Neoliberalizam propao svuda - sem u glavama srpskih ekonomista

Zašto je neoliberalizam i na unutrašnjem i na međunarodnom planu propao? Ovo pitanje postavljam i iz ličnih razloga: neki od mojih najboljih prijatelja su neoliberali. Bio je to generacijski projekat zapadne „baby-boom“ generacije, koji su kasnije usvojili i drugi – poput nas iz istočne Evrope ili elita u Latinskoj Americi i Africi. Kada danas sretnem svoje ostarele bejbi bumere, koji i dalje pokazuju gotovo nesmanjeni žar za neoliberalizam, deluju mi kao ideološke izbeglice iz sveta koji je odavno nestao. Oni nisu s Venere ili s Marsa; oni su sa Titanika.

Branko Milanović 

Stvarnost je srušila neoliberalizam

Naučno društvo ekonomista Srbije (NDES) u saradnji sa Srpskom akademijom ekonomskih nauka (SAEN), te Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu organizuje 4-5 decembar 2025. godine naučnu konferenciju „25 godina tranzicije u Srbiji“. Organizator ove naučne konferencije u pozivnom pismu ističe: „Motivisani željom da se na naučnom skupu okupe istraživači koji će sa različitih aspekata razmotriti preduzete ekonomske, ali i političke reforme u Srbiji, njihove domete i ograničenja, tokom poslednje dve i po decenije, organizujemo ovu naučnu konferenciju i pozivamo vas da vašim referatom i učešćem u diskusiji date doprinos izučavanju ove kompleksne i višeslojne teme.“

Međutim način kako je planirano njeno održavanje uverava me da se nastavlja praksa NDES-a da se, po svaku cenu, izbegne suštinska rasprava i da se onemoguće „nepoželjna“ mišljenja koja bi da dovode u pitanje ispravnost odabranog načina tranzicije srpske privrede. To uverenje ću kasnije pokušati detaljnije da obrazložim, posle dve neophodne napomene.

*   *  *

Kašnjenje u ekonomskoj tranziciji Srbija je mogla (i morala) da iskoristi kako bi proanalizira iskustva drugih, te izbegla njihove greške i lutanja

Podsetimo da se sa ekonomskom tranzicijom Srbija počinje (2000. godine) sa decenijskim zakašnjenjem u odnosu na druge postsocijalističke zemlje. Kašnjenje u ekonomskoj tranziciji Srbija je mogla (i morala) da iskoristi kako bi proanalizira iskustva drugih, te izbegla njihove greške i lutanja. Nažalost, to nije učinjeno nego su ponovljene greške drugih postsocijalističkih zemalja i reformisanje srpske privrede baziralo se na ekonomskoj teoriji (neoklasična ekonomska misao), strategiji (neoliberalna šok terapija) i politici (Vašingtonski dogovor).

Posle  srpske oktobarske revolucije (2000) nove vlasti (Demokratska opozicija Srbije – DOS) su se odlučile za  Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji, koji je uradila grupa od 17 autora (G 17). Ovaj program se bazirao na Vašingtonskom dogovoru (razrađen od strane Svetske banke, MMF-a i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID, krajem 80-ih i početkom 90-ih godina HH veka) u kome stabilizacija, liberalizacija i privatizacija čine njegove osnovne elemente. Vašingtonski dogovor naturan je mnogim zemljama širom sveta (Latinska Amerika, Azija, Afrika i evropske postsocijalističke zemlje) i one su primoravane da vode ekonomsku politiku na osnovu njega. Operativno se to realizovalo preko MMF-a, a suštinski su u tome ključnu ulogu imale SAD.

Podsećam da  je predgovor za knjigu DŽona Norisa Putanja sudara: NATO, Rusija i Kosovo (Collision Course: NATO, Russia and Kosovo), koja je objavljena 2005. godine, napisao Strob Talbot –  zamenik državnog sekretara SAD u periodu 1994-2001, i glavni pregovarač SAD za vreme NATO agresije. Kod njega je DŽon Noris bio portparol za odnose sa javnošću i jedan od američkih pregovarača prilikom zaključivanja Vojno-tehničkog sporazuma i Rezolucije 1244. Strob Talbot, u predgovoru (NATO kao međunarodna zajednica) objašnjava prave motive NATO agresije 1999. godine na našu zemlju i doslovno piše kako je „jugoslovensko suprotstavljanje radikalnijim političkim i ekonomskim reformama, a ne teško stanje kosovskih Albanaca najbolje objašnjenje za NATO rat“.

