Nevidljiva Srbija - lice i naličje predsednikove "brige o siromašnima i ugroženima" (I)

Samo karakterom vlasti, suštinskom neodgovornošću velike većine opozicionih aktera i propagandističkom uređivačkom politikom ovih i onih medija može da se objasni činjenica da se pitanje socijalne politike države, koja najdirektnije utiče na kvalitet života velike većine građana Srbije, ni po istraživanjima javnog mnjenja, a ni uvidom u programe političkih stranaka, ne nalazi čak ni u širem spisku unutrašnje političkih prioriteta.

Predsednik Republike je u okviru svoje uobičajeno pokvarenjačke izborne kampanje obnarodovao da će uskoro biti realizovan paket mera pomoći najugroženijim građanima Srbije. Istakao je da je to odraz brige o najsiromašnijima, uz napomenu da će se mere primeniti samo ove godine, koja je ekonomski veoma uspešna [ sic! ], jednokratno, a ne trajno. Time je nehotice priznao da ne postoji sistemska briga o najsiromašnijima, najugroženijima, da ne postoji valjana socijalna politika.

Šta biste rekli da vidite Belivuka kako siromahu ispred crkve udeljuje pedeset dinara? Da je dobar čovek koji brine o siromašnima? Šta reći tek o moralu onih koji su proteklih četrnaest godina opljačkali milijarde i sklonili ih kroz kriptovalute, ofšor kompanije i nekretnine u zemlji i inostranstvu na tuđa imena, dijamante i investiciono zlato, a najsiromašnijima će da udele crkavicu predizbornog ne svog, već njihovog  novca iz budžeta?

Šta biste rekli da vidite Belivuka kako siromahu ispred crkve udeljuje pedeset dinara? Da je dobar čovek koji brine o siromašnima?

Šta reći tek o moralu onih koji su proteklih četrnaest godina opljačkali milijarde i sklonili ih kroz kriptovalute, ofšor kompanije i nekretnine u zemlji i inostranstvu na tuđa imena, dijamante i investiciono zlato, a najsiromašnijima će da udele crkavicu predizbornog ne svog, već njihovog  novca iz budžeta?

Upravo sada, kada je najavljeno novo posezanje za izbornim helikopterskim novcem, tema socijalne politike Srbije zaslužuje da bude otvorena.

Pitanja socijalne politike, koja zadiru u brojne oblasti: socijalnu zaštitu i osiguranje, porodičnu, zdravstvenu, obrazovnu i kulturnu, stambenu politiku, politiku zapošljavanja... van moje su struke. Zato sam temu suzio i u ovom tekstu se bavim  samo nekolikim pitanjima iz oblasti socijalne zaštite, koristeći podatke iz brojnih izvora kao što su Republički zavod za statistiku ( RZS ), Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Republički sekretarijat za javne politike, Ministarstvo finansija, UNICEF Srbija, Centar za socijalnu politiku, Eurostat , A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava itd...

Od države blagostanja smo veoma daleko, kao i od pravne države. A pravne države nema bez poštovanja Ustava. U članu 69. Ustava Srbije piše:

„Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva...“

Kolika sredstva se u Srbiji izdvajaju za socijalnu zaštitu?

U Zakonu o budžetu stoji da je to 237,5  milijardi dinara, ili 8,63 odsto ukupnih rashoda i izdataka budžeta, koji iznosi 2.751,7 milijardi. Impozantno, ali...

Pregledom strukture izdataka za socijalnu zaštitu koji se isplaćuju od strane Ministrastva za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu zaštitu  lako se uočava da je ogroman deo izdataka posledica odluka koje ne bi prošle nezavisnu reviziju celishodnosti, kao što ni odgovorni ne bi izbegli makar pokretanje istrage od strane Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije pri Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, ako ne i Javnog tužilaštva za organizovani kriminal.

Novčana socijalna pomoć i socijalne usluge su dva vida socijalne pomoći koju dobijaju građani i porodice koje steknu to pravo ako ispunjavaju kriterijume utvrđene Zakonom o socijalnoj zaštiti.

Opredelio sam se za analizu samo tri od desetina različitih usluga i vidova materijalnih davanja putem kojih se ostvaruju  prava na socijalnu zaštitu: novčanu socijalnu pomoć, domove za stare – ustanove za stacionarni smeštaj osoba koje ne mogu samostalno da žive i palijativno zbrinjavanje osoba u terminalnoj fazi bolesti. To su usluge i davanja koje koriste ili bi, videće se, trebalo da mogu da koriste stotine hiljada ljudi.

Najpre o novčanoj socijalnoj pomoći, po meni najindikativnijem pokazatelju neadekvatnosti socijalne politike, koja se isplaćuje materijalno najugroženijim građanima Srbije.

