„Утисак недеље“: Насилницима и држави нису важни наставници. Реченица „знате ли ви ко сам ја?“ је одређена патологија друштва, а ако је друштво болесно онда се то одражава и на деци

Насиље у школама кулминирало је ове недеље у случају дечака шестог разреда ОШ “Васа Пелагић” који је напао наставницу након што га је избацила са часа јер је пушио електронску цигарету, док је у ОШ “Јован Дучић” на Новом Београду мајка једног ђака, незадовољна његовом оценом, напала наставницу биологије и нанела јој тешке повреде.

Ана Мирковић: Суштина лежи у томе што имамо једну групу људи која се отуђила од овог народа и као да левитира изнад овог друштва. Верује да то што они говоре и у шта они верују је наша свакодневница. И шта год ви да кажете а да није у корелацији са њиховим ставом, ставе вас у тај неки фолдер 'издајник', 'земљомрзац'

Шта је узрок све учесталијег насиља над просветним радницима и како променити ту климу насиља, као и колика је у томе улога самог система, наставника и родитеља у емисији „Утисак недеље“ говорили су професорка биологије и председница Уније синдиката школа Београда Снежана Романдић Петровић, професорка математике Техничке школе „23. мај“ у Панчеву Наташа Зечевић и психолошкиња Ана Мирковић, пише Нова.рс.

„Суштина лежи у томе што имамо једну групу људи која се отуђила од овог народа и као да левитира изнад овог друштва. Верује да то што они говоре и у шта они верују је наша свакодневница. И шта год ви да кажете а да није у корелацији са њиховим ставом, ставе вас у тај неки фолдер издајник, земљомрзац“, каже психолошкиња Ана Мирковић и додаје да види да постоји прекид комуникације између онога што се дешава и онога што нам се сервира.

Она је навела и да је УНИЦЕФ пре пар година објавио да је 40 одсто наших младих између 16 и 25 година на ивици сиромаштва али да нико од надлежних о томе не говори, те да неко кад је сиромашан, онда нема ни аспирације. Она је упитала и како ће дете које нема патике, гардеробу и храну да заврши школу или факултет.

На питање да ли је неодговорно рећи да је права одговорност за пораст насиља у школама у врху власти, као и да ли наставници имају утисак да се тичу неког, да је образовање приоритет, професорка биологије Снежана Романдић Петровић каже:

„Само начелно, само декларативно и у оној мери у којој је јавност заинтересована за стање у образовању. И тај наратив да је у образовању све у реду је погрешан. Дубоко верујем да они знају какво је стање у образовању и да нису изненађени. Ми већ дуго имамо такво стање у школама да она личи на запуштену ливаду по којој шетају ученици који нису задовољни школом јер не виде њену суштину, наставнике који су фрустрирани јер не виде суштину онога што раде јер нема повратне реакције, родитеље који очекују од школе превише и не виде ко ће њима помоћи да сагледају како би њихово дете сутра било оно што је пројекција њихових жеља и надлежне који као из некаквог џака сипају прописе и решења, али радити у школама не може бити само по правилницима, то су живи организми“, истиче Романдић.

Немате наставника у школама који једном недељно „не пожели да пече кифлице у пекари“ уместо да предаје свој предмет у школи, наводи Романдић и додаје да је јако тешко радити у школи јер има више нивоа притисака, преноси Нова.рс.

„Од административних, где морате све да запишете – шта сте питали, шта сте рекли, када је био родитељ, а успут морате да водите ту конверзацију. Притом, ми желимо да научимо децу том предмету који предајемо и да им својим примером дамо неку вредност у васпитном смислу. А често добијамо од деце питање – ‘чему ово служи’, ‘ја могу да успем у животу и без школе’, ‘а шта сте постигли ви кад сте наставник и кад сте завршили школу’? Деца питају и ‘је л’ може то брже’, ‘ја ћу бити програмер и играћу игрице“. Они живе у неком свом имагинарном свету, а када уђу у реални онда се развија агресија“, објашњава професорка биологије и додаје да је у том несрећном односу свих актера у образовању повишен ниво немоћи која на крају резултира бесом.

„Плашим се да се на агресивне испаде најчешће оснаже они који имају погрешну визију себе и она најчешће почиње реченицом – знате ли ви ко сам ја? То је одређена патологија коју је произвело друштво, а ако је друштво болесно онда се то одражава и на деци“, истакла је Романдић и навела да се годинама упозорава да тим поводом нешто мора суштински да се уради, а не само да се додају прописи.

