Прпошно лицемерје академске елите

Како је реаговала академска заједница на судски прогон свог колеге? Протестовала због егземпларног суђења и застрашивања струке? Не, гледала је своја посла.

Неки од оних 700 професора који су узели у заштиту Грухоњића кажу ми да су то урадили једино из струковне солидарности – због принципијелне одбране академске слободе колеге.

Међутим, то би био добар разлог да су се потписници својевремено једнако солидарисали и у неким другим случајевима прогона професора и очигледног угрожавања академских слобода. Али не, тада се "ћутало као лав", док се данас позива на принципијелност и академску солидарност. Ако то није хипокризија онда не знам шта је.

Навешћу три примера када је академска заједница жмурила "на оба ока", уместо да покаже бар мало "принципијелности и солидарности" (због чега јој је сада боље да ћути).

Универзитетски професор Милан Брдар оптужен је да је на свом предавању, на факултету, наводно увредио ЛГБТ особе. Он се само запитао о каквој то науци причамо ако се једном одлуком, пуким прегласавањем, одређени тип понашања може у року од 24 часа преквалификовати из болести у не-болест. Или нешто није било у реду с том науком пре гласања, или нешто није у реду с њом после. Брдара је денунцирала студенткиња која је била на том предавању, па је Повереница за равноправност повела поступак против професора.

Универзитетским професорима није сметало чак ни то што је Повереница у својој пресуди (јавној опомени) одрекла право наставнику да на предавању изнесе властито мишљење

Једини ко је Брдара узео у заштиту било је Српско социолошко друштво. Остали су се правили да нису одавде.

Другим универзитетским професорима није сметало чак ни то што је Повереница у својој пресуди (јавној опомени) одрекла право наставнику да на предавању изнесе властито мишљење. Јер, по њеном праворијеку, "научна расправа која се односи на поједине осетљиве, актуелне и акутне проблеме друштвене стварности, не води се са студентима на предавањима". Из социологије, политикологије, права, економије...? Па то су најбољи и најзанимљивији часови – питам се само како ли је изгледало студирање те жене?!

Али, 700 професора је ћутало када је Брдару изрицана забрана да са студентима расправља на часу, док се одједном сетило "академских слобода" за Грухоњића. Лепо.

Универзитетски професор Бранислав Ристивојевић објавио је на сајту НСПМ критику "медијске кампање која прати нови Закон о спречавању насиља у породици". Једна реченица у том чланку гласи:

"Можда су за пораст обима насиља у породици (делимично или претежно) заслужни и манично приказивање тзв. ријалити шоу програма на ТВ каналима са националном покривеношћу у којима се најнепосредније подстичу акти насиља међу људима који живе у истом домаћинству; или полицијска заштита свечаним шетњама хомосексуалаца којом приликом се отворено слави примитивна насилничка, приземна, огољена и простачка сексуалност?".

Ова упитна реченица – која набраја различите могуће факторе неке појаве – за Повереницу је била толико ужасна да је одмах поднела тужбу Вишем суду у Новом Саду "због повреде Закона о забрани дискриминације". Судски прогон Ристивојевића је за Повереницу, како је написала у извештају за 2018. годину, био део "стратешких пaрница" (овде 241), а оне су "битне за јавност", објашњавала је новинарима, "с обзиром да се радио професору Правног факултета".

Стратешка парница значи да се у неком карактеристичном случају издејствује прва пресуда, која ће, затим, бити смерница за остале судије како да одлучују у сличним приликама. Очекивана егземпларна пресуда Ристивојевићу била је, дакле, део стратегије застрашивања (chilling effect): професори и научници уочили би шта је снашло Ристивојевића, те би надаље избегавали да се њихово мишљење разликује од идеолошки пожељног.

И како је реаговала академска заједница на судски прогон свог колеге? Протестовала због егземпларног суђења и застрашивања струке? Не, гледала је своја посла и пустила професора Ристивојевића да се сам носи са судом.

А када је на првостепеном суду прихваћена тужба Поверенице уследио је прави медијски линч професора. Његов избор за декана дочекан је насловима: "Нови декан Правног осуђени хомофоб"(наслов на Н1); "Факултету не смета што им је декан осуђен за дискриминацију"(наслов на Н1); "Антивакцинаш и осведочени хомофоб изабран за декана Правног факултета"(наслов у "Блицу").

Како је поступила академска заједница поводом овог нечувеног медијског насртаја на аутономију универзитета? Седамсто професора је изразило негодовање због насртаја медија на слободу и право факултета да бира своју управу? Не, правили су се да не постоје. И било их је баш брига што је стратешка парница Поверенице усмерена против слободе изражавања сваког од њих, а медијски линч професора Ристивојевића окренут и против њихове аутономије универзитета.

Професор је морао да иде до Касационог суда како би дошао до ослобађајуће пресуде (исцрпније овде) – хвала Богу, јер се тиме изборио и за слободу мишљења и изражавања сваког од нас.

