„Utisak nedelje“: Nasilnicima i državi nisu važni nastavnici. Rečenica „znate li vi ko sam ja?“ je određena patologija društva, a ako je društvo bolesno onda se to odražava i na deci

Nasilje u školama kulminiralo je ove nedelje u slučaju dečaka šestog razreda OŠ “Vasa Pelagić” koji je napao nastavnicu nakon što ga je izbacila sa časa jer je pušio elektronsku cigaretu, dok je u OŠ “Jovan Dučić” na Novom Beogradu majka jednog đaka, nezadovoljna njegovom ocenom, napala nastavnicu biologije i nanela joj teške povrede.

Ana Mirković: Suština leži u tome što imamo jednu grupu ljudi koja se otuđila od ovog naroda i kao da levitira iznad ovog društva. Veruje da to što oni govore i u šta oni veruju je naša svakodnevnica. I šta god vi da kažete a da nije u korelaciji sa njihovim stavom, stave vas u taj neki folder 'izdajnik', 'zemljomrzac'

Šta je uzrok sve učestalijeg nasilja nad prosvetnim radnicima i kako promeniti tu klimu nasilja, kao i kolika je u tome uloga samog sistema, nastavnika i roditelja u emisiji „Utisak nedelje“ govorili su profesorka biologije i predsednica Unije sindikata škola Beograda Snežana Romandić Petrović, profesorka matematike Tehničke škole „23. maj“ u Pančevu Nataša Zečević i psihološkinja Ana Mirković, piše Nova.rs.

„Suština leži u tome što imamo jednu grupu ljudi koja se otuđila od ovog naroda i kao da levitira iznad ovog društva. Veruje da to što oni govore i u šta oni veruju je naša svakodnevnica. I šta god vi da kažete a da nije u korelaciji sa njihovim stavom, stave vas u taj neki folder izdajnik, zemljomrzac“, kaže psihološkinja Ana Mirković i dodaje da vidi da postoji prekid komunikacije između onoga što se dešava i onoga što nam se servira.

Ona je navela i da je UNICEF pre par godina objavio da je 40 odsto naših mladih između 16 i 25 godina na ivici siromaštva ali da niko od nadležnih o tome ne govori, te da neko kad je siromašan, onda nema ni aspiracije. Ona je upitala i kako će dete koje nema patike, garderobu i hranu da završi školu ili fakultet.

Na pitanje da li je neodgovorno reći da je prava odgovornost za porast nasilja u školama u vrhu vlasti, kao i da li nastavnici imaju utisak da se tiču nekog, da je obrazovanje prioritet, profesorka biologije Snežana Romandić Petrović kaže:

„Samo načelno, samo deklarativno i u onoj meri u kojoj je javnost zainteresovana za stanje u obrazovanju. I taj narativ da je u obrazovanju sve u redu je pogrešan. Duboko verujem da oni znaju kakvo je stanje u obrazovanju i da nisu iznenađeni. Mi već dugo imamo takvo stanje u školama da ona liči na zapuštenu livadu po kojoj šetaju učenici koji nisu zadovoljni školom jer ne vide njenu suštinu, nastavnike koji su frustrirani jer ne vide suštinu onoga što rade jer nema povratne reakcije, roditelje koji očekuju od škole previše i ne vide ko će njima pomoći da sagledaju kako bi njihovo dete sutra bilo ono što je projekcija njihovih želja i nadležne koji kao iz nekakvog džaka sipaju propise i rešenja, ali raditi u školama ne može biti samo po pravilnicima, to su živi organizmi“, ističe Romandić.

Nemate nastavnika u školama koji jednom nedeljno „ne poželi da peče kiflice u pekari“ umesto da predaje svoj predmet u školi, navodi Romandić i dodaje da je jako teško raditi u školi jer ima više nivoa pritisaka, prenosi Nova.rs.

„Od administrativnih, gde morate sve da zapišete – šta ste pitali, šta ste rekli, kada je bio roditelj, a usput morate da vodite tu konverzaciju. Pritom, mi želimo da naučimo decu tom predmetu koji predajemo i da im svojim primerom damo neku vrednost u vaspitnom smislu. A često dobijamo od dece pitanje – ‘čemu ovo služi’, ‘ja mogu da uspem u životu i bez škole’, ‘a šta ste postigli vi kad ste nastavnik i kad ste završili školu’? Deca pitaju i ‘je l’ može to brže’, ‘ja ću biti programer i igraću igrice“. Oni žive u nekom svom imaginarnom svetu, a kada uđu u realni onda se razvija agresija“, objašnjava profesorka biologije i dodaje da je u tom nesrećnom odnosu svih aktera u obrazovanju povišen nivo nemoći koja na kraju rezultira besom.

„Plašim se da se na agresivne ispade najčešće osnaže oni koji imaju pogrešnu viziju sebe i ona najčešće počinje rečenicom – znate li vi ko sam ja? To je određena patologija koju je proizvelo društvo, a ako je društvo bolesno onda se to odražava i na deci“, istakla je Romandić i navela da se godinama upozorava da tim povodom nešto mora suštinski da se uradi, a ne samo da se dodaju propisi.

