Međutim, od bilo čega što ima veze sa činjenicama trenutno je udaljena i skoro jedina tačka DNS-ovog predizbornog programa – njihova želja da dobiju tačno 107 500 glasova, pa joj to nije prepreka da pronalazi svoju publiku. Ukoliko se ova uvrnuta računica ipak pokaže tačnom, biće definitivno jasno da su se kategorije sadizma i mazohizma izmjestile iz međustranačkih relacija u RS. I da političke „dobrovoljne davaoce krvi“, čiji se broj mjeri u stotinama hiljada, treba tražiti isključivo van partija, među običnim smrtnicima. 

Ko garantuje Miloradu Dodiku ili bilo kojem Srbinu da Dragan Čović i Hrvati u BiH neće po treći put izigrati dobru volju i kratko pamćenje Srba i da se neće desiti novi Jasenovac, Bljesak ili Oluja? Onaj ko ne uči na greškama iz prošlosti, teško da će imati budućnost

Ovdje nije presudan jedan čovjek, već spoznaja da političke elite RS, i vladajuće i opozicione, uopšte ne prate rezone vlastitog naroda. Reći za njih da su rusofili ili rusofobi, bez obzira na različite sisteme vrijednosti, bio bi kompliment, jer bi to značilo da je riječ o ljudima sa uvjerenjima, a ne o kalkulantima 

 A upravo ti neopredeljeni birači i apstinenti mogli bi na kraju doneti odlučujuću prevagu u oba duela, za predsednika RS i srpskog člana Predsedništva BiH. Zato u naredna četiri meseca do izbora sledi rovovska borba, u kojoj će u oba srpska politička bloka "ginuti" za osvajanje svakog procenta na "ničijoj zemlji" u biračkom telu

Ovakvo Vučićevo (samo)prikazivanje - malo tamo, malo ovamo - nije, naravno, nikakva novost, ali još jednom upečatljivo govori o njegovom "konzistentnom" političkom delovanju. Doduše, sa srpskim političarima u Srpskoj mu se to može, jer se ni većina "doajena" srpske političke scene u Srpskoj do sada nije mnogo drugačije ponašala. 

Važno je svjedočenje Nedima Ademovića, šefa kabineta predsjednika Ustavnog suda BiH, koji je povodom izlaska Komentara Ustava BiH (izdavač Konrad Adenauer štiftung, Sarajevo), 24. aprila 2010. godine dao intervju sarajevskom „Oslobođenju“.

Međutim, u odnosu na drugo važno pitanje vezano za Srebrenicu, začeće „genocidnog plana,“ Mladićevo veće bira unekoliko različit put. Do presude Mladiću, standardni narativ je bio da se začetak srebreničkog genocidnog plana locira na sastanku srpskog vojnog i političkog rukovodstva u hotelu „Fontana“ u Bratuncu u prepodnevnim časovima 12. jula 1995, mada Krstićevo veće priznaje da za to nema čvrstih dokaza.

Iako pokušaji političkih stranaka u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine da iscijede suvu drenovinu ovdašnje ekonomije imaju iritantan predznak, jedan izuzetak od ovog pravila do sada je bio tragikomičan, a uskoro bi mogao da pređe u dirljivu fazu. 

Kada u „Stanbolu na Bosforu“ zurle zasviraju, a Izetbegović junior se raspilavi na pozlaćenim minderlucima, kao u sapunici o Sulejmanu i Rokselani. Uostalom nije li njemu najvažnije da po visokoj preporuci porte opstane na tronu SDA i pet kantona u FBiH bar još jedan mandat. 

Detaljnog, pisanog obrazloženja oslobađajuće presude još nema, ali prema onome što je tokom izricanja presude saopštio sudija Maksumić, tročlano veće je svu odgovornost za oslobađanje Orića i Muhića svalilo na postupajućeg tužioca Tužilaštva BiH Miroslava Janjića. Iako se taj tužilac trudio da, na bazi dokaza kakvi su se mnogo puta i u mnogo slučajeva pojavljivali i u Haškom tribunalu, svoj posao obavi što bolje.