Oni su srpsku privredu postavili na kolosek (tračnice) neokolonijalnog modela razvoja kojima se ona i dalje kotrlja, bez obzira što se za ovih četvrt veka promenilo mnogo vlada (jednu lošu smenjuje sledeća još lošija) ali se osnovni kurs (pod budnim okom bogatih i moćni) dosledno realizuje

Vašingtonski dogovor, na osnovu koga su vršene reforme, u svojoj suštini predstavlja (lepo upakovani) kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma,  koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji. Ovim programom je Srbiju (kao i druge postsocijalističke zemlje) trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, prije svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Teorijski doprinos eksperata iz G17 i Demokratske stranke nije vezan samo za idejnu i programsku sferu. Ovi akademski ekonomisti dobili su (posle petooktobarske revolucije 2000) jedinstvenu šansu da svoj program sprovedu u delo budući da su godinama zauzimali sve ključne ekonomske resore u vladi. Ključni ekonomski „eksperti“ (kako su sami sebe proglasili) u vlasti, koji su program realizovali u praksi, bili su Miroljub Labus, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. Oni su srpsku privredu postavili na kolosek (tračnice) neokolonijalnog modela razvoja kojima se ona i dalje kotrlja, bez obzira što se za ovih četvrt veka promenilo mnogo vlada (jednu lošu smenjuje sledeća još lošija) ali se osnovni kurs (pod budnim okom bogatih i moćni) dosledno realizuje.

Novo „partnerstvo“ dovelo je do sve većeg urušavanja suvereniteta Srbije, spoljne regulacije i novih oblika dominacije i potčinjavanja. Sada se država  gradi na novim pravilima potčinjavanja, a mehanizmima spoljne regulacije reprodukuje se sve slabija srpska država koja poprima karakteristike klasičnog protektorata

Posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000) nove vlasti su nas uveravale kako ćemo sada u novom „partnerskom odnosu“ sa Zapadom brzo ostvariti stabilnost i razvoj, te da to ne bi bilo moguće postići bez pomoći sa njihove strane i naše demokratske vlasti. Danas jasno vidimo kako to novo „partnerstvo“ nije bitno izmenilo odnos Zapada prema Srbiji, te da za njega nije od presudne važnosti da li u Srbiji ima posla sa režimom Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića ili Vučića (mnogima danas sve uverljivije zvuči tvrdnja da „oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“). Ali u tim novim odnosima i suverenitet se morala deliti „partnerski“ između spoljnih i unutrašnjih aktera.

Novo „partnerstvo“ dovelo je do sve većeg urušavanja suvereniteta Srbije, spoljne regulacije i novih oblika dominacije i potčinjavanja. Sada se država  gradi na novim pravilima potčinjavanja, a mehanizmima spoljne regulacije reprodukuje se sve slabija srpska država koja poprima karakteristike klasičnog protektorata. Spoljni akteri su nam modelirali (prema svojim interesima) ne samo vladajuću, nego i alternativnu opozicionu političku scenu, državu premrežili svojim moćnim nevladinim organizacijama, te sve više kontrolišu intelektualni i medijski prostor u zemlji. Tako su spoljni akteri (zapadni „partneri“ – pre svih SAD i EU) postali sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti, a unutrašnji akteri (domaće političke „elite“) dolaze i silaze sa vlasti, u velikoj meri, na temelju spoljnjeg legitimiteta. 

*   *  *

Kao neko ko je od 2000. godine pokušavao da inicira argumentovanu diskusiju među nama koji imamo različite poglede na uzroke naših ekonomskih neuspeha, mogu da posvedočim da se jedini svetli izuzetak od ustaljene prakse (i omogućena rasprava među učesnicima različitih ekonomskih pogleda) desio posle izbijanja globalne ekonomske krize i katastrofalnih rezultata prve decenije tranzicije u Srbiji, kada je u Akademiji ekonomskih nauka (AEN – kasnije preimenovana u SAEN) prihvaćena rasprava o neoliberalizmu gde su svoje stavove mogli javno da sučeljavaju pristalice i kritičari ovog učenja.

