Živimo u multipolarnom svetu, ali SAD tu činjenicu ne prihvataju i nastavljaju da koriste ekonomsle sankcije i dolar kao oružje

Njegovo ime nekada je bilo sinonim za šok terapiju. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih sprovodio je zvaničnu američku ekonomsku politiku za zemlje u razvoju, savetovao je razne vlade, od Latinske Amerike do Evrope. U američkim medijima danas ga retko ima, a i kada ga ima, opisuju ga uvredljivo, kao „Putinovog korisnog idiota“. Uprkos tome, on je jedan od najglasnijih kritičara američke spoljne politike. U novijoj istoriji teško da ima veće ekonomske zvezde od njega.

U intervju za Oko, DŽefri Saks, profesor na Kolumbija univerzitetu, jedan od najpoznatijih ekonomista sveta, odgovarao je na pitanja koliko se promenio on, koliko svet, a koliko Srbija u poslednje četiri decenije otkako je na sceni. 

ANICA TELESKOVIĆ: Prvo pitanje ću pozajmiti od koleginice iz „Ekonomista“, koja je pitala Kristin Lagard, predsednicu Evropske centralne banke: „Pomozite mi da razumem ovaj ludi svet.“ Dakle, profesore Saks, pomozite mi da razumem ovaj ludi svet. 

DŽEFRI SAKS: Nažalost, nedovoljno ljudi razmišlja trezveno. Mnogo je emocija. Ima i straha. Trenutno ima mnogo toga pogrešnog u našem načinu razmišljanja. To vodi do sukoba, do ratova, do veoma loših strategija različitih zemalja. Svoju zemlju, Sjedinjene Države, stavio bih blizu vrha liste. Zato moramo da se saberemo i da razumemo aktuelnu realnost sveta. Živimo u multipolarnom svetu. Trebalo bi da sarađujemo. Trebalo bi da budemo međusobno povezani. Ne bi trebalo da budemo u svim ovim sukobima.

Poslednji rat između Izraela, Amerike i Irana opisali ste kao glup. Kakav je mir koji imamo sada?

Mislim da je Netanjahu, koji nije među mojim omiljenim ličnostima, nagovorio Trampa na apsolutno neuspešnu, glupu i nezakonitu akciju pokušaja rušenja iranske vlade

Ponekad to nazivamo rat po izboru, što znači da idete u rat iako za tim nema potrebe. Ja ovo nazivam ratom iz hira, jer su pomislili: „U redu, zašto da ne? Ići ćemo u rat.“ Mislim da je Netanjahu, koji nije među mojim omiljenim ličnostima, nagovorio Trampa na apsolutno neuspešnu, glupu i nezakonitu akciju pokušaja rušenja iranske vlade. Rekli su: ubićemo im vođe, a onda ćemo mi voditi zemlju. Kakvo je to suludo razmišljanje? Dakle, ubili su iranske vođe 28. februara, pa su mislili da će već sledećeg dana oni biti ti koji će voditi zemlju. Naravno, to se nije dogodilo. Iran je uzvratio. Pokazao je da može da se bori protiv Sjedinjenih Država, da može da uzvrati. To je brzo dovelo do pat-pozicije. Mesecima su u ćorsokaku, ali ceo svet pati zbog toga jer je globalni energetski sistem ugušen.

Ovo sada je neverovatno krhki mir, jer je Izrael odlučan da sruši iransku vladu, a on ima veliku moć lobiranja u Sjedinjenim Državama. Svi izraelski lobisti tamo govore: nemojte da sklapate mir, trebalo bi da produžite rat. Naravno, to nije zasnovano na vojnoj strategiji, Tramp je to shvatio. Ali Izrael će provocirati. Čak i danas su nastavljene borbe u Libanu.

Ovo sada je neverovatno krhki mir, jer je Izrael odlučan da sruši iransku vladu, a on ima veliku moć lobiranja u Sjedinjenim Državama. Svi izraelski lobisti tamo govore: nemojte da sklapate mir, trebalo bi da produžite rat. Naravno, to nije zasnovano na vojnoj strategiji, Tramp je to shvatio. Ali Izrael će provocirati. Čak i danas su nastavljene borbe u Libanu. Izrael nije zainteresovan za mir, žao mi je što to moram da kažem. Zainteresovan je za dominaciju nad drugim zemljama regiona. A pitanje za Sjedinjene Države jeste da li imaju dovoljno zrelosti da kao džinovska supersila kažu Izraelu: „Nećemo voditi vaše ratove jer su smešni.“ To je ono što Sjedinjene Države treba da kažu Izraelu.

