Избори, да или не - игра непотврђеног ега

Вучићева претња да ће да распише ванредне парламентарне изборе вероватно да је нешто најапсурдније што се у овом веку десило у политичком животу Србије. Најпре, ни ванредни скупштински избори 2014. године нису били потребни. Они су уприличени само зато да би Вучић и формално засео у премијерску фотељу – иако је и као "први потпредседник владе" већ фактички управљао земљом. Тек избори 2015. или 2016. године потпуно би били бесмислени.

Да ли је влада у кризи? Није. Да ли се парламентарна већина осула? Није. Да ли је неко важно и глобално политичко питање на дневном реду па о њему треба и народ да се изјасни? Није. Да ли је опозиција толико ојачала да преко својих медија недељама дрма темеље владе? Не, наравно! Да ли Вучићу не пружају подршку неки од страних центара моћи – Вашингтон, Берлин или Брисел, око којих он непрекидно облеће “као кер око касапнице”? Никако!

Чему онда Вучићева галама о могућим изборима? Он, једноставно, није у стању ништа истински да уради.  Он није у стању ни у чему да нађе потврду своје успешности, своје стварне моћи. И њему се сада чини да једино тријумф над слабом и издељеном опозицијом може да му уздигне пали политички его.

Будимо рационални. Хајде да аналитички и разумно сагледамо ствари. Има ли ишта од широко најављиваних Вучићевих пројеката који би дали резултате? Шта је са творницом микропроцесора вредном "четири милијарде евра"? Где је Мерцедесова фабрика аутобуса? Или где је бар домаћа франшиза која штанцује возила са трокраком звездом? А фабрика ракета "Алас"? А фабрика ауто-делова у Обреновцу? А Боингова фабрика? А Београд на води?

Зашто од оне фабулозне три милијарде инвеститције за Београд на води не остаде ништа до неких бедних 20.000 долара, колико је ових дана ушло у државну касу?

С друге стране, шта се рационално може рећи, какву корист има Србија од Блерових саветовања? А од Строс-Канових?

И ко је господину премијеру уопште саветовао да у Србији изгради прихватни центар за 400.000 избеглица са Блиског истока? И то у земљи која годишње губи 40.000 Срба због исељавања и мањка деце?

Шта је било са афлатоксином, шта с фирмама Вучићевог брата, шта с падом хеликоптера, шта с понижавањем жандармерије што је хтела да легитимише члана Вучићеве фамилије?

Коначно, какав је резултат смањења плата и пензија у Србији?

И какав је, уопште, резултат размештања напредњачке хорде штеточина по свим институцијама ове земље – од основних школа и домова здравља до министарства енергетике и образовања?

Јер, пазите, и "жути" су запошљавали своју партијску пешадију. Али, ова провала некомпетентности у установе система, ова и оволика провала, вероватно није забележена од како су Вандали демолирали Римско царство, или од како су фанатизовани Арапи спалили Александријску библиотеку.

Дакле, све је јасно.

Један човек ведри и облачи политичким животом Србије. И сада тај човек, мажен и пажен од странаца, мажен и пажен од њихових медија, наравно и од владиних медија, па од тајкунских медија, затим од локалних страначких (СНС) медија, па од београдске културњачке другосрбијанске интелигенције, па од Е-новина, па од Басаре, па чак од оне честите старице која му је на питање "како живите", збуњено одговорила "никад боље", па од новинара који забораве број својих ципела када се нађу лицем у лице с премијером, не умевши ништа сувисло да приупитају, те од лидера малих  (ван)парламентарних странака који изгарају од жеље да их Вучић узме за "коалицине партнере" – тај, дакле, човек у озрачју своје апсулотне самовоље, у аури своје самовласти, своје власти као самозабаве, хоће изборе.

Тај човек, дакле, из личних разлога, из разлога недовољно потврђене сујете, из разлога недовољно афирмисаног ега, он хоће да се игра политичке утакмице. Он хоће да трчи трку за коју верује да се њен победник зна и да тријумф може припасти само њему – том евроатлатнтском штреберу и том принцепсу колонијалне економије и политике на Балкану!

Ипак, Србија је зачудна земља. Један је тако мислио да ће да тријумфује као "фактор мира и стабилности", на изборима 17. новембра 1996. године. Резултат је био да је изгубио све веће градове, те да је онда слушао како му сто дана звече шерпе и тигањи по улицама Бограду, Нишу и Крагујевцу. Други је мислио да је својим мега-сега маркетингом опчинио већину Срба. Зато је 2012. године пожурио с председничким изборима. Убрзо се пробудио као највећи политички губитник у српском 21. веку!

Србија је велика тајна. Бахати, егоисти, нарциси ће се залетети. Учиниће хибрис. Прекорачиће границу. Превршиће меру. И неће успети! Верујмо у Србију, верујмо у нас. И никаква самовоља наших локалних колонијалних тирана неће нас моћи збунити у погледу онога што је за нашу отаџбину добро. И што се за њу мора учинити.

(Сведок)