BiH u 2021. godini – u sendviču između SAD, Nemačke i Rusije

 Dvadesetpet godina posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Bosna i Hercegovina(BiH) nalazi se na novom-starom raskršću da krene sa transformacijom „od Dejtona ka Briselu“, odnosno „uspostavljanju funkcionalne BiH“, kako to najavljuju iz Brisela i Vašingtona. 

Novi-stari pritisak na Republiku Srpsku 

Jasno je da još uvek nije završen posao na uspostavljanju pravde, pomirenja i funkcionalne multietničke BiH”, istakao je novi američki predsednik DŽozef Bajden u svojoj nedavnoj poruci povodom 25 godina od potpisivanja Dejtonskog sporazuma¹ . "BiH je aplicirala 2016. godine za članstvo u EU i došlo je vreme da se krene od Dejtona do Brisela. Na tom putu neophodno je da BiH ispuni 14 kriterijuma koji su ustanovljeni”, poručio je Oliver Varhelji, komesar EU za proširenje².

Dakle, formalno nije reč o “ukidanju entiteta”, već o suštinskom sužavanju ustavne autonomije RS, što vodi ka disbalansu u dejtonskoj podeli nadležnosti, odnosno narušavanju balansa koji je definisan dejtonskim Ustavom BiH: iliti, kako se obično govori, ka svođenju RS na “praznu ljušturu”                               

Među kriterijumima o kojima Varhelji govori, jedan sasvim otvoreno zadire u dejtonski Ustav BiH, a njime se zahteva da vlasti BiH uspostave “supstitucijsku klauzulu, koja će državi omogućiti da privremeno vrši nadležnosti drugih nivoa vlasti u slučaju da isti deluju u suprotnosti sa propisima EU³”. A kada američke diplomate govore o “reformama u BiH”⁴, to obično čine dajući podršku uslovima EU, uključujući i taj uslov. S druge strane, taj uslov/zahtev - otkako je ispostavljen iz Brisela u maju pretprošle godine - u Republici Srpskoj (RS) izaziva sumnju da se na mala vrata pokušava načeti/okrnjiti ustavni mehanizam entitetskog glasanja u Parlamentarnoj skupštini BiH (PS BiH), koji, zaista, predstavlja poslednju liniju odbrane ustavnih nadleženosti RS u BiH. Otuda potiču i konkretni strahovi i zabrinutost u RS da ovaj entitet ne bude razvlašćen u “procesu evrointegracija BiH”, ako ne u fazi sticanja statusa kandidata za članstvo BiH u EU, a ono po dobijanju kandidatskog statusa. Dakle, formalno nije reč o “ukidanju entiteta”, već o suštinskom sužavanju ustavne autonomije RS, što vodi ka disbalansu u dejtonskoj podeli nadležnosti, odnosno narušavanju balansa koji je definisan dejtonskim Ustavom BiH: iliti, kako se obično govori, ka svođenju RS na “praznu ljušturu”.

U sprečavanju narušavanja dejtonskog balansa, RS može da računa na podršku Rusije, ako je suditi po porukama ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova tokom posete BiH pre mesec dana

U sprečavanju narušavanja dejtonskog balansa, RS može da računa na podršku Rusije, ako je suditi po porukama ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova tokom posete BiH pre mesec dana. Iako nije konkretno pominjao “supstitucijsku klauzulu”, te  načelno podržava RS u procesu “evroinegracija BiH”, Lavrov je istakao da “Rusija podržava principe Dejtonskog sporazuma i poziva sve da poštuju ovaj sporazum”. “Svaki pokušaj rušenja Dejtonskog sporazuma može izazvati najozbiljnije rizike i posledice. Osnovni principi zahtevaju da svi problemi u BiH budu rešeni unutrašnjim političkim dijalogom, bez stranog mešanja. Sazrelo je pitanje o zatvaranju Kancelarije viskog predstavnika(OHR), jer BiH nije potreban međunarodni protektorat u vidu visokog predstavnika”, rekao je Lavrov, nakon sastanka sa predsedavajućim Predsedništva BiH i vodećim srpskim političarem u RS Miloradom Dodikom. Dodao je i da je “odluka RS o vojnoj neutralnosti ispravna⁵” , što se može čitati i kao neka vrsta diplomatske “opomene” Dodiku da, u pružanju podrške saradnji BiH i NATO-a, ne ide dalje od “Programa reformi BiH” o saradnji sa NATO, koji je Dodik potpisao pre nešto više od dve godine.