Kristin Lagard, koju sam spomenula, smatra da su rizici ove energetske krize potcenjeni. Da li se slažete?

Ako mir i potraje, bolne posledice zbog onoga što se dogodilo na neki način će se osećati čak i u godinama koje dolaze. Energetski sistem se neće tek tako vratiti na pređašnje stanje. Ali možemo izbeći najgore. Razlog zašto je Tramp baš sada želeo da sklopi mir, a očigledno je su SAD želele ovaj prekid vatre, bio je taj što su, kada je Ormuski moreuz bio zatvoren zbog napada koji su predvodile SAD, vodeće zemlje sveta trošile svoje rezerve nafte. Nije došlo do potpunog i naglog kolapsa zato što su imale rezerve u skladištima, ali te rezerve su se praznile i padale sve niže. Tramp je to pratio svakodnevno. Konačno, morali su nekako da zaustave rat. U suprotnom, došlo bi do ekonomske katastrofe prvog reda.

Donald Tramp na Samitu G7

Koliko je veliki ovaj naftni šok? Da li je sličan onom iz 1973. godine? Naftni šok sedamdesetih uveo je svet u inflaciju, dužničku krizu i bankrote. Da li se istorija sada ponavlja?

Prvi naftni šok je trajao duže i imao je ogroman efekat. Takođe, svet tada nije znao kako da se nosi sa tim, a zamena za snabdevanje iz drugih zemalja tada nije bila tako lako dostupna. Danas, ako mir potraje, efekat će biti slabiji. Da je rat eskalirao, to je moglo da ima mnogo veće posledice. Tramp je makar toliko razumeo – upleo se u neuspeli rat i na neki način je morao da se izvuče. Da je rat eskalirao, bilo bi gore nego onda, zato što je 1973-74.  godine bojkot prodaje nafte Zapadu bila politička odluka, a sada bi došlo do fizičkog uništenje naftnih polja, cevovoda i luka. To se, hvala Bogu, nije desilo. Zaista je važno da ovaj mir potraje. Veoma je važno da, kada Izrael provocira, što će sigurno učiniti, ceo svet kaže: prestani sada pre nego što napraviš veću štetu.

Šta male zemlje poput Srbije treba da rade kako bi zaštitile svoje stanovništvo? Mi smo uvoznici energenata.

Isto važi i za rat u Ukrajini, još jedan beskorisni rat za čije okončanje postoji očigledno rešenje – neutralnost Ukrajine i zaustavljanje širenja NATO-a. Tada će se rat završiti

Pre svega, Srbija preko svog predsednika mora da nastavi ono što radi, a to je da uz pomoć diplomatije kaže da nam je potreban mir. Probleme nećete rešavati vojno. Neophodna je otvorena diskusija. Isto važi i za rat u Ukrajini, još jedan beskorisni rat za čije okončanje postoji očigledno rešenje – neutralnost Ukrajine i zaustavljanje širenja NATO-a. Tada će se rat završiti. Ali potrebni su nam pametni lideri da kažu Briselu ili Vašingtonu ili Tel Avivu: prestanite da provocirate kako bismo mogli da se vratimo miru. Naravno, svaka zemlja, Srbija ili bilo koja druga zemlja, mora da manevriše kako bi se uverila da može da preživi ako veće zemlje prave pometnju.

Veoma ste kritični prema američkim sankcijama. Srpska nacionalna naftna kompanija, NIS, trenutno je pod američkim sankcijama. Šta Srbija treba da uradi kako bi rešila taj problem?

Smatram da su američke sankcije naprosto nezakonite. Zakonite sankcije znače da su se UN, u Savetu bezbednosti, složile oko paketa sankcija. Rekao bih i da jedna zemlja ne može, ili ne bi trebalo, da maltretira druge zemlje. Sjedinjene Države ne bi trebalo da budu u poziciji da kažu Srbiji da ne može da sarađuje sa Rusijom. To je suludo

Smatram da su američke sankcije naprosto nezakonite. Zakonite sankcije znače da su se UN, u Savetu bezbednosti, složile oko paketa sankcija. Rekao bih i da jedna zemlja ne može, ili ne bi trebalo, da maltretira druge zemlje. Sjedinjene Države ne bi trebalo da budu u poziciji da kažu Srbiji da ne može da sarađuje sa Rusijom. To je suludo. Zašto to sada tako funkcioniše? Funkcioniše zbog pritiska američkog dolara. Znate, koliko god nepravedne bile američke sankcije, ako neka druga zemlja pokuša da ih zaobiđe, SAD će blokirati njene banke i ugroziti njenu ekonomiju. Tako SAD imaju izvesnu praktičnu moć nad drugim zemljama da sprovode ono što je inače nezakonito sa međunarodne tačke gledišta.

