Милош Тимотијевић: Студенти нису савршени, али они су алтернатива и будућност

 Глумац Милош Тимотијевић појавио се на конференцији за новинаре поводом премијере филма Седеф магла, Милорада Милинковића, заказане за 1. октобар у мтс Дворани, у мајици с ликом Џорџа Орвела.

На питање новинарке зашто је баш такву мајицу обукао, кратко је одговорио: „Закључите сами.“

У разговору за Данас јасно је да и та мајица носи поруку – протест и став, можда чак усађен и самим датумом његовог рођења, 9. марта.

Познат по одличној дикцији и специфичном гласу, Тимотијевић једнако снажно делује и када глуми и када говори у своје име.

Како се осећате у тренутку када презентујете остварење на којем сте ви и ауторска екипа вредно радили, а с друге стране сведочимо распаду културе у земљи?

– С једне стране осећам се лоше, јер док се наш друштвено-политички театар преселио на улице и траје већ 11 месеци, ми овде треба да изигравамо неку нормалност. Али, с друге стране, осећам да могу да искористим ову медијску платформу да кажем своје ставове. Филм и његова тема нису далеко од садашњег тренутка.

У ком контексту се прича филма додирује са стварношћу коју живимо?

– Радња филма се одвија 1882. године, у време прогона радикала, атентата на краља Милана. То је почетак „златног доба“ српског парламентаризма, када су људи нестајали преко ноћи, убијали се. Приде, ту је и корупција, а све се дешава из сенке, ништа јавно. Мени је, поготово, Драгољубов роман, а онда и сценарио који је написао за серију, најближи вестерну или истерну, јер ми ово што сада живимо најбоље описује управо жанр на граници вестерна и хорора, са јаком политичком цртом.

Због тога мислим да није лоше што Седеф магла излази управо сада.

А опет, осећам кривицу, јер сам против одржавања фестивала и манифестација у тренутној ситуацији. Подржао сам штрајк колега у позориштима, иако нисам члан ниједног. Мислим да све мора да стане. Али не стаје… Италијани, рецимо, праве генерални штрајк због Газе, а ми не можемо да га направимо због онога што се нама дешава.

То можда показује и ова ситуација која се десила у Зајечару.

– И шта је било? Ништа. Нама су крвнички претукли двоје деце у Ваљеву – наше деце, јер су то деца од свих нас, наша будућност. Шта смо ми урадили? Послали протестна писма, окачили протест на Инстаграму. И то је све. То ме брине. Плашим се да време не исцури и да опет пропустимо прилику.

Публика вас више препознаје по улогама везаним за савремене теме. Како сте градили лик Ђорђа Чогурића?

– Драгољуб Стојковић је јако добро изанализирао Ђорђа Чогурића, а он је главни лик романа Седеф магла. Кад је писао Што се боре мисли моје, целокупна моја припрема заснивала се на разговорима с Драгољубом и Милорадом, јер су њих двојица доста знали о том човеку. Драгољуб је већ у књизи много тога „учитао“у њега и онда ми је било лако да га оживим, поготово што сам играо и млађег Ђорђа, а онда, 20 година касније, у Сумпору, односно Седеф магли, када је већ у 65. години.

Оно што мени чини лепоту тог лика је управо оно што сам рекао на конференцији – што је он у исто време суров и диван, топао, у зависности од тога с ким разговара. То је оно што је прелепо у том човеку и што је било лепо играти.

Ваши друштвено-политички ставови су јасни и храбри. Како сте нашли рацио да играте у овом филму, имајући у виду да је учествовао на фестивалу НАФИТ на Златибору, који је у супротности са вашим друштвеним ангажманом?

– Потписао сам уговор да радим серију, филм је дошао касније. Филм је изашао у тренутку када се формирао и дешавао тај несрећни национални фестивал на Златибору. Ја сам знао да тамо нисам добродошао и мени је то чак и пријало. И да сам позван, не бих отишао. Чак мислим да би ми било забрањено да дођем на премијеру филма, али ми није ни пало на памет да идем.

Оног тренутка када завршим снимање филма, серије – ја више с тим немам ништа. То раде продуцентска кућа, дистрибутерска кућа, наручилац посла. Ја са тим немам везе. Нисам с Телекомом потписивао уговор, већ са „Свемир Зеком“, продуцентском кућом, где је продуцент и директор фирме Драгољуб Стојковић. Што би рекао Зоран Радмиловић, ја сам само извођач радова. Тако да немам ту врсту проблема. Чак волим што сам играо у нечему оваквом, што је можда не превише, али ипак субверзивно.

Какве реакције бисте волели да изазове филм?

– Не знам какве ће реакције изазвати. Да ли је овај филм „моја шољица чаја“ – није. Да ли је та улога нешто што ми се свиђа – јесте. Све што смо урадили је у основном стандарду, али бих волео да публика разуме зашто је Драгољуб баш у овом тренутку то написао, зашто је то сада актуелно.