Njegovi sledbenici na slično ponašanje očigledno nisu bili spremni nego su pokušavaju da obezbede „harmoničnu“ diskusiju (ugodna „ćaskanja“ istomišljenika) i na razne načine onemoguće da se čuju drugačija mišljenja kojima se dovode u pitanje ekonomske neoliberalne dogme i čvrsto opredelenje da „EU nema alternativu“

Prva rasprava održana je 2011. godine, a narednih godina su održane još četiri (pored AEN, suorganizatori su bili Naučno društvo ekonomista Srbije i Ekonomski fakultet u Beogradu) na kojima je vođena rasprava između dva doktrinarno suprotstavljena bloka – pristalica i protivnika (neo)liberalizma. Kako je napisao, tadašnji predsednik Akademije ekonomskih nauka, Ljubomir Madžar „ova konfrontacija je po svoj prilici najdublja i najdalekosežnija u kompleksu ekonomske misli u Srbiji“. U predgovoru za materijale sa jedne od rasprava on piše da je „ovo četvrti po redu zbornik sa rezultatima naučnih skupova koje je organizovala AEN na temu verovatno najveće naučne i političko-filozofske kontroverze našeg vremena – odnos između liberalnih i antiliberalnih opredeljenja u institucionalnom uređenju privrede i temeljnim elementima organizacije svekolikog društvenog života“. Na kraju predgovora Ljubomir Madžar piše da će ovaj zbornik „ostati kao vredno svedočanstvo o zastupljenosti ideja i normativnih opredeljenja koja su na našim prostorima u datom vremenu preovladavala. Uvid u konfiguraciju ideja i normativnih koncepata uvek je istraživački zanimljiv i naučno relevantan. Pored ostalog i zato što ideje, koliko god da su u nekim (ne)prilikama skrajnute i marginalizovane, produkuju izvestan, pa makar bio i skroman, uticaj na realna kretanja. Oni koji ta kretanja žele da razumeju, moraće i taj složeni konglomerat da uzmu u obzir. A ovaj zbornik, kao i oni prethodni, moći će u tom pregnuću mnogo da doprinese i dobro da posluži“.

Zanimljivo (i za svaku je pohvalu) da je te rasprave prihvatio i organizovao profesor Ljubomir Madžar koji je istinski guru srpskih ekonomskih (neo)liberala. Njegovi sledbenici na slično ponašanje očigledno nisu bili spremni nego su pokušavaju da obezbede „harmoničnu“ diskusiju (ugodna „ćaskanja“ istomišljenika) i na razne načine onemoguće da se čuju drugačija mišljenja kojima se dovode u pitanje ekonomske neoliberalne dogme i čvrsto opredelenje da „EU nema alternativu“.

*   *  *

Posle ovih napomena u nastavku ću pokušati da obrazložim zbog čega smatram da organizatori nastavljaju praksu da se izbegne suštinska rasprava i da se onemoguće „nepoželjna“ mišljenja na naučnim skupovima.

Organizatori su u pozivnom dopisu odredili rok do kada treba dostaviti apstrakt (na srpskom i engleskom) gde doslovno piše da „svi dospeli apstrakti prolaze kroz proces dvostrukog anonimnog recenziranja na osnovu koga će biti izvršena selekcija radova koji će se prezentovani na Konferenciji“, a oni koji prođu ovaj „filter“ i bude im dozvoljeno da svoj rad prezentuju, njihovi radovi će „biti upućen na dvostruko anonimno recenziranje“, pa ukoliko prođu i ovaj drugi „filter“ rad će biti objavljen u Zborniku konferencije (na srpskom i engleskom jeziku).