Američka administracija smatra da je nacionalizacija rešenje. Ako je NIS naš nacionalni interes, da li je nacionalizacija opcija? Da li treba potpuno istisnuti Ruse iz kompanije?

Ne verujem u to da Sjedinjene Države treba da diktiraju uslove bilo kojeg sporazuma.

Viktor Orban, Balaš Orban i DŽefri Saks u Budimpešti 2023.

U tom kontekstu, Viktor Orban, mađarski premijer, rekao je da je u mađarskom nacionalnom interesu da kupuje ruske energente. Rekao je: „Postoje budale i postoje izdajnici, oni koji igraju za suprotan tim, kao u fudbalu; mi ne želimo da budemo budale.“ Ali zašto bi Rusi bili budale i prodali svoj vlasnički udeo u NIS-u u Srbiji i tako igrali za američki tim?

Ponoviću još jednom. Ne verujem u jednostrane sankcije Sjedinjenih Država. Kad god mogu, govorim svojoj zemlji da je za nju kontraproduktivno da pokušavaju da naređuju ostatku sveta. Zašto? Zato što će pre ili kasnije ostatak sveta reći da više ne želi da koristi dolar. Reći će: svaki put kada koristimo dolare, neko nam konfiskuje novac. Ili: svaki put kada koristimo dolare, primamo pretnje da ako uradimo ovo ili ono, uništiće nam bankarski sektor. Dakle, moje mišljenje je da SAD u potpunosti treba da prestane sa ovakvim zahtevima. To nisu američka posla. Amerika treba da se bavim svojim poslovima, a ne odnosima između Srbije i Rusije, i tačka.

A da li Srbija uopšte ima izbora?

Ima. Važno je da svet, preko Generalne skupštine UN ili Saveta bezbednosti, i u praktičnom smislu, kaže svakoj zemlji – ne samo mojoj zemlji već svakoj – da se ponaša u skladu sa međunarodnim pravilima i da ne naređuje drugim zemljama. To je osnovni princip multipolarnog sveta. Zbog njega bismo bili bezbedniji a sasvim sigurno i razvijeniji. Jer, govoreći kao ekonomista, znam da je trgovina, na primer, između Srbije i Rusije ili trgovina između Srbije i Kine obostrano korisna aktivnost. 

Srpska delegacija posetila je Kinu pre nekoliko nedelja. Znamo da ste Vi impresionirani Kinom, ali Evropska unija nije tako impresionirana našom saradnjom sa Kinom. Zašto je to tako?

Kina je uspešna. Velika je i konkurentna. Uspela je da nadmaši Evropu i Sjedinjene Države u mnogim sektorima

Znam zašto je to tako. Kina je uspešna. Velika je i konkurentna. Uspela je da nadmaši Evropu i Sjedinjene Države u mnogim sektorima. Rečeno im je: tržišna konkurencija, svetska tržišta... Kada su SAD i Evropa bile ispred Kine, tražili su da tržišta ostanu otvorena i to je tada bila dobra ekonomija. „Kako se usuđujete da budete protekcionisti?“, govorili su. Kina se onda pridružila Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kada je sada nadmašila SAD i Evropu, Evropa kaže: „O ne, to je nepravda!  Uradili ste ovo, uradili ste ono...“ Svakakve optužbe... Ali ja već 41 godinu pažljivo pratim kinesku ekonomiju. Često sam išao tamo, mnogo puta godišnje. I čak u razmaku od samo šest meseci ili godinu dana mogu da vidim kako pred mojim očima kineska tehnološka generacija napreduje. Kada posetite istu kompaniju u razmaku od godinu dana, vi vidite da je ono što su pre godinu dana radili već zastarelo. Sada prelaze na sledeći nivo. U redu: možemo da se takmičimo, možemo biti pametni, možemo da sarađujemo, da koinvestiramo, ali ne bi trebalo da govorimo da je Kina neprijatelj. Ne, kineski učinak je impresivan. Oni proizvode veoma dobru robu i trebalo bi je koristiti, trebalo bi je kupiti.