Profesorka matematike Nataša Zečević kaže da nastavnici u Srbiji nikome nisu važni.

Nataša Zečević: Nasilnicima nisu važni nastavnici, državi nisu važni nastavnici i to se pokazuje gde god da pogledamo 

„Nasilnicima nisu važni nastavnici, državi nisu važni nastavnici i to se pokazuje gde god da pogledamo. Pokazuje se kroz naše plate, predsednica Skupštine Ana Brnabić je pre neki dan rekla da nam je prosečna plata 108 hiljada dinara. Tu prosečnu platu u obrazovanju ćete dobiti kada budete stari kao ja, ali ni ja nemam 108 hiljada“, navodi Zečević.

Na dan kada su se desili slučajevi nasilja u školama, prva poruka vlasti je bila ‘povećaćemo plate’. Na pitanje u kakvoj su vezi povećanje plata i smanjenje nasilja, psiholog Ana Mirković kaže da je povećanje plata „instant stimulacija da svi ćutimo i trpimo“.

„Šta je potrebno da bi se zapravo promenila klima i da nema nasilja? Potrebno je da ti koji obećavaju veće plate promene sve. Da se promeni klima u društvu, da se krene sa primenom zakona, da pravda i pravičnost budu dostupni svima, da se promeni javno mnjene i da pričamo o toj jednakosti – zakon postoji da svi budemo jednaki pred njim. Ako vi imate tu selekcionisanu grupu ljudi za koju ne važi nijedan član zakona i oni su izvan toga, onda oni ne mogu da kažu – mi ćemo sada da odustanemo od svega što 12 godina gradimo i neće biti nasilja – oni neće to da urade“, ističe Mirković.

Insistiranje na tome da nastavnik vodi računa o tome da roditelj ne napravi problem postalo je ekstremno poslednjih deset godina, smatra profesorka Romandić.

„Moj osnovni posao je da predajem i da ocenjujem decu, a postoje ocene od jedan do pet. Ukazivali smo već neko vreme da su nam proseci po školama postali ekstremno visoki i da imamo po stotinak vukovaca po većim školama ili da imamo prosek po odeljenjima koji ide na 4,27. Šta, svi su odlični? Naravno da nisu“, navodi Romandić i dodaje da je nekad bilo normalno da neko ima i jedinicu, a da danas svi imaju pozitivne ocene i da se ide ka tome da nema „socijalnih slučajeva“, ali da dete neće postati „socijalni slučaj“ ako ga nastavnik nauči u avgustu nešto što ono nije naučilo u maju.

Profesorka Romandić navodi i da su roditelji subjektivni kada se radi o ocenama njihove dece, a da bi nastavnici morali da budu objektivni.

Snežana Romandić Petrović: Danas ne postoji želja da se sagleda objektivno čak ni sopstveno dete. Tu dolazimo do one varijante gde se meni čini da ceo naš obrazovni sistem služi za kupovinu socijalnog mira. Deca idu u školu i imaju dobre ocene iako im je znanje nikakvo

„Danas ne postoji želja da se sagleda objektivno čak ni sopstveno dete. Tu dolazimo do one varijante gde se meni čini da ceo naš obrazovni sistem služi za kupovinu socijalnog mira. Deca idu u školu i imaju dobre ocene iako im je znanje nikakvo, testovi su sve lakši i lakši, prolazi sve veći broj učenika“, kaže Romandić.

Zečević kaže da učenike ne zanimaju ocene, a pogotovo ne smanjivanje ocene iz vladanja, te da to nije rešenje za promenu ponašanja učenika.

Ljudi koji vode državu za početak treba da se usaglase da zakon i pravda važe za sve, smatra Mirković.

„Tu već kreće ‘znaš ti ko sam ja’. Mi već znamo da za ljude koji su bliski toj ekipi ne važi nikakav zakon. Poslednjih deset godina gledamo Aleksandra Obradovića, Katarinu Petrović i sve one koji su se odvažili da kažu da je sistem negde zabagovao, kako prolaze torturu. Mediji moraju da potpuno rade ono zbog čega postoje, odnosno da prenose neku informaciju. Mora da se promeni i pristup školstvu, da roditelj ne samo da ne sme da bude inicijator nasilja, nego da mora da bude hipersenzitivan na nasilje“, ističe Mirković.

Promene u obrazovnom sistemu neće doneti novac, jer pitanje novca u obrazovanju podrazumeva da škola ima socijalnog radnika, a ne samo jednog i po psihologa, naglašava Romandić.

„Treba da ima tri psihologa. Današnja deca imaju drugačije potrebe u odnosu na decu od pre deset godina. Danas deca kriziraju kada im oduzmete mobilni telefon, a škole su donele pravilnike o nekorišćenju telefona za vreme nastave. Deca ne znaju međusobno da komuniciraju, roditelji ne znaju da komuniciraju sa svojom decom jer rade do pet, šest i dolaze kod nas po gotova rešenja koja ne vole da čuju“, kaže profesorka biologije.

(Nova.rs)