Ako sve ovo doživljavam ja koji vodi višedecenijsku borbu sa neoliberalima da se čuje i drugačiji glas od njihovog i oni me na razne načine pokušavaju da spreče (bez obzira što je stvarnost pokazala da sam ja, a ne oni u pravu) šta mogu očekivati drugi, pogotovo mlađe kolege

Imajući u vidu da svih ovih poslednjih 25 godina rukovodstvo NDES čine pristalice ekonomskog neoliberalizma i koji će određivati recenzente (takođe svoje istomišljenike) ne postoji mogućnost (sem teorijske) da se u Zborniku objavi rad koji dovodi u pitanje neoliberalnu teoriju i praksu, pogotovo posle ovih „usavršenih“ pravila sa dva „filtera“ dvostrukog anonimnog recenziranja. Tako anonimnost recenzija postaje svojevrsni oblik cenzure kojima se onemogućavaju „nepoželjna“ mišljenja koja se ne uklapaju u njihove mejnstrim teorije.

To je bilo teško ostvarivo i ranije kada nisu bili usavršeni ovi „filteri“ u što se možete uveriti i na mojim brojnim primerima od 2000. godine. Poslednji od njih desio se pre par godina i on je doveo do objavljivanja moje (neplanirane) knjige „Na smetlištu (neo)liberalizma“ (Informatika, Beograd, 2021). Predgovor knjige može se videti na: https://tinyurl.com/25exdgkv a  tekst koji se našao u „korpi za otpatke“ na: https://tinyurl.com/2bk6qbst 

Posle objavljivanja ove knjige dobio sam mejl koji je potpisao generalni sekretar NDES-a kolega Ognjen Radonjić, u kome me obaveštava da je ispred NDES-a sve poslove (pregled radova, određivanje recenzenata i objavljivanje Zborni­ka) obavila Katedra za ekonomsku teoriju i analizu Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posebno naglašava da me želi uveriti, kako predsednik NDES-a kolega Miodrag Zec i on nisu imali nikakvu ulogu u odluci da moj tekst ne bude objavljen u Zborniku. Zahvalio sam se kolegi Ognjenu Radonjiću na mejlu, napisavši da svako od nas radi onako kako misli da treba, te da me mnogo ne zanima ko je konkretno doneo odluku da se moj rad nađe u „korpi za otpatke“, ali da mi je drago da u tome nisu učestvovali on i kolega Miodrag Zec.

Ako sve ovo doživljavam ja koji vodi višedecenijsku borbu sa neoliberalima da se čuje i drugačiji glas od njihovog i oni me na razne načine pokušavaju da spreče (bez obzira što je stvarnost pokazala da sam ja, a ne oni u pravu) šta mogu očekivati drugi, pogotovo mlađe kolege.

*   *  *

U propratnom pismu, organizator nas obaveštava i da će „ovogodišnja konferencija imati nešto drugačiji format od dosadašnjih jer će uključivati četiri panela u okviru kojih će uvodničari po pozivu održati uvodna izlaganja nakon kojih će u okviru svakog panela biti vođena diskusija“.  Paneli i uvodničari po pozivu su: 1. Prva faza tranzicije u Srbiji – prof. dr Miroljub Labus; 2 Socijalna politika i reforme u Srbiji – prof. dr Gordana Matković; 3. Evropske integracije i međunarodna pozicija Srbije – Vladimir Međak (Evropski pokret u Srbiji); 4. Korupcija i kvalitet institucija u Srbiji – Nemanja Nenadić (Transparentnost Srbija).

Teme na kojima će se raspravljati na trećem i četvrtom panelu pokazuje da su se organizatori opredelili za manje važne teme, kako bi se izbegle rasprave o mnogo značajnijim pitanjima. Ostaje se i dalje u okvirima neoliberalne matrice kroz insistiranje na institucijama, fokusu na korupciju i slično, a izbegava mnogo važnija rasprava, recimo, o razvojnoj politici, monetarnim i bankarskim pitanjima. Evropske integracije i dalje su neupitne, pošto „EU nema alternativu“. Na tome se i dalje istrajava mada bi to automatski značilo naše odricanje od Kosova i Metohije – 22 zemalja članica su priznale tzv. Državu Kosovo, a ostalih 5 – Španija, Grčka, Rumunija, Slovačka i Kipar – to nisu učinile (pre svega, zbog brige oko sopstvenog teritorijalnog integriteta i secesioničkih pokreta), ali podržavaju određene oblike saradnje i integracije Kosova u evropske integracije. Pored toga, EU integracije se ne dovode u pitanje i pored činjenice da se ona poslednjih godina suočava sa ozbiljnim ekonomskim i političkim problemima i ubrzano pogoršava svoj geopolitički položaj u svetu (o tome će biti reči i nešto kasnije).