Si Đinping i Donald Tramp u Pekingu, 14. maj 2026.

Ali možete li da razumete kritike pojedinih srpskih ekonomista u vezi sa ovdašnjim kineskim investicijama? Oni insistiraju na tome da kineske kompanije koje rade ovde moraju u potpunosti da se usklade sa srpskim radnim zakonodavstvom, pravilima javnih nabavki i standardima zaštite životne sredine.

Kineske investicije donose najsavremenije, najkonkurentnije tehnologije na svetu u oblasti obnovljivih izvora energije i mnogim drugim sektorima

Slažem se s tim. Smatram da kao strani investitor treba da poštujete te uslove. Ali oni mogu biti složeni jer mogu uključivati sve vrste vladinih odluka o upotrebi zemljišta, o propisima i tako dalje. Želim da kažem da velike investicije nikad nisu jednostavne, zato što uvek postoji javni i privatni deo. Ali u osnovi, Srbija gaji ispravan pristup. Za razliku od Evropske unije, koja je rekla: „O, Kina, ona je neprijatelj, a ako i nije neprijatelj, moramo je držati na odstojanju, ili moramo biti protekcionistički nastrojeni.“ Srbija je to shvatila pre desetak godina, možda čak i ranije. Srbija je rekla: želimo Kinu ovde, ona je dobar investitor, ona proizvodi dobru tehnologiju. Može pomoći srpskom izvozu jer ovde pravi visokokvalitetni izvozni proizvod koji zatim može otići na Bliski istok, na evropsko tržište, u Rusiju ili negde drugde. Tako da je ideja da se u Srbiji otvore vrata kineskim investicijama bila veoma uspešna. I to se može dokazati, vidi se na osnovu podataka, u izvoznim rezultatima, u kontinuiranom prilivu kapitala, u razvoju tehnologije, jer kineske investicije donose najsavremenije, najkonkurentnije tehnologije na svetu u oblasti obnovljivih izvora energije i mnogim drugim sektorima.

Izvoz dve kineske kompanije, koje posluju u Srbiji, u Ameriku je suspendovan zbog kršenja radnih prava. To je najnovija odluka američke carine. Kako to komentarišete? 

SAD se sve više okreću protekcionizmu. To je istina. Ja to nazivam neurotičnim stanjem uma. Uplašeni su. Trebalo bi da budu broj jedan, trebalo bi da dominiraju, da komanduju svima ostalima, i odjednom –  Kina je bolja od njih. Zato govore drugim zemljama: „Nemojte poslovati s Kinom. Ako poslujete s Kinom, mi nećemo uzimati vašu robu.“ To je loša strategija. Naštetiće Sjedinjenim Državama. Ne znam da li će se situacija s kineskim kompanijama koju pominjete uskoro rešiti, ali rekao bih ljudima u Srbiji da SAD čine možda 13 ili 14 procenata svetskog izvoznog tržišta, a svet je mnogo veći od toga. Pokušajte da otvorite američko tržište, ali nemojte da se zavaravate da budućnost Srbije zavisi od njega. To nije tačno.

DŽefri Sajs na Forumu urbane budućnosti BRIKS-a „Grad u oblaku“, Moskva, 2024.

Kako ste postali toliko proruski i prokineski?

Dakle, imao sam mogućnost da ih gledam svojim očima, a ne kroz propagandu moje vlade. To je velika razlika. Kada iz prve ruke doživite druge delove sveta, kada vas decenijama toplo dočekuju u Moskvi, Teheranu ili Pekingu, vi njih više ne gledate kao neprijatelje. Oni nisu neprijatelji. To su ljudi u drugačijim političkim sistemima koji pokušavaju da učine najbolje za svoj narod, što je sasvim prirodno

Jer sam za mir u svetu. Volim globalizaciju, internacionalizaciju, saradnju... U karijeri dugoj 46 godina imao sam zadovoljstvo da vidim razna mesta, radim u njima, imam studente, dugoročne projekte... Dakle, imao sam mogućnost da ih gledam svojim očima, a ne kroz propagandu moje vlade. To je velika razlika. Kada iz prve ruke doživite druge delove sveta, kada vas decenijama toplo dočekuju u Moskvi, Teheranu ili Pekingu, vi njih više ne gledate kao neprijatelje. Oni nisu neprijatelji. To su ljudi u drugačijim političkim sistemima koji pokušavaju da učine najbolje za svoj narod, što je sasvim prirodno. Ne bi trebalo da ratujemo. Trebalo bi da slušamo jedni druge, da se razumemo i da trgujemo jedni sa drugima.

