СПЦ не морамо поштовати, можемо је осуђивати, чак и ниподаштавати, докле у томе задржавамо меру укуса и достојанства. Али када Цркву прогласимо за веће зло од наркоманије, ми имамо заиста крупан проблем. А управо то чине све оне новине и ТВ станице које не улазе у расправу колико је дрога присутна у школама.

Ваљда смо довољно искусан народ да можемо сагледати да тамо где нема институција државе Србије, нема више ни српског народа. Ко може да живи у заблуди да ће Срби тражити  помоћ од шиптарских лекара, или да ће дозволити деци да уче о јунаштву Адема Јашарија.

Наводи тужилаштва о 8.000 жртава прошли су без озбиљног оспоравања. Форензички материјал није био испитан темељно као што би то вероватно било случај да су обим и правна квалификација злочина били третирани као централно питање на суђењу.

Дакле, берлински план да се на једном месту окупе не само будући “победници”, већ и “губитници” предстојећих избора међу Србима, Бошњацима и Хрватима - а не само “народњаци” или само “социјалемократи” - крајње је практичне природе, а могло би се посумњати да се ослања и на искуства из пропасти “априлског пакета” уставних промена у БиХ.

Очигледно је да је радикална промена политичког система ургентна, али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене владавине партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

У Цркви многи сматрају да ће пресудну улогу имати однос митрополита Амфилохија и владике бачког Иринеја (Буловића), који је досад конце углавном повлачио из сенке.

Сасвим је логично да грађани који су искусили оба економска система тврде да им је било боље у социјалистичком. Њима је заиста било боље у том систему, јер је његов смисао био економска и социјална сигурност најширег слоја грађана, и тако је и било.

Реис-ул-улема Церић и његов домаћин, муфтија Зукорлић, као дискриминацију доживљавају управо настојање државе да се према свим својим грађанима муслиманске вјероисповести, а не само према онима који слиједе њих двојицу, односи с једнаким уважавањем.

Сигурно да пада у очи изузетно ангажовање Немачке у последњим догађајима на Косову. Те командант КФОРа – Немац, те додатни контингент немачких војника, те портпарол КФОР-а са проблематичним изјавама – Немац, те спречавање одржавања седнице СБ УН.

Да ли стварна чињеничка позадина догађаја у Сребреници у јулу 1995. икоме даје за право да у име српске државе прихвата одговорност за један гнусни злочин? Не, јер пре свега дискутибилни су димензије и правна квалификација тог злочина.