Михаило Меденица: Још једна српска породица је тихо отишла са Косова и Метохије

Још једна српска породица је тихо отишла са Косова и Метохије.

Ником ништа.

Нико ништа.

И данима пре ње су, и друге се продице спремају…

Ником ништа.

Нико ништа.

Тихо одлазе Срби. Коме да се гласну?

Бог их чује и без речи. Ми не чујемо ни да врисну.

Ником ништа.

Нико ништа.

Трн ће покрити праг. Кљунуће кућа ко оно старица загледана низ друм чекајући да јој се врате…

Умиру куће ко жива чељада исто.

Српске тихо, као и Срби.

Ником ништа.

Нико ништа.

Ми ћемо догодине…

Кад пресуше кафане.

Кад испевамо све…

Кад смислимо скупљу реч.

Кад нас не буде ништа коштала…

Кад Ибра и Дрима буде довољно за по чаше…

Кад јаве да је умрла задња кућа остајница…

Ником ништа.

Нико ништа.

Одлазиће тихо српске продице.

Коме да се јаве?

Проклетије већ знају све, а ми најскупљих речи имамо за три буквара, тако да…

Бедници издају заветну светињу, презирем их, а по чему сам бољи?!

Још једна српска породица је тихо отишла са Косова и Метохије!

Још тише ћу рећи то. Не знам им ни презимена.

Ко да је битно, нису с мог прага, ваљда неће на мој…

Догодине ћу, кад јаве да је кљунула она кућа, далеко од моје, чекала је неке Србе, нисам од њих…

Напићу се! То бар умем ваљано, јуначки, Обилић шанкова с фајронт Газиместана…

Још једна је српска породица тихо отишла с Косова и Метохије.

Ником ништа.

Нико ништа.

Догодине, ове смо још мамурни, престари да дигнемо глас.

Догодине ћемо бити таман.

Само нек јаве! Зашто одлазе тако тихо и без јаука?

Господ чује, али лако је Господу, нама треба мало гласније…

Најгласније, довољно да не чујемо.

Накупило се, бре, тих најскупљих речи, песама, заклетви, завета…

Полако! Догодине!

Ником ништа!

Нико ништа!

Још једна српска породица је тихо отишла са Косова и Метохије.

Да је само мало гласније, али овако…

Ником ништа.

Нико ништа.

(Два у један)