Da, ali zbog takvih stavova Vas retko ima u američkim medijima. A kada se pojavite, opisuju vas kao „Putinovog korisnog idiota“. To je uvreda. Kako ste postali takva nevolja na Zapadu?

Ja samo govorim o tome kako vidim i doživljavam ono što se dešava. Ja sam profesor, radim na Univerzitetu Kolumbija, i kao profesor verujem da je moja društvena odgovornost u tome da govorim istinu onako kako je vidim. To je sve.

Da li je bilo hrabro suprotstaviti se vladajućem narativu? Smatrate li sebe hrabrim čovekom?

Kada vidim da ljudi u američkoj vladi govore gluposti, ne mislim da je hrabrost reći da je to što pričaju glupo. Smatram da se to naprosto podrazumeva. Samo želim da budem što precizniji i iskreniji.

U Beograd dolazite često. Vaši stavovi su muzika za uši srpskih vlasti. Znate li da ste u Srbiji na liniji sa vladajućim narativom?

Na nekim mestima sam u potpunoj suprotnosti sa zvaničnim narativom, i tamo ne žele da me čuju. S druge strane, na nekim mestima sam u saglasnosti sa zvaničnim narativima. Ali to nije svrha mog rada. Ne pokušavam da se prilagođavam. Trudim se da iznesem svoje stavove. Govorim u suštini iste stvar gde god da sam, bilo u Vašingtonu, Briselu, Moskvi, Pekingu, Delhiju, Adis Abebi ili u Beogradu. Dakle, ne želim da komplikujem. Imam jasan stav koji je zasnovan na mom konstantnom radu. I dalje učim svaki dan, ali se trudim da budem što jasniji i precizniji.

OKO magazin: Razgovor sa DŽefrijem Saksom

Kada ste prošli put bili u Beogradu, ministar finansija je uradio intervju sa vama. Ali ono što je bitnije jeste da smo mi, izgleda, primenili sve vaše savete o Rusiji i Kini. Jeste li postali naš nezvanični savetnik?

Nisam ničiji zvanični ili nezvanični savetnik, ali se nadam i osećam da sam prijatelj zemlje Srbije

Nisam ničiji zvanični ili nezvanični savetnik, ali se nadam i osećam da sam prijatelj zemlje Srbije.

Pretpostavljam da znate koliko je polarizovano srpsko društvo. Branko Milanović kaže da je slična situacija i u Americi. Mogli bi vas neki ovde proglasiti za „Vučićevog korisnog idiota“?

Slušajte, ja nisam ničije korisno nešto. Nadam se da nisam idiot i ovde nisam u političkoj misiji. Čvrsto verujem u princip nemešanja u suvereniteta zemalja. Zato za Sjedinjene Države kažem da ne treba da se mešaju u unutrašnja pitanja drugih zemalja. Ne idem da vodim kampanju za političare. Ne petljam se sa političkim kandidatima. Veoma poštujem vlade dok su na vlasti i pokušavam da ih savetujem da rade ono što je najbolje za njihov narod. Ali se nadam da nisam idiot, jer se iskreno trudim da razumem situaciju. A ako sam koristan, to nije zato što sam u nečijim rukama. Koristan sam jer nezavisno pokušavam da analiziram i razumem svetsku situaciju.

Ako želim da budem potpuno fer kao novinar, mislim da bi pravi naslov o vama u srpskim medijima bio: „DŽefri Saks – svetski, a naš“. Da li vam se sviđa?

Mnogo puta sam posetio ovu zemlju. Uvek su me toplo dočekali i uživam svaki put kada dođem ovde. To seže daleko u prošlost. Imam u Srbiji mnogo prijatelja i kolega. Radio sam, inače, i za poslednjeg premijera federalne Jugoslavije, gospodina Antu Markovića, krajem osamdesetih. Učestvovao sam u dešavanjima tokom tih veoma teških i komplikovanih dana.

Umalo ste postali savetnik Ante Markovića?

Ali, generalno, u onome što se dogodilo u Jugoslaviji 1989, '90, '91, '92. i dalje, Sjedinjene Države su odigrale mnogo manju ulogu, rekao bih, nego neke evropske zemlje, a posebno Nemačka..