Nema podataka koliko je sredstava planirano da se 2026. godine izdvoji za novčanu socijalnu pomoć. U Finansijskom planu Ministrstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja za 2026. godinu je navedeno da je za „socijalnu pomoć ugroženom stanovništvu – programsku aktivnost prava korisnika socijalne zaštite – naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta“ izdvojena 31,666 milijarda dinara, što je 1,15 % ukupnih rashoda i izdataka budžeta Srbije. Međutim, nema navedenog iznosa planiranog za novčana socijalna davanja, već se kaže da se ta sredstva opredeljuju korisnicima po kriterijumima kojima se utvrđuje pravo na novčanu pomoć.

Koji su kriterijumi? Na osnovu podataka o mesečnim prihodima, posedovanju imovine i radne sposobnosti utvrđuje se da li pojedinac, odnosno porodica stiču pravo na novčanu socijalnu pomoć.

Materijalni položaj se utvrđuje korišćenjem podataka iz preko trideset državnih baza podataka u Registru Socijalna karta, na osnovu kojih centri za socijalni rad donose odluku o ispunjavanju kriterijuma za sticanje prava na novčanu pomoć.

Ukupni mesečni prihodi moraju biti niži od zakonom utvrđenih osnovica, a one u ovom trenutku iznose:

12.536 dinara za pojedinca (nosioca prava).

6.268 dinara za svaku narednu odraslu osobu u porodici.

3.761 dinar za svako dete do 18 godina.

Dalje, pojedinac i porodica ne smeju posedovati drugu nepokretnost osim stambenog prostora koji odgovara njihovim potrebama (soba po članu domaćinstva), niti zemljište veće od 0,5 hektara..

Takođe, radno sposobni korisnici moraju biti na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje i ne smeju odbiti ponuđeni posao ili prekvalifikaciju., a i onda pomoć se isplaćuje najviše 9 meseci tokom kalendarske godine.

Dakle, danas u Srbiji, jula 2026. godine, ako pojedinac koji živi sam i mesečno prihoduje više od 12.536 dinara, na primer 15 hiljada, ne spada u grupu onih kojima je potrebna novčana socijalna pomoć

Dakle, danas u Srbiji, jula 2026. godine, ako pojedinac koji živi sam i mesečno prihoduje više od 12.536 dinara, na primer 15 hiljada, ne spada u grupu onih kojima je potrebna novčana socijalna pomoć.

Pravo na novčanu socijalnu pomoć nema ni npr. četvoročlana porodica koju čine otac, majka i dvoje dece ukoliko je mesečni prihod porodice veći od 26.126 dinara.

Kolika pomoć se dobija? Iznos mesečne novčane socijalna pomoći koju dobijaju oni koji su pravo na nju po navedenim kriterijumima stekli utvrđuje se kao razlika od ostvarenog prihoda pojedinca/porodice i navedenih limita, preko kojih se pravo gubi.

Tako, pojedinac koji živi sam i ostvaruje npr. 10.000 dinara mesečno dobija razliku do 12.536, odnosno pomoć od 2.536 dinara.

Četvoročlana porodica koja ostvaruje npr. 20.000 dinara, dobija mesečnu pomoć 6.126 dinara, kao razliku do 26.126 dinara.

Dovoljno za ocenu realnosti kriterijuma za utvrđivanje prava na novčanu socijalnu pomoć i humanosti.

I pored toga, a posle brisanja tokom poslednjih godina oko 60.000 korisnika krajnje restriktivnom primenom Zakona o socijalnoj karti, uz gore navedene nehumano niske prihodne osnovice - limite,  danas novčanu socijalnu pomoć prima 160 hiljada korisnika, oko 70 hiljada porodica.

Ne postoje zvanični podaci o ukupno isplaćenim sredstvima za novčanu socijalnu pomoć! Može samo da se nasluti zašto nisu javno dostupni ti podaci, kojima raspolaže Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ministarstvo redovno objavljuje datume isplata, ali ne i iznose. Ni u izveštajima Ministarstva finansija o izvršenju budžeta nema podataka o isplatama za novčanu socijalnu pomoć. Nezavisni izvori ukazuju da one ne prelaze oko 14 milijardi dinara, što je tek 0,45 odsto ukupnih rashoda i izdataka budžeta Srbije.

Pravu sliku odnosa države prema najsiromašnijima, najugroženijima pruža poređenje  zvaničnih podataka o broju stanovnika Srbije koji žive ispod granice apsolutnog siromaštva ili se nalaze u riziku od siromaštva i broja onih koji primaju gore navedenu, tragično nisku novčanu socijalnu pomoć.

Po podacima RZS u Srbiji živi oko 400.000 ljudi ispod granice apsolutnog siromaštva, koju je ista država utvrdila na oko 16.500 dinara za pojedinca-samca+8.250 za drugog odraslog člana porodice+ 4.950 dinara za svako dete do 14 godina.

Država je to utvrdila kao nutricionistički minimum (vrednost hrane dovoljne za biološki opstanak!) + minimalni troškovi za higijenu i lekove – i ništa više: ni troškovi stanovanja, grejanja, odeće, obuće, obrazovanja, kulture... Čak i  po tome, ispod linije apsolutnog siromaštva živi oko 6% stanovnika Srbije.

