 Memoari Karle del Ponte (“Lov – ja i ratni zločinci”) još se nisu ni pojavili u knjižarama a već su izazvali popriličnu uzbunu među onima koji pretpostavljaju, ili znaju, šta će se u knjizi naći. Vlada Srbije pisala je Ujedinjenim nacijama i Haškom tribunalu, protestujući zbog najave da će knjiga Del Ponteove uskoro biti objavljena i tražeći – kao da UN i Tribunal tu mogu nešto da učine – da objavljivanje knjige bude odloženo do okončanja naše saradnje s Tribunalom.
Proteste srpske vlade u javnosti je proteklih dana obrazlagao Rasim Ljajić, izabran da to učini verovatno zbog svoje funkcije predsednika Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom. Ljajićevo obrazloženje protesta i negodovanja, ukratko, svodi se na to da se u knjizi (“ono u što smo mi imali uvid”) govori i o “detaljima vezanim za funkcionisanje” Akcionog tima, što bi moglo da ugrozi hapšenje preostalih haških begunaca. Ili se Vlada Srbije preventivno ljuti zbog toga što se Del Ponteova, možda, u knjizi prisetila i detalja koji su lično kompromitujući za neke njene beogradske sagovornike? Postoji i takva mogućnost.
Sigurnim se, prema onome što smo uspeli da saznamo, čini tek to da su detalji pregovora o kojima piše, preneti uglavnom verodostojno. Ovo makar kada je reč o aktivnostima glavne tužiteljke u Srbiji; jer, njena se knjiga u posebnim odeljcima bavi i Kosovom, Hrvatskom, Ruandom. Iako su ga iz Beograda prozvali da se oglasi, Haški tribunal zasad ćuti i ne komentariše. Ipak, nema nikakve sumnje da je novi publicistički izlet jedne službenice Haškog tribunala (posle portparolke Karle del Ponte Florens Artman), uz javne polemike sa bivšim tužiocem Yefrijem Najsom o njegovoj vezi s britanskim obaveštajnim strukturama, predstavlja još jedan udarac po klimavom kredibilitetu haškog hrama uterivanja pravde. Kao što Rasim Ljajić reče, “ovo je zaista svojevrstan skandal i s tim se slažu gotovo svi. I u Tribunalu su iznenađeni, i u međunarodnoj zajednici”. Ili , po rečima jednog NIN-ovog, inače visoko pozicioniranog sagovornika, “ako je glavna tužiteljka iznela detalje tajnih i poverljivih razgovora, ko će se usuditi da sa njenim naslednikom razgovara o bilo čemu osim o vremenu?”.
Daleko od toga da će razloga za nezadovoljstvo uspomenama Karle del Ponte imati samo beogradski zvaničnici. Del Ponteova, recimo, prepričava i razgovore s nekadašnjim direktorom CIA DŽordžom Tenetom, tokom kojih shvata da je naletela na “zid od gume” (“muro di gomma”) – faktičko odbijanje koje doduše zvuči kao povlađivanje – da bi se na kraju sve završilo njegovim “gospođo, šta me boli ... šta vi mislite (“I don't give a shit what you think.”).”
Upravo u ovakvom tonu, osnovna tendencija još neobjavljenih memoara Karle del Ponte jeste da autorku, doskorašnju glavnu tužiteljku Haškog tribunala, predstavi kao doslednog borca za pravdu, principijelnog borca za žrtve bez obzira koje nacije one bile, idealistu koji je protiv sebe imao ne samo zločince nego i vlade njihovih država, ali i vlade zapadnih država i organe samih Ujedinjenih nacija.
NIN je, zahvaljujući svojim izvorima, u prilici da nešto podrobnije prikaže tužiteljkin opis istrage zločina koje su na Kosovu počinili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova. Kao što je poznato, ali nije zgoreg podsetiti, u Tribunalu je dosad završeno suđenje trojci – Fatmir Limaj, Isak Musliju i Hajradin Baljaj; Limaj i Musliju su oslobođeni, Baljaj je dobio 13 godina zatvora. Pri kraju je i suđenje Ramušu Haradinaju, Idrizu Baljaju i Lahi Brahimaju (završne reči podnete su između 21. i 23. januara ove godine), i čeka se donošenje presude.
Priča Karle del Ponte o kosovskim istragama nama je posebno interesantna ne samo zbog finiša Haradinajevog suđenja, odnosno njegovih žrtava, već i zato što daje izvanredan uvid u stanje kosovskog društva (“nezavisnog Kosova”) i odnos međunarodnih činilaca prema situaciji u pokrajini. To je, zapravo, priča o jezivim zločinima koji će ostati nekažnjeni, zapanjujućem strahu od Albanaca i licemernom oportunizmu zapadnih demokratija koje se toliko zalažu za istinu, odgovornost i pomirenje.