Jugoslavija je u to vreme bila u veoma dubokoj ekonomskoj krizi i pokušao sam da predložim šta bi trebalo da se uradi. Pritom i danas mislim da bi tada predložena rešenja bila uspešna, ali su se događaji razvili u sasvim drugom pravcu. To je, ipak, neka druga priča. U svakom slučaju, ta poseta Beogradu je bila pre 37 godina, i od tada veoma često dolazim u Srbiju. Uvek sam smatrao da je dolazak ovde velika privilegija i zadovoljstvo.

Rekli ste jednom da Amerika nije htela da Jugoslavija preživi. Zašto?

Mislim da su Sjedinjene Države verovatno bile ambivalentne po pitanju Jugoslavije, a i mnogim zemljama u Evropi je bilo svejedno ili nisu obraćale pažnju. Moraćete njih da pitate, ali mislim da se pre svega radilo o stavovima Nemačke. Da li je bilo vredno truda preduzimati mere koje bi pomogle da se očuva federalna Jugoslavija? Možda nisu razumeli, ili nisu znali... Ali, generalno, u onome što se dogodilo u Jugoslaviji 1989, '90, '91, '92. i dalje, Sjedinjene Države su odigrale mnogo manju ulogu, rekao bih, nego neke evropske zemlje, a posebno Nemačka..

Janez Drnovšek i DŽefri Saks u Davosu, februar 1991.

Vaše ime bilo je tada sinonim za šok terapiju. Možete li da nam objasnite kako je vaša karijera počela rečenicom: „Ako si pametan, zašto ne dođeš u Boliviju?“

U Boliviji su me zamolili da pomognem u zaustavljanju hiperinflacije i, srećom, ono što sam preporučio je uspelo. Posle toga, druge zemlje su me zamolile za pomoć i, srećom, mnoge od tih ideja su bile korisne. Tako sam od Bolivije započeo proces koji je trajao 41 godinu, a koji ja nazivam kliničkom ekonomijom

Pre svega, ja sam profesor već 47 godina, tako da su mi glavni cilj jasne ideje koje mogu biti korisne. Ekonomija nije čista umetnost ili nauka, ona treba da bude korisna. Dakle, trudio sam se da budem koristan. U Boliviji su me zamolili da pomognem u zaustavljanju hiperinflacije i, srećom, ono što sam preporučio je uspelo. Posle toga, druge zemlje su me zamolile za pomoć i, srećom, mnoge od tih ideja su bile korisne. Tako sam od Bolivije započeo proces koji je trajao 41 godinu, a koji ja nazivam kliničkom ekonomijom. Moja supruga je lekar, i to veoma dobar. Gledao sam je kako leči pacijente i bio sam malo ljubomoran. Pomislio sam kako bih voleo kad bi ekonomija ponekad mogla to da uradi, da izleči bolesnog. Jedna od lekcija kliničke medicine jeste da treba da razumete svog pacijenta, da razumete od čega zaista boluje, kakvo lečenje mu odgovara, kako da prilagodite terapiju stvarnim okolnostima tog pacijenta, a ne nekoj teorijskoj ideji. Pokušao sam da uradim isto. A onda su me mnogi ljudi pitali kako to da sam jednom rekao jedno, drugi put drugo, kako sam promenio mišljenje? Pacijenti i bolesti su različiti, zato. 

Možete li da prepoznate sebe s početka devedesetih? Pročitaću vašu izjavu o Rusiji iz tog perioda: „Moraju konačno da prestanu sa socijalističkim zabludama, da prestanu da štite i pokušavaju da spasu socijalistički sistem, i da razumeju da je ono što želim za njih tržišno orijentisana ekonomija zasnovana na privatnoj svojini.“ Da li ste se promenili vi ili su se promenile okolnosti?

Sedeli smo u Kremlju, predsednik Jeljcin je ušao kroz vrata na suprotnom kraju velike prostorije, seo ispred mene, pošto sam ja bio na čelu delegacije, i obratio nam se: „Gospodo, mogu da vam kažem da se Sovjetski Savez upravo raspao“

Meni to zvuči kao dobar savet. Znate, kada se Sovjetski Savez raspadao, on je u suštini bio 100% u državnom vlasništvu i komandno ustrojen. Otišao sam u Gosplan 1991. godine, da razgovaram sa visokim zvaničnicima. Sovjetski sistem je bio zasnovan na ideji komandne ekonomije. To može da ima smisla u nekim okolnostima, ali ne može se cela ekonomija voditi na taj način.

Sedeli ste u Kremlju u trenutku kada se raspao Sovjetski Savez...