Carinski rat omogućio je Srbiji da se oslobodi velike privredne zavisnosti od Austrougarske i izbori za ekonomski suverenitet, podigne svoj međunarodni ugled, konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji i učvrstio samopouzdanje naroda

Obično se kao ključni kontra argument navodi podatak da 60% spoljnotrgovinske razmene ostvarujemo sa EU, te da u takvoj situaciji „EU nema alternativu“. Podsetimo se da je 1906. godina došlo do tzv. „Carinskog rata“ (povod je bio stvaranje carinskog saveza između Srbije i Bugarske iz 1905, koga se Srbija na zahtev Austrougarske nije htela da odrekne). Kada je Austrougarska zabranila uvoz iz Srbije, usledila je odmah odluka Srbije da zabrani uvoz iz Austrougarske. Tada je Srbija 86% svoga izvoza plasirala na tržište moćnog suseda, a na njega je otpadalo i 60% uvoza. U tim teškim vremenima srpski političari su svoje oštre međustranačke borbe potisnuli u drugi plan i uz masovnu podršku naroda (ali i simpatije velikog broja zemalja) vlast u Srbiji se odlučno suprotstavlja austrougarskom diktatu i na prvo mesto stavlja nacionalni interes – borbu za ekonomsku nezavisnost od moćnog i neprijateljski nastrojenog suseda. Carinski rat omogućio je Srbiji da se oslobodi velike privredne zavisnosti od Austrougarske i izbori za ekonomski suverenitet, podigne svoj međunarodni ugled, konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji i učvrstio samopouzdanje naroda.

Umesto ekonomskog sloma Srbija će iz Carinskog rata (1911) izaći privredno znatno ojačana. Vrednost spoljnotrgovinske razmene tokom carinskog rata stalno raste i sa 164,5 miliona dinara koliko je iznosila 1906. godine dostiže 240,8 miliona dinara u 1910. godini i svih tih godina Srbija ima pozitivan saldo – veći izvoz od uvoza. Decenijama do 1906. godine Srbija je imala deficit državnih finansija, a tokom Carinskog rata eliminisan je deficit državnog budžeta i uravnotežene javne finansije. U periodu 1905-1911, vrednost srpske industrijske proizvodnje povećana je za sedam puta, zahvaljujući i državnom sistemu industrijskih povlastica kojima je podsticana ova grana privrede.

Uvodničari po pozivu za ova dva panela, prema odluci organizatora, su istaknuti funkcioneri vodećih nevladinih organizacija koje promovišu vrednosti i reforme u Srbiji, koordiniraju projekte i inicijative koje imaju za cilj ubrzanje agende „partnerski“ usaglašene između spoljnih i unutrašnjih aktera. Ne dovodeći u pitanje da oni odlično obavljaju poslove za koje su zaduženi na mestima na kojima se nalaze, sama činjenica da su oni (dva od četiri) uvodničara po pozivu rečito govori o stanju u naučnim institucijama (u ovom slučaju NDES, SAEN i Ekonomski fakultet), ali i generalno o položaju u kome se kao država i društvo nalazimo. Ovo, složićete se, nije potrebno detaljnije obrazlagati.

*   *  *

Druga dva uvodničara su akademski ekonomisti koji su bili na ključnim funkcijama u državi na početku tranzicije i imali odlučujuću ulogu u kreiranju ekonomske i socijalne politike čiji osnovni kurs (neoliberalni model neokolonijalnog razvoja) ostaje u osnovi nepromenjen u ovih 25 godina bez obzira što su se na vlasti smenjivale mnoge političke partije međusobno verbalno nepomirljive. Bespoštedno kritikuju vlast kad su u opoziciji , a kada pobede bespogovorno sprovode (pod budnim okom spoljnih partnera) istu politiku već punih četvrt veka. Pošto je uloga kolege Miroljuba Labusa bila izuzetno velika na početku tranzicije i zahteva detaljniji osvrt u nastavku ću pokušati da pokažem zbog čega mislim da je pogrešna odluka organizatora da on bude prvi uvodničar po pozivu.

