И док се читаво српско друштво проглашава саучесником „нацистичке“ политике, непоправљиво оболелим од „фашизма“, заправо се призива права окупација или макар неки облик директног западног патернализма, у коме ће овдашњи откривачи-информатори одређивати ко је у Србији „фашиста“, и ко треба да буде „денацификован

 Након злочина у „Рибникару“ у грађанској (аутоколонијалној) Србији завладала је хистерија тумачења злочина преко колективне, националистичке патологије српског друштва

Вашингтон и Брисел желе да, после свих грешака које су овде направили, хитно затворе „српски проблем“ пре него што Руси сломе кијевску хунту. То је оно што Милош Ковић назива америчким моделом пацификације: „дођу, побију, протерају и опљачкају, а онда траже да се помирите са реалношћу“. Али, све то у данашњем времену је рачун без крчмара. Охридски рачун без крчмара.

Да подсетим, по истраживању НСПМ, против санкција Русији било је 82 одсто грађана Србије, за увођење санкција 7 посто, док 11 одсто није имало став. Ако дакле одбијемо ове који немају мишљење, то је статистички преко 90% људи који су против санкција Русији. А то је фактички – једнодушност!

То би било исто као да питамо ко је кога напао 3. септембра 1939. Јер, није нацистичка Немачка објавила рат Енглеској и Француској, већ обратно. Дакле, по логици наших компрадора, Немачка је жртва, морамо да будемо на страни Хитлера