Za pad rejtinga vlade, njen nerad i neuspehe u rešavanju brojnih problema trebalo je na nekoga uprti prstom te je i potegnuto pitanje rekonstrukcije vlade. Jer, bože moj, izbori su tu, vanredni ili redovni, a rok je kratak da se stvari nešto bitnije poprave.

Razvojnu banku Srbije trebalo bi u inicijalnoj fazi formirati kao monolitnu strukturu na jednom vlasničkom nivou. Osnovni kapital bi uložila Vlada, tako da bi ovo trebalo bitiposlednja namena investiranja sredstava od privatizacije Telekoma.

U dramatičnom raspletu svetske komedije kapitalizma, ispostavlja se ne samo da nema dovoljno stiropora, već je ponestalo i sira. Gladne mase arapskog sveta dižu ovih dana svoj glas i svoja tela protiv domaćih debelih mačaka i traže svoju naftu.

Nije to taj protest koji ovde kulja van očiju javnosti, nije to ta poruka koju obespravljeni i oni koji su se ovde pominjali imaju da pošalju svetu i gradu i vlastima.

Bio ja u pravu ili ne, najbolje je ne raspaljivati se, ali raditi svoj posao. Srbija je odavno platila danak u krvi, znoju i suzama da bi se šalila sa svojom državnošću. Za ostale stvari neka svako bira šta želi. Što se mene tiče, ja ću i dalje jesti urmašice i kadaif, čak i da to muftija zabrani.

Nezavisno sudstvo je za ubistvo jednog čoveka kaznilo optužene sa 240 godina zatvora, dok je „Gnjilansku grupu“ osudilo na ukupno 101 godinu.

Ako se do pre samo nekoliko dana ili nedelja makar prividno i na staklenim nogama mogla držati priča o tome da su Kosovo i EU„razdvojeni procesi“, 19. januar i rezolucija EP o Srbiji otklonili su i poslednje dileme i nedoumice.

 Jasno je da u Srbiji ima mnogo važnijih stvari od ovoga. Ali verovatno ništa kao ova epizoda sa Čordićem ne pokazuje tako ubedljivo i tako jasno gebelsovsku prirodu „reformskih“ medija i javnosti u postpetooktobarskoj Srbiji.

Meseci prolaze a Vlada Republike Srbije očigledno prihvata modni stil svog ministra. Možda mu skreće pažnju ali ne može mu ništa. Ali kako Vlada vlada društvom kada ne može da savlada sportsko-ulično oblačenje jednog ministra u svojim redovima.

One kojima je bog najviše dao država nagrađuje svojom nepodeljenom pažnjom – naravno, u granicama svojih skromnih mogućnosti. Ostali će nastaviti da se batrgaju sa osnovnim gradivom, u pretrpanim učionicama, uz zastarele nastavne programe.