Stavove Rusije o Dejtonskom sporazumu i OHR-u Lavrov je, delimično u blažoj formi, ponovio i nakon sastanka sa ministrom inostranih poslova BiH Biserom Turković. “Rusija pruža podršku principu suvereniteta, teritorijalnog integriteta i jednakosti dva entiteta i tri konstitutivna naroda u BiH. Narodi u BiH su u stanju da samostalno odlučuju u BiH”, izjavio je Lavrov osudivši inicijative za reviziju Dejtonskog sporazuma, te potcrtavajući da su “BiH i Rusija multietničke i multikonfesionalne zemlje⁶”. 

A Turkovićeva je konstatovala da “u BiH imamo različita viđenja vezana za prisustvo međunarodne zajednice i naš put prema evroatlantskim integracijama”. “Ako ne možemo da se usaglasimo oko, na primer, Komisije za integracije sa NATO-om, možemo da se usaglasimo oko Komisije koja će kooperirati ili koordinisati sa NATO-om. Imaju i oprečna mišljenja o postojanju OHR-a u BiH. Moramo pronaći srednji put koji će biti na zadovoljstvo svih naroda BiH”, rekla je Turkovićeva⁷, koja je dugogodišnji veoma važan funkcioner vodeće bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA). Kao dugogodišnjem diplomati, Turkovićevoj je, svakako, jasno da se - uprkos javnom izraženim velikim očekivanjima od Bajdenove administracije u pravcu revidiranja dejtonskog Ustava BiH, ne samo u SDA - nikakvog novog rešenja u BiH neće biti bez uvažavanja uticaja Rusije. Valjda otuda i potiču njene izjave o “kompromisu” i “srednjem putu” u BiH, ako se zna da je reč o jednom od najgorljivijih zastupnika “revizije Dejtonskog sporazuma”, kojih ne manjka ne samo u SDA, već i u drugim politički partijama koje okupljaju Bošnjake.

Kompromis Rusije, Nemačke i SAD u BiH?

Niko ne govori da će on biti poslednji visoki predstavnik u BiH, a niko ni ne nagoveštava da će “vladati” dekretima, pomoću tzv. “bonskih ovlašćenja”, kao što su to manje-više činili gotovo svi dosadašnji visoki predstavnici

Dakle, uzimajući u obzir poziciju Rusije, jasno je da se u 2021. godini bošnjački političari ne mogu nadati ni izbliza takvoj podršci Bajdenove administracije “reviziji Dejtonskog sporazuma” kakvoj su se u prvi mah javno nadali. Kada je, pak, reč o ostanku OHR-a, tu će se na međunarodnom planu tražiti “srednji put”: ukidanja OHR-a neće biti, jer se tome protive zemlje Zapada, dočim će se o tome kako će OHR ubuduće delovati - opet pitati i Rusija. Elem, Nemačka je nominovala visokog funkcionera Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika u BiH koji bi zamenio sadašnjeg Valentina Incka. No, sada sledi diplomatska procedura prema kojoj visokog predstavnika bira Upravni odbor Saveta za primenu mira u BiH (UO PIC), a imenovanje potvrđuje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN). Rusija ima pravo veta u SB UN, a jedna je od članica i UO PIC, pored SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Japana, Kanade, Evropske komisije i Organizacije islamske konferencije (OIC) koju u UO PIC predstavlja Turska. Novi visoki predstavnik trebalo bi da bude izabran na proleće, a da li će to biti Šmit – ostaje da se vidi. On već nekoliko meseci važi za najozbiljnijeg kandidata, ali se već uveliko postavlja pitanje načina na koji će delovati: niko ne govori da će on biti poslednji visoki predstavnik u BiH, a niko ni ne nagoveštava da će “vladati” dekretima, pomoću tzv. “bonskih ovlašćenja”, kao što su to manje-više činili gotovo svi dosadašnji visoki predstavnici⁸.

Zato je valjda jasno i da Incko nije mogao da deluje po željama bošnjačkih političara u BiH, jer mu Rusija nije davala saglasnost da nameće zakone i smenjuje izabrane funkcionere; uostalom, i sam Incko je to već u više navrata pomenuo

