Vojvođanski klub u doba režima Slobodana Miloševića

Razvoj Vojvođanskog kluba počinje pet godina nakon 1987. g, kada je narod tokom Antibirokratske revolucije najurio s vlasti omražene foteljaše – autonomašku kliku iz CKSK SAP Vojvodine i njihove pomagače. Pripadnici klike su se tada povukli pred narodom koji ih je gađao jogurtom, ozlojeđeno nazvavši promene Jogurt revolucijom.

Svenacionalni demokratski front Vojvodine Živana Berisavljevića nije bio deo Vojvođanskog kluba

Živan Berisavljević (bivši sekretar PKSK SAP Vojvodine) i Nikola Kmezić (dugogodišnji član PKSK SAPV i pokrajinski funkcioner SAP Vojvodine) su još 1990. godine registrovali Svenacionalni demokratski front Vojvodine (SNDFV). SNDFV je skrenuo pažnju javnosti tek kada je 1991. g. istovremeno kritikovao i novonastalu LSV Nenada Čanka i novi Statut Vojvodine. Berisavljević je već nakon 1991. g. redovno objavljivao javnosti da SNDFV na izborima neće učestvovati. SNDFV je 2001. g. objavio da će promeniti ime u Unija socijalista Vojvodine (USV), a 2005. g. je objavio da je i formalno prestao da postoji. Berisavljevićeva USV je uglavnom tavorila i takođe prestala da postoji 2011. g. Neko vreme je Živan Berisavljević bio i predsednik političkog saveta male Socijaldemokratske patrije Vojvodine (SPV) Miroslava Ilića u kojoj je bio član i Nikola Kmezić.

Tokom dve i po decenije Berisavljević nikako nije uspevao da povrati politički uticaj. Sećanje na omražene foteljaše je bilo suviše sveže i živo, a u narodu koji ih je zbacio s vlasti nije bilo dovoljno raspoloženih da se pridruže ovim politički kompromitovanim ljudima.

Nastanak i razvoj Vojvođanskog kluba tokom devedesetih godina XX veka

Vojvođanski klub je osnovan još 1992. g, u restoranu Oaza novosadskog staračkog doma, mimo Berisavljevićevog SNDF. Prvi predsednik Vojvođanskog kluba je bio Stanimir Lazić. Članovi Vojvođanskog kluba su se potom otvoreno hvalili da su za sastanke te političke organizacije upotrebljavali kabinet profesora Veselina Lazića na Poljoprivrednom fakultetu UNS, nazivajući ga „autonomaško gnezdo“. Tokom devedesetih godina prošlog veka, opozicija je u Srbiji, po pravilu, imala svoja stecišta na Univerzitetima.

Osnivači Vojvođanskog kluba su bili:  arhitekta Slobodan Jovanović, Veselin Lazić (čuveni agronom, profesor novosadskog univerziteta, jedan od osnivača Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i osnivač KID Pčesa), Stanimir Lazić, Jovan Komšić (ranije profesor sociologije na Ekonomskom fakultetu u Subotici i član ilegalno obnovljene VANU, danas profesor Univerziteta EDUCONS), Tomislav Bekić (profesor nemačke književnosti i bivši dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), Branislav Bačić, Miloš Tešić (član ilegalno obnovljene VANU), Milan Martinov (profesor poljoprivednog mašinstva na FTN Univerziteta u Novom Sadu), Jovan Šetrajčić (profesor biofizike PMF Univerziteta u Novom Sadu), Dušan Gvozdenac (profesor termodinamike na FTN Univerziteta u Novom Sadu) i Dušan Sekulić (profesor mašinstva na FTN Univerziteta u Novom Sadu i u Kentakiju).

Osnivači Vojvođanskog kluba su bili ugledni ljudi čije su zasluge za SAP Vojvodinu bile ogromne, ali poglavito u naučnim oblastima koje nemaju dodira sa politikom. Ukratko, osnivači Vojvođanskog kluba su bili ugledni „tehnokrati“ doba SAP Vojvodine. Političari savremenog vojvođanskog autonomaštva su ih poštovali, ali su ih se radije klonili. Živan Berisavljević i Nenad Čanak tada nisu mogli da pomisle kako će jednog dana bitno uticati na rad Vojvođanskog kluba.

Restoran „Oaza“ pri novosadskom staračkom domu u kojem je 1992. g. osnovan Vojvođanski klub.

Politička agenda nepartijskog vojvođanskog autonomaštva u doba Miloševićevog režima

Stvarni nosioci pokretačkog duha Vojvođanskog kluba su tokom devedesetih godina prošlog veka bili Veselin Lazić i Slobodan Jovanović. Svu delatnost su pripadnici Vojvođanskog kluba vrlo slobodno vršili u doba vladavine Slobodana Miloševića. Niko od osnivača Vojvođanskog kluba nije bio progonjen, a kamoli hapšen ili ućutkan.

Tokom doba vladavine Slobodana Miloševića je Vojvođanski klub povremeno objavljivao javnosti izjave i dokumente. Od 1993. do 2001. g. objavljivali su štampanu publikaciju „Glasnik Vojvođanskog kluba“ i okupili preko 300 članova. Kasnije je ova publikacija nazvana „Vojvođanski glasnik“, njen glavni urednik je bio profesor rusinistike Stevan Konstantinović, tehnički urednik Lazar Lazić, a članovi uredništva su bili Veselin Lazić, Dragomir Jankov, Milan Martinov i Lazar Lazić.

Već 1992. g. je Vojvođanski klub objavio svoju Osnivačku platformu i Ciljeve, a 1993. g. je Veselin Lazić u ime Vojvođanskog kluba objavio izjavu Vojvodina – evropska regija. Stanimir Lazić, u ime Vojvođanskog kluba, 1994. g. objavljuje zahtev da Vojvodina ima sudsku i zakonodavnu vlast, zahtev za „deobu fiskalnog suvereniteta“, i da Pokrajina dobije pravo da donese „pokrajinski fiskalni zakon“. Jednom izjavom iz iste godine (O državnom uređenju Srbije i Jugoslavije), Stanimir Lazić u ime Vojvođanskog kluba objavljuje da im je za budući položaj Vojvodine uzor Evropska ekonomska zajnica i da je „državni suverenitet  prestao da se tretira kao integralna kategorija“. Vojvođanski klub je 1994. g. objavio Proklamaciju platforme za savremenu autonomiju Vojvodine. Sve načelne političke vrednosti koje su kasnije primenjene u doba političkog režima ilegalne evropske regije, doba kada je Bojan Pajtić bio na čelu Vojvodine, osmišljene su u Vojvođanskom klubu još tokom devedesetih godina XX veka.

Vojvođanski klub je 1995. g. izdao Knjigu o Vojvodini, a odmah potom Manifest autonomije Vojvodine po nacrtu Stanka Pihlera (profesor Pravnog fakulteta UNS). Miloševićev režim njihovu slobodu izražavanja nije ometao.

(balkanskageopolitika.com)