Шта бисте ви рекли?

– Мислим да се нама историја понавља зато што ми нашу историју не знамо и што не разумемо те ужасно цикличне периоде код нас. Све се после неког времена враћа. Ево, ми живимо тридесете године 20. века у овом тренутку. Свет ништа није научио из историје, а камоли ми.

У експанзији је концепт освете власти према сваком ко је подржао студенте. У култури сведочимо понижењима која је тешко побројати. Видите ли негде излаз?

– Живимо у комплексном времену. Да ли се овде нешто променило у последњих 11 месеци – свакако да јесте. Друштвени живот је изашао из летаргије у којој је био протеклих 12 година и то је чињеница. Већ сам једном цитирао моју пријатељицу која је рекла: „Можда нисмо променили власт, али смо добили друштво назад“. То су бенефити. Али оно што ме брине јесте аутоцензура. Мене не брине цензура, него аутоцензура – и то је тренутно велики проблем.

Шта бисте поручили некоме ко се ломи између отпора и ћутања?

– Пробај, ослобађајуће је. Јако је ослобађајуће рећи оно што мислиш. Искреност је ослобађајућа, ћутање није добро за здравље. Ви ћете једном проћи главом кроз зид, проћи ћете и други пут, али онда, када изгубите сопствени идентитет, запитаћете се да ли уопште треба да будете ту. Оног тренутка када почнете да правите уступке, осуђени сте да затрпате један део себе. А то ће се, пре или касније, одразити или на околину, или на вас саме. Пробајте – лепо је говорити оно што човек мисли.

Зашто се актуелна власт толико оствила на културу и уметност, шта је у њима опасно?

– Свесни су нашег утицаја. Мислили су да тиме што су имали хиперпродукцију у задњих пет година да су нас успели да купе, али они нама ништа нису дали. Ту је разлика. Ја сам сваки свој хонорар крваво зарадио, ја нисам ни купљен, нити поткупљен ја то тако не гледам, али с друге стране сам дигао глас, а они се осећају да смо ми њих издали некако. Уметност без критике није уметност. Ми смо јавне личности и ми имамо право на своје мишљење. То што они мисле да треба да нас подведу под једну црту, да сви ми мислимо исто. То је њихов проблем.

Ја не желим да мислим како ми било ко говори, имам своје мишљење и знам и осећам да је будућност ове земље управо у младима и да оног тренутка кад се окренеш против младости своје земље, окренуо се против самог себе. Ја ћу увек бирати било коју политичку партију да осудим и да је критикујем.

Никад нисам био члан ниједне политичке организације, нити ми пада на памет да то будем и подржаћу младост зато што је то будућност. Ја не кажем да су студенти савршени. Они нису савршени, али они су алтернатива овоме што данас живимо а и будућност. Знам да већина мојих колега исто тако мисли и доста њих је гласно то исказало. Оно што ме брине је што оне колеге које исто мисле као ја или слично не оглашавају се.

Кажете ли им нешто, колегама који се не оглашавају?

– Па, шта има да им кажем?. Нису они мали. Увек ће неко наћи оправдање. За своје грешке и грехе увек нађемо филозофију, која ће то да оправда. Сви ми имамо код куће и малу децу, болесне и старе родитеље, и жену која не ради или смо ми једини извор прихода у кући и тако даље . Сви ми имамо нешто, али ако будемо ћутали тај вук ће једном покуцати и на наша врата, а онда ће бити касно. Зато је сад када се друштво пробудило, тренутак да покажемо да смо бројнији и да видимо шта можемо да урадимо.

Ожиљци и трансформације

Милош Тимотијевић први пут је играо Ђорђа Чогурића у филму Што се боре мисли моје, а у Седеф магли га тумачи двадесет година старијег, у шездесетим. „Питао сам Драгољуба и Милорада зашто нису узели старијег глумца, а они су рекли – то је твоја улога и не желимо да је мењамо“, присећа се глумац.

Сатима је свакодневно проводио у шминкерници, а затим још толико уклањајући маску. „Носим ожиљак Чогурића на лицу, а добио сам тело које шепа, баш као он. И данас осећам последице. То су ране које остају, али и подсећају на све што си прошао.“ Лик, додаје, није ни црн ни бео: „Он је ђубре, али добар човек – честито ђубре.“

Ако пчеле нестану са лица земље

На чему тренутно радите?

– На представи Ако пчеле нестану са лица земље у Позоришту „Душко Радовић“, у режији Ање Суше, по тексту Тијане Грумић и мотивима романа Омладина без бога Едена Хорвата. Премијера је 28. октобра. Радим и на пројекту у Центру за културну деконтаминацију (ЦЗКД)

(Данас)