Bukvalno u tim trenucima. Trebalo je da se sretnem sa predsednikom Jeljcinom, koji je u to vreme bio predsednik Rusije u okviru Sovjetskog Saveza. Mislim da je to bilo oko 13. decembra 1991, ali ne sećam se tačnog datuma. Predvodio sam malu delegaciju. Sedeli smo u Kremlju, predsednik Jeljcin je ušao kroz vrata na suprotnom kraju velike prostorije, seo ispred mene, pošto sam ja bio na čelu delegacije, i obratio nam se: „Gospodo, mogu da vam kažem da se Sovjetski Savez upravo raspao“.

Svi smo bili šokirani, iako smo znali da sve ide u tom pravcu. Jeljcin je onda rekao da je upravo razgovarao o tome na najvišem političkom nivou i da će se Sovjetski Savez pretvoriti u 15 država naslednica. Saznao sam to tog trenutka od predsednika Jeljcina. Čuo sam direktno od njega.

Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 16. oktobra 1991.

Zašto Vaši saveti nisu bili uspešni u Rusiji kao u Poljskoj?

Kada sam rekao da je Poljskoj potrebna finansijska podrška, pristali su. Kada sam rekao sve potpuno isto za Sovjetski Savez ili za Rusiju, Vašington je sve odbacio, bukvalno svaku moju preporuku

Zato što su Sjedinjene Države i Evropa odmah pristale na sve što sam rekao da treba da urade da bi pomogle Poljskoj. Kada sam rekao da je Poljskoj potreban fond za stabilizaciju valute, pristali su. Kada sam rekao da Poljska treba da obustavi otplatu dugova, pristali su. Kada sam rekao da Poljskoj treba u potpunosti oprostiti deo dugova, zato što je to zaostavština iz prošlosti, a mi sada idemo dalje, pristali su. Kada sam rekao da je Poljskoj potrebna finansijska podrška, pristali su. Kada sam rekao sve potpuno isto za Sovjetski Savez ili za Rusiju, Vašington je sve odbacio, bukvalno svaku moju preporuku. Rekao sam da je Rusiji potreban fond za stabilizaciju rublje. Ne. Pitao sam zašto ne može, u Poljskoj je bilo uspešno? Ne. Kada sam 1991. rekao da Sovjetskom Savezu treba značajna finansijska podrška da bi se zaustavila finansijska kriza – ne. A sada, posle 35 godina, pročitao sam zapisnik sa sastanka Nacionalnog saveta Sjedinjenih Država u Beloj kući iz juna 1991. kada su odbili predloge koje sam ponudio. Bili su budale. Nisu znali ništa o finansijskoj stabilizaciji, o ekonomskoj reformi. U tom zapisniku je navedeno da žele odnose sa javnošću. To je sve. Eto, to je suština.

Učestvovao sam u mnogim aktivnostima u vezi sa finansijskom stabilizacijom prilika i moje preporuke za Rusiju su bile izuzetno profesionalne i apsolutno tačne, ali Sjedinjene Države su ih odbile. Nisu ih odbile zbog ekonomske logike ili iznosa, već zbog geopolitike. Rusiju nisu smatrali prijateljskom zemljom

Učestvovao sam u mnogim aktivnostima u vezi sa finansijskom stabilizacijom prilika i moje preporuke za Rusiju su bile izuzetno profesionalne i apsolutno tačne, ali Sjedinjene Države su ih odbile. Nisu ih odbile zbog ekonomske logike ili iznosa, već zbog geopolitike. Rusiju nisu smatrali prijateljskom zemljom. Nisu je smatrali saveznikom. S duge strane, Poljska je bila deo Evrope koji će biti na strani Sjedinjenih Država, smatrali su. Zato nisu želeli da suštinski pomognu Rusiji na isti način na koji su pravovremeno želeli da pomognu Poljskoj. Pre 35 godina je napravljena ova ogromna greška.

Znači li to da nema dobre ekonomije bez povoljnih geopolitičkih okolnosti?

Znate, povoljne geopolitičke okolnosti su izuzetno važne za svet. I ako ste u finansijskoj krizi, veoma teškoj, generalno posmatrano, bez obzira koja zemlja je u pitanju, potrebna vam je kratkoročna tuđa pomoć. U današnjem svetu, ako ste u velikoj finansijskoj krizi, i ako ste prijatelj Sjedinjenih Država, Federalne rezerve ili Ministarstvo finansija će priskočiti u pomoć: izvolite, uzmite nekoliko milijardi, brzo, brzo, brzo... Tako su uradili sa Argentinom u prvoj godini Trampovog mandata. Ali ako ste neprijatelj Sjedinjenih Država, mi vas obezglavimo. Slomićemo vam ekonomiju, uništićemo vam valutu.