M. Labus od 2000. do 2003. godine bio je potpredsednik Savezne vlade Jugoslavije i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, kao i guverner SRJ u Svetskoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a potom do 2006. godine potpredsednik Vlade Srbije. Osim toga, od 1994. do 1997. godine bio je potpredsednik Demokratske stranke, a od 2002. do 2006. godine predsednik stranke G 17 plus. Upravo su članovi Demokratske stranke i G 17 plus uradili program koji je prihvatila nova vlast posle promene petooktobarske revolucije 2000, godine, zauzeli ključne ekonomske resore u Srbiji i program realizovali u praksi.

Nedavno sam (18.9.2025. na Naučnoj konferenciji „Turbulencije u međunarodnim ekonomskim odnosima“) bio u prilici da, posle dužeg vremena, pažljivo saslušam izlaganje kolege M. Labusa (Srbija u novom svetskom poretku) i uverim se da on ignoriše tektonske promene koje su se odigrale u ovom veku. Slušajući ga podsetio sam se kako je on početkom 2000-ih godina izjavljivao kako Srbija mora da prestane sa politikom oslanjanja na „istočne partnere“ (Rusiju i Kinu), da je neophodan radikalan zaokret spoljne politike, te da  je vreme saradnje sa Rusijom i Kinom prošla epoha i da su potrebna otvaranja prema Evropskoj uniji, liberalizacija trgovine i reformi ekonomije po zapadnom modelu.  Neobično (da ne kažem nedopustivo) za jednog visokog zvaničnika zemlje on je tada direktno izjavljivao da Rusija i Kina naplatu kredite koje su dali režimu Slobodana Miloševića zahtevaju od Miloševića, a ne od nove vlasti.

Osim toga, bivši predsednik države isporučen je sudu koji je imao više politička nego pravna institucija (po načinu kako je osnovan, pravilima po kojima je radio, a posebno selektivnom i pristrasnom odlučivanju) i to na simboličan dan – na Vidovdan

Uzgred da spomenem (mada se radi o veoma važnom pitanju) – kako je istorija zabeležila – M. Labus je potpisao rešenje o isporuci Slobodana Miloševića Haškom tribunalu u junu 2001. godine, u situaciji kada za to nije postojala saglasnost istražnog sudije koji je vodio postupak protiv Miloševića i koji je jedini nadležan da potpiše rešenje o izvođenju pritvorenika iz zatvora i njegovoj eventualnoj isporuci. Ovim rešenjem s potpisom M. Labus izvršen je postupak izručenja Slobodan Milošević van redovne sudske procedure. Osim toga, bivši predsednik države isporučen je sudu koji je imao više politička nego pravna institucija (po načinu kako je osnovan, pravilima po kojima je radio, a posebno selektivnom i pristrasnom odlučivanju) i to na simboličan dan – na Vidovdan.  

Na ovogodišnjoj septembarskoj naučnoj konferenciji, kolega Labus i dalje sa „nesmanjenim žarom“ tvrdi da „EU nema alternativu“ i smatra da Srbija po svaku cenu treba da se svrsta uz „kolektivni Zapad“ i spase od opasnosti sa Istoka. Stvarnost koja se u međuvremenu odigrala on ignoriše, a činjenice za njega kao da ne postoje. Jer, prema zvaničnim podacima Svetske banke i drugim zvaničnim izvorima redosled 8 zemalja sa najvećim BDP po PPP u 2000. godini (u milionima USD) bio je: 1) SAD (10,286,071); 2) Kina (7,445,369); 3) Japan (3,565,249); 4) Indija (2,724,755); 5) Nemačka (2,019,418); 6) Francuska (1,376,177); 7) Brazil (1,153,842); 8) Rusija (1,120,780), a 2024. godine: 1) Kina (38,190,085); 2) SAD (29,184,890); 3) Indija (16,190,820); 4) Rusija (6,921,249); 5) Japan (6,407,672); 6) Nemačka (6,037,852); 7) Brazil (4,165,000); 8) Indonezija (4,102,000).

