BiH i RS posle Vučićevog potpisa u Vašingtonu

Kako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić potpisao sporazum u Vašingtonu sa premijerom samoproglašenog Kosova Avdulahom Hotijem, tako su se vodeći srpski i bošnjački političari u Bosni i Hercegovini okuražili da i oni daju svoj doprinos “regionalnoj stabilnosti” u duhu pomenutog vašingtonskog sporazuma, naravno, svako na svoj način.

Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik se, pored toga što je pohvalio Vučićevu vašingtonsku epizodu kao mudar državnički potez – što redovno čini kad god Vučić potpiše neki dokument – osetio pozvanim da predloži izmeštanje ambasade BiH u Jerusalim. A hrvatski član Predsedništva BiH Željko Komšić “dosetio” se da predloži da BiH prizna samoproglašeno Kosovo, u čemu je odmah dobio podršku i bošnjačkog člana Predsedništva Šefika DŽaferovića iz vodeće bošnjačke Stranke demokratske akcije(SDA). Obe strane su, naravno, unapred znale da su njihovi predlozi osuđeni na propast, ali su, izgleda, smatrale da ih ništa ne košta da se pred svojim biračima još jednom prikažu kao njihove nezamenljive vođe, u nadi da će tako možda privući pažnju i potencijalnih birača. A lokalni izbori u BiH su za dva meseca, pa ko takvom izazovu može da odoli, bez obzira na besmislenost predloga.

Dodikov predlog o izmeštanju ambasade BiH u Jerusalim poklopio se sa posetom specijalnog izaslanika američkog državnog sekretara Metjua Palmera BiH, pri čemu je Dodik unapred najavio da će svoj predlog preneti Palmeru, ali je ovaj preko tog predloga ćutke prešao. Uostalom, on je u BiH došao da na svečanoj ceremoniji pozdravi jedan drugi “vašingtonski” sporazum: bošnjačko-hrvatski sporazum o održavanju lokalnih izbora u Mostaru posle 12 godina, koji su nedavno sklopili vođa SDA Bakir Izetbegović i vođa Hrvatske demokratske zajednice(HDZ) BiH Dragan Čović, pod patronatom američkog ambasadora u BiH. 

Nakon što su sve zasluge za taj sporazum pripisane Izetbegoviću i Čoviću, izgleda da je Komšić uvideo da bi njegova stranka Demokratska fronta(DF) mogla da izgubi dobar deo bošnjačkih glasova - pomoću kojih je izabran za hrvatskog člana Predsedništva - pa je rešio da predloži da BiH prizna samoproglašeno Kosovo. A ovima iz SDA nije preostalo ništa drugo nego da ga slede, da im ne preotme ponešto od njihovih bošnjačkih glasova. Naravno, i u DF-u i u SDA – kao i mnogi drugi u FBiH – odavno javno govore da BiH treba da prizna tzv. republiku Kosovo, ali do sada to svoje uverenje nikada nisu uobličili kao zvanični predlog BiH i poslali u Predsedništvo BiH, koje je nadležno za spoljnu politiku. Kao da su baš sada bili inspirisani Vučićevim “Vašingtonskim sporazumom” i Dodikovim preuzimanjem komadića tog sporazuma kao njegove inspiracije Vučićevom politikom i delom. S tim da ovi prvi inspiraciju crpe iz uverenja da najnovije Vučićevo delo vodi kao onome čemu i oni teže – priznanju samoproglašenog Kosova – dočim Dodik svoju inspiraciju crpi iz sve čvršćeg uverenja da je sve što Vučić čini u pregovorima sa političkim predstavnicima Albanaca na Kosovu i Metohiji(KiM) – dobro i za Republiku Srpsku(RS).

Tako su se Komšić i SDA malo politički zaigrali, više sa RS i Dodikom nego sa Vučićem, ali su im, istovremeno, učinili i manju uslugu: Dodik se i doslovno javno zahvalio Komšiću što je predložio priznanje tzv. republike Kosovo, pa je taj predlog odmah odbio, a njegovo odbijanje će potvrditi i vlast i opozicija u RS(i više od potrebne dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini RS). A Vučiću je potez Komšića i SDA došao kao da je nekim čudom naručen preko Komšićevog beogradskog savetnika Čedomira Jovanovića: pa, sad može da se među svojim i potencijalnim biračima dodatno prikaže i kao postvašingtonski pobednik protiv pobornika nezavisnosti Kosova, kako onih iz sarajevskog susedstva, tako i onih iz beogradskog komši(ći)luka. A sve uz pomoć RS, u kojoj se i Dodik i dobar deo opozicionih političara svako malo zahvaljuju Vučiću na ekonomskoj pomoći Srpskoj, da bi svaki neupućeni posmatrač i/ili Vučićev obožavalac i simpatizer mogao lako pomisliti da bi RS jedva i opstala da nije osmogodišnje vladavine Vučića u Srbiji. 

Za razliku od Dodika, Vučić Srpsku i ne smatra državom već entitetom u BiH, kako je poručio široj javnosti u intervjuu RTS-u nakon „Vašingtonskog sporazuma“ - govoreći o Crnoj Gori

Onima koji su bar malo upućeni u političke prilike u RS i BiH neće promaći dve važne činjenice u ovoj priči. Prva je da se vodeći bošnjački političari u BiH neće zaustaviti u pokušajima da iznude priznanje samoproglašenog Kosova, ni onda kada Narodna skupština RS odbije njihov sadašnji, prvi pokušaj. A u tome ih svakako neće obeshrabriti druga činjenica: da za vreme svoje vladavine Vučić neće vezivati status RS za status KiM, što je, kako sam kaže, rekao i Dodiku. Takođe, za razliku od Dodika, Vučić Srpsku i ne smatra državom već entitetom u BiH, kako je poručio široj javnosti u intervjuu RTS-u nakon „Vašingtonskog sporazuma“ - govoreći o Crnoj Gori. "Crna Gora nam je najbliža u svakom pogledu i svakom smislu, ako ne računate Republiku Srpsku, jer Republika Srpska nije država, već entitet u Bosni i Hercegovini”, doslovno je rekao Vučić 10. septembra.

Bolje rečeno, Vučić se neće ni najmanje osvrtati na Dodikovu retoriku o državi RS i paraleli RS-KiM, a kada postigne „Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“, na red bi mogao doći i neki sličan sporazum između, recimo, Beograda, Sarajeva i Zagreba, da bi se omogućila što „funkcionalnija“ BiH, kako to očekuju u Briselu. Ključno pitanje na „evropskom putu BiH“ biće, kao i do sada: koliko će dejtonska BiH (p)ostati (de)centralizovana i kakav entitet RS će u njoj opstati? Pouzdan odgovor na to pitanje Vučić do sada nije ponudio građanima RS i Srbije, a neće to ni učiniti pre nego što dovrši sporazum sa Prištinom.