Sa druge strane, prema realnijim kriterijumima UNICEF-a, Crvenog krsta, nezavisnih organizacija... ispod linije siromaštva u Srbiji živi oko 12%, odnosno oko 800.000 stanovnika.

Poseban paradoks predstavlja činjenica da je ista država granicu mesečnog prihoda pojedinca/porodice iznad koje se ne stiče pravo na novčanu socijalnu pomoć postavila na značajno nižem nivou od granice apsolutnog siromaštva, koju je sama utvrdila. Za pojedinca prihodni limit sticanja prava na pomoć je 12.536 dinara,  dok je linija apsolutnog siromaštva oko 16.500. Naravno, dalje je isto i kada se radi o porodici.

To pokazuje dve stvari: da je broj primalaca novčane socijalne pomoći stotinama hiljada manji od broja stanovnika koji žive ispod granice apsolutnog siromaštva koju je država utvrdila, čak i po podacima RZS (160 hiljada od oko 400 hiljada),  i drugo, da novčana socijalna pomoć koja se isplaćuje već tako suženom broju najugroženijih nije ni približno dovoljna da ih „izvuče“ iznad granice apsolutnog  siromaštva. To očigledno i nije namera nehumane aktuelne vlasti.

Dodajmo i sledeće: prema zvaničnim podacima RZS stopa rizika od siromaštva iznosi 19,6% , što znači da je još 1,3 miliona ljudi u riziku da osiromaši, pored onih koji su već u zoni ispod granice apsolutnog siromaštva.

To je prikaz stanja samo jednog segmenta, samo jednog od stubova socijalne politike i slika neodgovornosti vlasti prema najugroženim građanoma Srbije.

Kako se videlo, u Srbiji postoji 400 hiljada onih koji žive ispod granice apsolutnog siromaštva (po UNICEF-u  800 hiljada) i još oko 1,3 miliona onih koji su u riziku od siromaštva

Šta treba i može da se promeni?

Raspodela budžetskih sredstava oslikava politiku svake vlasti, njene prioritete. Apsolutni prioritet sadašnje vlasti godinama su javne investicije, najvećim delom u infrastrukturu i velike projekte sporne ekonomske i društvene opravdanosti. Motiv: korupcija, koju omogućava netransparentno trošenje sredstava izuzećem javnih nabavki u okviru realizacije međudržavnih ugovora i gradnji po leks specijalisima.

Dakle, neophodna je promena politike, time prioriteta i raspodele budžetskih sredstava u korist izdvajanja za sve vidove usluga i materijalnih davanja kojima se građanima obezbeđuje ostvarenje prava na socijalnu zaštitu. To nije nikakvo levičarenje, to je poštovanje Ustava Srbije!

Sredstva nije teško obezbediti.

Zakonom o budžetu Republike Srbije za kapitalne investicije i izgradnju infrastrukture, a poznato je šta se sve gradi, od EKSPO-a pa nadalje, izdvojeno je 740 milijardi dinara. Smanjenjem ovih izdvajanja za 10% i preusmeravanjem na socijalnu zaštitu, odnosno novčanu socijalnu pomoć, sadašnja sredstva, koja iznose 34,1 milijardi dinara, uvećala bi se na 108 milijrdi dinara – utrostručila bi se.

Sem toga, značajna sredstva za sve vidove socijalne zaštite, pa i za novčanu socijalnu pomoć mogu da se obezbede ukidanjem ponovo najavljenih, obećanih tzv. helikopterskih davanja, povremenih jednokratnih pomoći, koja su ranije davana linearno, bez obzira na materijalni položaj onih kojima je namenjen.

Neophodno je i da se izmene kriterijumi po kojima se utvrđuje pravo na novčanu socijalnu pomoć, a koji su danas takvi da, videli smo, isključuju stotine hiljada ljudi kojima je pomoć neophodna za puko preživljavanje. To podrazumeva da se podigne prihodni limit za odobravanje pomoći i da se poveća dozvoljeni maksimum posedovanja poljoprivrednog zemljišta sa sadašnjih 0,5 kektara.

Pojedine nezavisne organizacije, kao što je A11, tvrde da je neophodno da se izvrše zakonske izmene i da se izvrši izmena registra „Socijalna karta“, pozivajući se na činjenicu da je poslednjih godina uskraćeno pravo na pomoć za oko 60.000 ranijih korisnika zbog pogrešno postavljenog sistema, grešaka u realizaciji projekta i isključenosti Centara za socijalni rad u utvrđivanju stvarnog materijalnog položaja potencijalnih korisnika pomoći. 

Toliko o ovom problemu koji neposredno pogađa, kako se videlo, 400 hiljada onih koji žive ispod granice apsolutnog siromaštva (po UNICEF-u  800 hiljada) i još oko 1,3 miliona onih koji su u riziku od siromaštva.

(Autor je član Predsedništva Novog DSS)