Већини посматрача у Србији је јасно да се иза спорних захтева за колективним (или специјалним) правима припадника „псеудоетничке“ ЛГБТ заједнице крије, заправо, успостављање коначног, симболичког и стварног, старатељства транснационалног политичког естаблишмента („Империје“) и над српским друштвом.

Па чак и он зна да га та реч неће оставити на миру – ма шта да му кажу његови другосрбијански пајташи, његови медијски чанколизи и његова квази-национална интелигенција. Отуда му нервоза и напетост, отуда и долазе његове необичне речи у вези Косова – да се не боји ако на крају испадне да је за све он крив“.

Механизам амортизовања процеса дебриселизације Срба, којим се служи наша (компрадорска) елита, најбоље се може разумети преко табеле 4. Пробриселски бирачи – ако узмемо у обзир само опредељене – чине благу већину у бирачком телу: однос евроентузијаста и евроскептика ту је 54:46.

Србија је често била у прилици да буде злостављана, поготово последњих двадесетак година. Али, ово што нам се већ неко време дешава у нашим односима са Бриселом и Вашингтоном посебна је врста злостављања, за коју не верујем да је забележена у међународним релацијама.

Наставимо да гласно указујемо на глупости и подлости залагања за слепо слеђење колонијалних шина, ма са каквим оправдањем се то ради и ма из које кадровске кухиње долазило. И до стварних промена ће једнога дана ипак морати да дође.