Šta više, način njegovog delovanja, baš kao i njegovo imenovanje, trebalo bi da bude plod dogovora u UO PIC i SB UN: zato je valjda jasno i da Incko nije mogao da deluje po željama bošnjačkih političara u BiH, jer mu Rusija nije davala saglasnost da nameće zakone i smenjuje izabrane funkcionere; uostalom, i sam Incko je to već u više navrata pomenuo. Otuda se sada i govori da bi o imenovanju Šmita za Inckog naslednika i njegovom budućem delovanju najpre trebalo da se usaglase Nemačka, SAD i Rusija. A ako se usaglase, ima naznaka da bi Šmit mogao najpre da krene u rešavanje nerešenih problema između bošnjačkih i hrvatskih političara u Federaciji BiH (FBiH), i to u pravcu promena Izbornog zakona BiH, kojima bi se izašlo u susret zahtevima hrvatskih političara u BiH da se Hrvatima u FBiH garantuje izbor njihovog člana Predsedništva BiH i delegata u Domu naroda Parlamenta FBiH. Lavrov je u tom pravcu izneo podršku Rusije hrvatskim političarima u BiH prilikom poslednje posete Zagrebu⁹ , a američki ambasadori u BiH već dugo vremena “posreduju” između vođe SDA Bakira Izetbegovića i vođe HDZ-a BiH Dragana Čovića i u nekoliko navrata činilo se da će dogovor biti postignut. 

Vlasti Hrvatske u svom zahtevu za “jednakopravnošću Hrvata u BiH” uzdaju se upravo u Šmita, kojeg je hrvatski premijer Andrej Plenković pre godinu dana odlikovao za Šmitovo “zalaganje za međunarodno priznanje Hrvatske”, a sam Šmit je počasni član Nemačko-hrvatskog društva u Bonu koje mu je pre 12 godina uručilo i posebno priznanje¹⁰. A pre četiri i po godine, uz posredovanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića, tadašnji predsednik RS Milorad Dodik upravo je nakon sastanka sa Šmitom – tadašnjim nemačkim ministrom poljoprivrede – pristao na adaptaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju BiH i EU, nakon početnog negodovanja udruženja poljoprivrednika u RS i FBiH¹¹. Poslednji put Šmit je, kao član nemačke parlamentarne delegacije, nedavno dolazio u BiH pokušavajući da posreduje da deo migranata koji se već nalaze u BiH, bude razmešten na celom području BiH. Međutim, to su odbile i vlasti RS i vlasti kantona sa većinskim hrvatskim stanovništvom u FBiH, pa su migranti smešteni većinom u jednom kampu na području Bihaća, a manjim delom u kampovima u okolini Sarajeva i Tuzle.

Pitanje je, zapravo, kako će se Rusija tada postaviti, te da li će Vučić još jednom „zamoliti“ Dodika ili nekog drugog srpskog političkog vođu da postigne novi „kompromis“ u pravcu još jednog približavanja NATO-u, kao što je „zamolio“ Dodika prilikom potpisivanja pomenutog „Programa reformi BiH“?

Poznavaoci Šmitovog diplomatskog delovanja napominju da je reč o čoveku koji je zdušno podupirao članstvo Hrvatske u NATO alijansi, istovremeno ga opisujući kao „tihog, ali odlučnog“12. Sam Šmit je do sada „tihovao“ kada je reč o približavanju BiH NATO-u, ali ne bi trebalo sumnjati u njegovu odlučnost da podupre zajedničko stremljenje bošnjačkih i hrvatskih političara u BiH ka članstvu BiH u NATO-u, čim ovi između sebe postignu kompromis o promenama Izbornog zakona BiH. To, naravno, neće automatski značiti da će svi najednom prionuti na pritisak na RS da se približi NATO-u više od onog što predviđa „Program reformi BiH“ o saradnji sa NATO, ali ne treba sumnjati da će taj pritisak vremenom samo rasti. Pitanje je, zapravo, kako će se Rusija tada postaviti, te da li će Vučić još jednom „zamoliti“ Dodika ili nekog drugog srpskog političkog vođu da postigne novi „kompromis“ u pravcu još jednog približavanja NATO-u, kao što je „zamolio“ Dodika prilikom potpisivanja pomenutog „Programa reformi BiH“? Ili će svi sačekati da Vučić najpre potpiše Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine ili nekako drugačije „reši“ pitanje Kosova*?

1) https://bit.ly/3oEizd9

2) https://bit.ly/35uPoBF

3) https://bit.ly/3sbEvP0

4) https://bit.ly/39nM2BU

https://bit.ly/2Xv1yq5

5) https://bit.ly/39t9zBc

6) https://bit.ly/2K5qL7c

7) https://bit.ly/3byoZqC

8) https://bit.ly/3q7Sl2Y

https://bit.ly/2XwlgS2

https://bit.ly/3silXwF

https://bit.ly/2MZ1wEP

9)https://bit.ly/38ziq5i

https://bit.ly/3qcZgYN

10) https://bit.ly/3shpP0T

11) https://bit.ly/2XwlJ6K

12) https://bit.ly/3qbr1kz