Pajtića pošto želi da mu javnost a i koalicioni partneri poveruju na reč, onu reč koju je 2008. dao Aleksandru Vučiću (kunući se pri tome u slavu) da će SPS i SNS činiti pobedničku koaliciju u Beogradu. Svoju reč je potom dokazao i prilikom sastavljanja prethodne vlade kada je pregovarao sa SNS, a ušao u vladu sa DS. Međutim, doslednost, reč i svakako kajanje su ga naterali da prilikom formiranja ove vlade pregovara sa DS, a formira vladu sa SNS. Izjave o poverenju kojim ga obasipa kaolicioni parner Vučić i predsednik Nikolić su očigledno više nego zaslužene.

Ipak je primetno da obruč koji se polako i neumitno steže oko ove Ivicine francuske veze nekako odudara od izjava o poverenju. Reklo bi se da Aca davi Ivicu kao Aca Ivicu prepuštajući žrtvi neuverljivo kreketanje i uzaludno mahanje. Mediji su sve efikasniji u kaljanju premijerovog obraza (pod prepostavkom da ima obraz), to za posledicu ima da rejting koalicije SPS – JS-PUPS neumitno pada što će čelnike JS i PUPS naterati da razmisle koliko je korisno da ostanu na brodu koji tone, pogotovo kada jedan krak puta bez alternative vodi iz Vreoca u Jagodinu, a najperspektivnijem srpskom političaru Jovanu Krkobabiću perspektiva, opstanak i produženje vrste zavise od izbora prave strane.

Dačiću kao poslednja slamka spasa ostaje da uveri momke iz Vašingtona da će njihove naloge bolje izvršavati od dvojca Vučić – Nikolić i tako postati nedodirljiv poput Dragana Šutanovca, neimara koji bez ikakvih posledica diže čardak ni na nebu ni na zemlji, na pašnjaku u centru grada. Vučićev kontra potez je eliminacija takve pretnje, jer će SPS bez Ivice Dačića i koalicionih partnera morati da pređe cenzus, pri čemu je uslov tog prelaska da opet pređu birače, ali ovog puta bez onog koji je u tome bio najveštiji i bez naslednika koji će imati takvu izbacivačku snagu patriotskih parola, ćiftinsku harizmu, ucenjivačke kapacitete, estradne nastupe, reč, doslednost i obraz njihovog sadašnjeg vođe.

Vučić ima dovoljno materijala za političku i sudsku egzekuciju Ivice Dačića (ako mu bude dozvoljena). Već zaboravljena afera prisluškivanja i zaštićeni svedoci Ivicine francuske veze čekaju da budu lansirani neposredno pre i tokom egzekucije srozavajući ne samo ugled Ivice Dačića već i ugled drugih delatnika politike, tog najstarijeg zanata na svetu, ma kako neverovatno delovalo da taj ugled može još više da se sroza. Ivici ostaje uteha da se nalazi u elitnom društvu, odnosno da nije jedini političar u Srbiji koji je imao specijalne veze sa narko biznismenima. Vučiću pak ostaje da na krilima borbe protiv korupcije formira novu vladu gde će zbog uštede biti premijer, ministar vojske, ministar policije i čelnik svih obaveštajnih službi, da unosna mesta u ministarstvima i javnim preduzećima koja su upražnjena zbog nemogućnosti probranih trudbenika SPS da ih obavljaju jer će biti zauzeti izvršenjem drugih poslova u državnim institucijama zatvorenog tipa (mnogo je bolje da se država brine o njima nego oni o državi), popuni gramzivim, zahvalnim i nadasve vernim kadrovima pobedničke strane i da on i njegovo okruženje nastave da hrane ostatak žitelja Srbije ružičastim snovima o evropskoj budućnosti.

A šta će se desiti posle buđenja? Za odgovor je već prekasno. Za akciju nije.