Можда је другим колегама сметало то што професор Ристивојевић није објавио своје мишљење у научном часопису, па се зато нису с њим солидарисали? Али, универзитетски професор Урош Шуваковић штампао је научни рад у Социолошком прегледу, часопису високог ранга М23 ("међународни часописи"), основаног још 1938, који излази двојезично (на српском и енглеском). Против њега је Повереница повела правни поступак зато што је у свом тексту за истополне парове користио израз "браколике и породицолике" заједнице.

Повереница је подсетила професора да Закон о забрани дискриминације (чл. 45, ст. 2) прописује да је окривљени дужан да доказује да није било дискриминације, а не подносилац притужбе или повереник (што ће рећи – не важи претпоставка невиности!). Зато га је позвала да докаже да својим научним текстом није извршио дискриминацију (овде).

Шуваковић се бранио указивањем да притужба "представља покушај нарушавања аутономије научног рада и моје аутономије као члана академске заједнице – професора Универзитета у Београду" (овде 4). У том смислу, Шуваковић је затражио и добио мишљење Омбудсмана Универзитета у Београду.

Универзитетски омбудсман је написао да "изношење закључака који су резултат анализе истраживачке грађе и научне расправе, није дискриминаторни акт" (овде 3). Такође, по његовом мишљењу, "ауторов рад се не може сматрати чином дискриминације, већ изразом слободе мишљења и научног рада", а "о тачности ауторових закључака се може расправљати, али у оквиру другог научног или стручног рада" (исто).

Такође, професор је прибавио и мишљење председника Одбора за стандардизацију српског језика САНУ о карактеру термина "браколики"и "породицолики". У мишљењу стоји да "придеви браколики и породицолики нису пејоративи (овде 1), те да "аутор не користи језик као средство дискриминације" (исто 2).

Шуваковић је у свом одговору Повереници објаснио и то да "употребом ових термина, ја прихватам постојање истополних заједница као друштвених појава de facto, али не прихватам да су идентичне браку, зато што немају друштвену легитимацију"(овде 6).

А како је реаговала академска заједница на овај флагрантни прогон свог колеге због чланка објављеног у научном часопису? У разговору с професором Оливером Тошковићем, чланом Координационог одбора Мреже академске солидарности и ангажованости (МАСА), указао сам му на овај случај. Рекао сам му да је ово добра прилика да МАСА покаже своју принципијелност и да збиља "брани слободу мишљења и јавног изражавања", односно "негује културу изражавања критичког или другачијег мишљења како у научном раду тако и у јавном деловању", како стоји у "Принципима" МАСА.

Да ли је МАСА рекла иједну реч поводом прогона професора Шуваковића? Наравно да није. Али је зато МАСА чврсто стала уз Грухоњића

Да ли је МАСА рекла иједну реч поводом прогона професора Шуваковића? Наравно да није. Професор је морао да иде на "медијацију", како би избегао повлачење до Касационог суда, односно морао је да "упути извињење, као и обећање да ће се у даљем раду суздржати од коришћења наведених израза".

Али је зато МАСА чврсто стала уз Грухоњића, уз громогласне узвике како је "слобода говора неприкосновено право интелектуалца на сваком месту". Принципијелно, баш нема шта да јој се приговори.

Да резимирамо. Имали смо успешне показне вежбе прогона универзитетских професора због онога што су рекли на предавању или написали у научном чланку. А "академска заједница", толико наводно осетљива на "аутономију универзитета и научне слободе", ћутала је као заливена.

Већ сутра ће нас Повереница ловити као зечеве због тога што не користимо родносензитивни језик – знате већ оно "Филозофи/филозофкиње су до сада само тумачили/тумачиле свет, ствар је у томе да се он/она/оно промени". Мада, уопште не сумњам да ће већина од оних 700 потрчати, кад до тога дође, да говори и пише тим франкенштајн–језиком. Шта ће, мора се.

Већ сутра ће нас Повереница ловити као зечеве због тога што не користимо родносензитивни језик

А кад томе додамо још и Грухоњића, имали смо, узев заједно, показну вежбу утувљивања дистинкције између нормативно декласиране и нормативно привилеговане групе.

Када је реч о декласиранима, о њима можете рећи или написати и највеће гадости – ту слободно можете бити "змија која непрестано сикће снопове отровне лепљиве пљувачке". Ту не важи "одговорност за јавно изречену реч", не важи "кривично дело изазивања националне и верске мржње" и не важи забрана "позивања на угрожавање територијалног интегритета или насилну промену уставног поретка"...

Али, када је реч нормативно привилегованима, ту је verboten свако другачије мишљење, које било Повереница, било колонијални медији или компрадорска интелигенција, оцене као "погрешно", "увредљиво" и "дискриминишуће".

Када су Грухоњића питали како коментарише то што је ректор Новосадског универзитета наглас ишчитавао неке реченице из Грухоњићевих текстова, Динко је прпошно "поручио да ће се тек видети ко у ствари треба да иде пред етичку комисију – ректор или он".

И то је све што би требало да знамо о српском универзитету, па и о овој нашој земљици, 2024. године.

(РТ Балкан)