Za poslednjih četvrt veka dve najveće ekonomije sveta zamenile su svoja mesta. Dok je ekonomije SAD 2000. imala za 38% veći BDP od Kine, sada (2024) je u Kini BDP za 31% veći nego u SAD. Od zemalja EU ekonomija Nemačke i Francuske su 2000. godine bile na petom, odnosno šestom mestu, a sada je ekonomija Nemačke pala na šestu poziciju, a ekonomija Francuske više i ne ulazi u osam najvećih ekonomija sveta

Za poslednjih četvrt veka dve najveće ekonomije sveta zamenile su svoja mesta. Dok je ekonomije SAD 2000. imala za 38% veći BDP od Kine, sada (2024) je u Kini BDP za 31% veći nego u SAD. Od zemalja EU ekonomija Nemačke i Francuske su 2000. godine bile na petom, odnosno šestom mestu, a sada je ekonomija Nemačke pala na šestu poziciju, a ekonomija Francuske više i ne ulazi u osam najvećih ekonomija sveta, dok je u istom periodu ekonomija Rusije sada četvrta ekonomija sveta, a pre četvrt veka bila je na osmom mestu. Sve ozbiljnije analize pokazuju da će se ovaj trend nastaviti i da će  biti sve izraženije pomeranje težišta ekonomske (ali i druge) moći sa Zapada na Istok.

Dakle, odluku organizatora da po pozivu za uvodničara odredi M. Labusa je u principu sporna, pošto je on imao ključnu ulogu u koncipiranju programa reformi i u njihovoj realizaciji. Ne dešava se često ali postoje i slučajevi da i velika imena priznaju da su bili u zabludi i da je stvarnost demantovala ispravnost njihovih ranijih ubeđenja. Kao primer mogu da navedem našeg svetski poznatog ekonomistu Branka Milanovića, jednog od 17 autora neoliberalnog programa G 17, i njegov tekst iz koga je deo uzet za moto ovog priloga. Tako da bi teoretski i kolega M. Labus mogao da prizna da ga je stvarnost demantovala i izloži objektivniju ocenu tranzicije u Srbiji. Međutim, pošto sam ga nedavno saslušao uverio sam se da njega činjenice ne mogu da zbune, te da „i dalje pokazuju gotovo nesmanjeni žar za neoliberalizam“.

*   *  *

Poslednju dekadu novembra i prvu dekadu decembra boraviću u inostranstvu. Po odlasku u penziju (2015) prisustvujem (ali aktivno ne učestvujem) na ekonomskim naučnim skupovima, pošto sam pre toga uglavnom zaokružio svoja ekonomska istraživanja koja sam planirao i sada se bavim drugim (neekonomskim) temama. Ukoliko nekoga zanimaju rezultati prve decenije tranzicije u Srbiji može pročitati moj rad Još jedna izgubljena decenija – učinci prve decenije srpske tranzicije (dokumentovan sa egzaktnim podacima o svim važnijim ekonomskim pokazateljima), kao i diskusije na plenarnom zasedanju i četvrtoj (poslednjoj), sekciji na kojoj sam, po odluci organizatora, bio poslednji referent sa naučne konferencije koja je održana 08.05.2010. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije. Rad i diskusija su objavljeni u Zborniku radova – časopis Ekonomskog fakulteta u Beogradu – Ekonomski anali, maj 2010.

Sećam se da su pre četvrt veka naši skupovi održavani u prepunoj profesorskoj sali Ekonomskog fakulteta na kojima je bilo na desetine referata i kojima je prisustvovao veliki broj slušalaca, te visoki predstavnici ekonomskog dela vlasti i sa kojih su izveštavale mnoge novinarske ekipe elektronskih i štampanih medija. Na ovogodišnjem septembarskom skupu, koji je održan u skromnoj sali na kraju hodnika, bila je samo 7 referata, a broj ostalih prisutnih bio je ujednačen sa brojem referenata i tri predstavnika organizatora, uz potpuno odsustvo bilo koga od predstavnika vlasti i (elektronskih i štampanih) medija. Sigurno je na to uticalo mnogo faktora ali  jedan od njih je svakako i ugled koji NDES ima, a kome doprinosi i način rada koji on dosledno baštini.

Očigledno da je u svojoj doslednosti NDES spreman da doživi i sudbinu Titanika.

(Pečat)