U uvodnom delu Del Ponteova opisuje Kosovo kao zemlju bez zakona i institucija, zemlju krvne osvete i siledžija koji se predstavljaju kao heroji napaćenog naroda. Zatim, malo upadajući u patetiku, gotovo u liričnom zanosu, govori o patnjama tog naroda (očevi i majke, babe i dede, sitna deca u naručju roditelja...) pod srpskom čizmom, pa prelazi na kratak (vrlo kratak, si-en-enovski) opis kosovske novije istorije, sve do dolaska NATO trupa na Kosovo. Tu, zapravo, i počinje prava priča, posle tog uvodnog, skoro ritualnog poklonjenja žrtvama srpskog etničkog čišćenja.
Možda i najupečatljiviji, najrečitiji, deo čitavog poglavlja o istrazi zločina OVK zakopan je usred prepričavanja razgovora s Bernarom Kušnerom, aktuelnim ministrom spoljnih poslova Francuske, tada šefom UNMIK-a na Kosovu. Karla del Ponte, naime, piše kako je sigurna da su neki zvaničnici UNMIK-a i KFOR-a strahovali za svoje živote zbog istraga zločina OVK. Dobro, trebalo je živeti među njima na Kosovu, ovo i nije nikakva novost. Ali nastavak je, stvarno, šokantan: tužiteljka smatra i da su se neke sudije Haškog tribunala plašile dosega Albanaca (“Albanians' reach”). Dalje, da su je i neki Švajcarci upozorili da se pripazi osvete. Čak, da su je neki švajcarski zvaničnici upozorili da u memoarima i ne razmatra određene teme u vezi s Albancima (baš tako), te ih ona u knjizi razmatra s ekstremnom pažnjom!
Treba li, onda, da nas čude opravdanja da je jedan od razloga za podršku nezavisnom Kosovu bio i strah od erupcije albanskog nasilja? Ili, vratimo li se memoarima Karle del Ponte, imajući ove njene opservacije u vidu, može li da nas začudi to što su spomenuti Kušner, kao i Mihael Štajner i Soren Jesen-Petersen posle njega, uprkos verbalnoj podršci, kako beleži bivša tužiteljka, na kraju pred nju isprečili “zid od gume”, zabrinuti zbog nasilja koje bi Tači, Čeku, Haradinaj... mogli da izazovu ne samo na Kosovu već i u južnoj Srbiji i u Makedoniji? A upravo o tome je, u prvoj godini UNMIK-ove vladavine Kosovom, i bilo reči u susretima haških tužitelja i čelnika misije UN.
Istrage su, ipak, krenule, a prema Karli del Ponte, sve je započelo inicijalnim izveštajima Nataše Kandić o nestancima Srba i nealbanaca posle dolaska NATO snaga na Kosovo, novembra 1999. godine. Zašto makar kakva istraga Tužilaštva nije započela i pre NATO bombardovanja, recimo posle otkrića leševa kod Radonjićkog jezera, Del Ponte i ne pokušava da objasni.
Istrage OVK, beleži bivša glavna tužiteljka, bile su najteže koje je Tribunal preduzeo. Autorka ovde piše na granici političke nekorektnosti: zatvoreno društvo, klanovi, vendeta... Policajci od Berna i Brisela, piše tužiteljka, pa do Bronksa znaju koliko je teško istražiti albanski organizovani kriminal.
Problemi u istragama bili su višestruki, navodi se. Jedan od najvećih: pritisci na svedoke, tako da čak ni Nataša Kandić nije uspela da pribavi izjave očevidaca. Nikakvo čudo, baci li se makar i letimičan pogled na brojna ubistva i svedoka i njihovih porodica koje Del Ponteova ređa u ovom poglavlju svojih memoara.
Ni zaštita svedoka nije uspevala, a tu je karakterističan primer važnog UNMIK policajca (njegovo ime nije navedeno), koji je imao pristup strogo čuvanim informacijama o svedocima, a čija je supruga bila angažovana kao istraživač u timu odbrane Ramuša Haradinaja. Na ovakve i slične primere, piše tužiteljka, samo Jesen-Petersenu se žalila najmanje šest puta, ali ove primedbe bile su potpuno zanemarene.
Žalbe na račun UNMIK-a nisu ništa blaže od žalbi koje smo često imali prilike da slušamo kada je reč o beogradskim vlastima, i provlače se kroz čitavo kosovsko poglavlje; ne samo kada je reč o svedocima koji se ostavljaju na milost i nemilost optuženih i osumnjičenih čelnika OVK, nego i zbog toga što su izbegavali da tužilaštvu dostave i najosnovniju traženu dokumentaciju. Dok je bliskost “pojedinih čelnika” UNMIK-a i osumnjičenih lidera OVK bivala i predmet pošalica kolega iz KFOR-a, beleži Del Ponteova.