Професорка математике Наташа Зечевић каже да наставници у Србији никоме нису важни.

Наташа Зечевић: Насилницима нису важни наставници, држави нису важни наставници и то се показује где год да погледамо 

„Насилницима нису важни наставници, држави нису важни наставници и то се показује где год да погледамо. Показује се кроз наше плате, председница Скупштине Ана Брнабић је пре неки дан рекла да нам је просечна плата 108 хиљада динара. Ту просечну плату у образовању ћете добити када будете стари као ја, али ни ја немам 108 хиљада“, наводи Зечевић.

На дан када су се десили случајеви насиља у школама, прва порука власти је била ‘повећаћемо плате’. На питање у каквој су вези повећање плата и смањење насиља, психолог Ана Мирковић каже да је повећање плата „инстант стимулација да сви ћутимо и трпимо“.

„Шта је потребно да би се заправо променила клима и да нема насиља? Потребно је да ти који обећавају веће плате промене све. Да се промени клима у друштву, да се крене са применом закона, да правда и правичност буду доступни свима, да се промени јавно мњене и да причамо о тој једнакости – закон постоји да сви будемо једнаки пред њим. Ако ви имате ту селекционисану групу људи за коју не важи ниједан члан закона и они су изван тога, онда они не могу да кажу – ми ћемо сада да одустанемо од свега што 12 година градимо и неће бити насиља – они неће то да ураде“, истиче Мирковић.

Инсистирање на томе да наставник води рачуна о томе да родитељ не направи проблем постало је екстремно последњих десет година, сматра професорка Романдић.

„Мој основни посао је да предајем и да оцењујем децу, а постоје оцене од један до пет. Указивали смо већ неко време да су нам просеци по школама постали екстремно високи и да имамо по стотинак вуковаца по већим школама или да имамо просек по одељењима који иде на 4,27. Шта, сви су одлични? Наравно да нису“, наводи Романдић и додаје да је некад било нормално да неко има и јединицу, а да данас сви имају позитивне оцене и да се иде ка томе да нема „социјалних случајева“, али да дете неће постати „социјални случај“ ако га наставник научи у августу нешто што оно није научило у мају.

Професорка Романдић наводи и да су родитељи субјективни када се ради о оценама њихове деце, а да би наставници морали да буду објективни.

Снежана Романдић Петровић: Данас не постоји жеља да се сагледа објективно чак ни сопствено дете. Ту долазимо до оне варијанте где се мени чини да цео наш образовни систем служи за куповину социјалног мира. Деца иду у школу и имају добре оцене иако им је знање никакво

„Данас не постоји жеља да се сагледа објективно чак ни сопствено дете. Ту долазимо до оне варијанте где се мени чини да цео наш образовни систем служи за куповину социјалног мира. Деца иду у школу и имају добре оцене иако им је знање никакво, тестови су све лакши и лакши, пролази све већи број ученика“, каже Романдић.

Зечевић каже да ученике не занимају оцене, а поготово не смањивање оцене из владања, те да то није решење за промену понашања ученика.

Људи који воде државу за почетак треба да се усагласе да закон и правда важе за све, сматра Мирковић.

„Ту већ креће ‘знаш ти ко сам ја’. Ми већ знамо да за људе који су блиски тој екипи не важи никакав закон. Последњих десет година гледамо Александра Обрадовића, Катарину Петровић и све оне који су се одважили да кажу да је систем негде забаговао, како пролазе тортуру. Медији морају да потпуно раде оно због чега постоје, односно да преносе неку информацију. Мора да се промени и приступ школству, да родитељ не само да не сме да буде иницијатор насиља, него да мора да буде хиперсензитиван на насиље“, истиче Мирковић.

Промене у образовном систему неће донети новац, јер питање новца у образовању подразумева да школа има социјалног радника, а не само једног и по психолога, наглашава Романдић.

„Треба да има три психолога. Данашња деца имају другачије потребе у односу на децу од пре десет година. Данас деца кризирају када им одузмете мобилни телефон, а школе су донеле правилнике о некоришћењу телефона за време наставе. Деца не знају међусобно да комуницирају, родитељи не знају да комуницирају са својом децом јер раде до пет, шест и долазе код нас по готова решења која не воле да чују“, каже професорка биологије.

(Нова.рс)