Kada je o bliskosti reč, kod Del Ponteove najgore prolazi Danac Soren Jesen-Petersen. On je, piše tužiteljka, teže doživeo optužnicu protiv Ramuša Haradinaja od samog Haradinaja. Iz sve snage se pred Tribunalom zalagao da tadašnji kosovski premijer bude pušten na slobodu, čak da mu se dozvoli i da se bavi politikom. Del Ponteova gorko pravi paralelu s Radovanom Karadžićem, kome je 1996. godine to bilo zabranjeno. Kakvu poruku su UNMIK i sudije tribunala ovim poslali, pita se. A kad je Haradinaj leteo u Hag, privatnim nemačkim avionom (ne kaže čijim, ali verovatno je da to ne napominje bez razloga), prilikom zastanka u Nemačkoj dočekala ga je počasna garda s belim šlemovima i rukavicama.
Ubistva svedoka, opstrukcije UNMIK-a, čudno držanje šefova misije... Kakvu je, onda, pomoć Karla del Ponte mogla da očekuje od kosovskih vlasti? Gotovo sa prezirom ona opisuje susret sa (u tom trenutku) kosovskim premijerom Bajramom Redžepijem, koji hvali tribunal, hvali nju samu, proglašava kako niko nije iznad zakona. Ali zatim nastavlja, i odaje se. Kaže kako nije primetio da je OVK kršila zakone rata te, prema tome, zaključuje Del Ponteova, nijedan komandant OVK nije mogao da bude odgovoran za otmice i ubistva koje su počinili njihovi potčinjeni.
No koliko je takav stav prištinskih vlasti i mogao da bude očekivan, toliko je žestoko razočarenje koje se vidi u tužiteljkinom opisu reakcije KFOR-a, Sjedinjenih Država i Velike Britanije na zahteve tužilaštva. Nisu hteli da joj dostave čak ni podatke o komandnoj strukturi OVK, uprkos svoj retoričkoj podršci njenom radu. Zašto? Prema objašnjenju koje nudi Karla del Ponte, Vašington nije želeo podizanje optužnica protiv lidera OVK, zato što bi to iskomplikovalo napore međunarodne zajednice da izgrade institucije na Kosovu i odložilo povlačenje vojske s Kosova u Avganistan i na druge frontove u ratu protiv Al kaide.
Ipak, kada su istrage Tribunala tek bile otvorene, kosovski lideri pokazivali su dozu zabrinutosti. U jesen 2000. godine, nekoliko nedelja pošto ju je Bernar Kušner ubeđivao da bi eventualno hapšenje Hašima Tačija i Agima Čekua destabilizovalo situaciju u pokrajini, Del Ponteova se u Dejtonu, o godišnjici potpisivanja mirovnog sporazuma, sastaje sa Hašimom Tačijem. Tada je, beleži tužiteljka, u razgovoru o zločinima Albanaca na Kosovu, Tači izgovorio nedoličan komentar koji ju je isprovocirao. Šta je Tači rekao, ne navodi. Ali, kaže u nastavku, tada ga je pogledala u oči i rekla mu da je otvorila istragu o zločinima koje su na Kosovu počinili Albanci. Nisam, piše ona, sugerisala da će biti optužnice protiv Tačija, ali on je to sigurno zaključio jer mu se lice skamenilo.
Međutim, kao što je dobro poznato, protiv Tačija nikada nije podignuta optužnica. Del Ponteova u svojim memoarima ne objašnjava zbog čega nije, mada je iz svega napisanog o odnosu međunarodnih faktora prema angažovanju tužilaštva na Kosovu to poprilično jasno. Uostalom, ako tužilaštvu nije uspelo da dokaže krivicu Tačiju podređenih Limaja i Muslijua, iluzorno bi bilo očekivati da bi u slučaju aktuelnog premijera Kosova imali više sreće.
Najzad, vrlo je potresna priča o jednoj u nizu propalih istraga tužilaštva, koja se bavila sudbinom između 100 i 300 kidnapovanih Srba koji su završili u severnoj Albaniji. Mlađi među otetima, navodi se, dobro su hranjeni i nisu prebijani. U jednoj žutoj kući, koja je identifikovana, načinjena je priručna hirurška klinika u kojoj su im odstranjivani unutrašnji organi. Organi su potom preko aerodroma u Tirani prenošeni u inostranstvo i prodavani. Karla del Ponte navodi: žrtve kojima je odstranjen samo jedan bubreg bile su zašivane i ponovo zatvarane, dok ih ne bi ubili zarad ostalih vitalnih organa. Užasnuti, ostali zatvorenici molili su da budu ubijeni; neke od otetih žena bile su prisiljavane da pomažu u sahranjivanju mrtvih. U jezivom biznisu učestvovali su čelnici OVK, na jednom mestu spominje se kao moguće i učešće albanske tajne službe, dok je lokalni albanski tužilac, kako se navodi, prilikom pretrage one žute kuće istražitelju Tribunala rekao: “Nikakvi Srbi nisu sahranjeni ovde. Ali ako su i odvodili Srbe preko granice s Kosovom i ubijali ih, učinili su dobru stvar.” (NIN) |
.jpg)