Zato bi BRIKS trebalo da napravi sistem plaćanja koji nije u dolarima, kako ne bi bili toliko ranjivi na grabljivost SAD

Zato bi BRIKS trebalo da napravi sistem plaćanja koji nije u dolarima, kako ne bi bili toliko ranjivi na grabljivost SAD. Daću samo jedan ključni primer. Iran je, naravno, u veoma lošoj ekonomskoj krizi. To je zemlja koju su Sjedinjene Države želele da sruše. Nema sumnje da su želele da unište njenu vladu. Želele su to da ostvare ekonomskim merama 2025. godine, želele su to da ostvare slamanjem iranske valute, uništavanjem iranske ekonomije, tako da narod pati. A kako ja to znam? Tako što je naš ministar finansija to otvoreno rekao u intervjuu 20. januara za „Foks biznis“. Objasnio je to, čak je tome dao i ime: nazvao ga je ekonomskim državništvom. Rekao je u tom intervjuu još da je naš cilj da slomimo iransku valutu, da izvedemo ljude na ulice, da pokušaju da izvrše ono što mi nazivamo promenom režima. To je odvratno, žao mi je što to moram da kažem. Odvratno. Ali nije dovoljno samo osetiti gađenje prema tome. Iran bi trebalo da ima alternativu. Trebalo bi da bude u mogućnosti da se obrati Rusiji, Kini, i drugim zemljama, a ne da ga američki dolar drži za gušu. To je ono što BRIKS treba da kaže Sjedinjenim Državama. Prestanite da koristite dolar kao oružje, jer nije na vama da to radite. A ako pokušate, mi imamo  svoje valute. Ne možete slomiti naše valute. 

Koliko se svet promenio od vremena kada je Amerika bila vodeća sila sveta?

Sada smo u multipolarnom svetu, ali to je komplikovano pošto SAD to psihološki ne prihvataju, a Evropa ne zna šta da radi

Sada smo u multipolarnom svetu, ali to je komplikovano pošto SAD to psihološki ne prihvataju, a Evropa ne zna šta da radi. Dakle, Evropa je veoma zbunjena. Evropljani su mislili: dobro, SAD će nam pružiti bezbednost, a mi ćemo se jednostavno širiti na istok kad god poželimo. Trenutno se za Evropu može reći da je veoma zbunjena i ratoborna. Prešla je put od vizije mira preko vizije američke dominacije do zbunjene, komplikovane, multipolarne stvarnosti, i trenutno nema zajednički stav o tome kako da živimo zajedno. U Ukrajini i dalje besni rat, a Evropljani govore o eskalaciji. Možda ćemo u regionu Persijskog zaliva dobiti nekoliko krhkih dana mira, koji je upravo uspostavljen. Ponavljam, nadam se da će potrajati. Suština je u tome da je danas multipolarnost činjenica, ali pošto tu činjenicu nisu svi prihvatili, još nismo bezbedni.

A koliko se Srbija promenila od vremena Ante Markovića, preko vremena Vuka Jeremića i Božidara Đelića, koji su bili vaši studenti, do danas, kada je Aleksandar Vučić na vlasti?

Ne pratite Evropu da biste postali neprijatelj Rusije – to nema smisla. Ne pratite Evropu da biste postali neprijatelj Kine. Naravno, treba da pokušate da se pridružite Evropskoj uniji, ali pod razumnim uslovima i u razumnom vremenu. Mislim da je to prava strategija

Kada sam došao ovde prvi put 1989. godine, razgovarao sam sa predsedništvom federalne Jugoslavije. U prostoriji je njih devet – predsednici republika i autonomnih pokrajina, i jedan koji je koordinirao. Sve je bilo veoma komplikovano. Sada od jugoslovenskih republika imamo suverene države, ali i dalje nemamo jasno određene pozicije. Neke su se pridružile NATO-u, neke su na drugoj strani, da tako kažem, neke su u Evropskoj uniji, neke još nisu. Upravo sam, putujući u Beograd, dugo čekao na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije. Šta je ta granica? Iskreno, to je gubljenje vremena. Dakle, moramo nastaviti da napredujemo. Verujem da se Srbija dobro snašla u ovim okolnostima i da je glavni razlog zašto je dobro prošla taj što je osnovna nacionalna strategija bila da nastavi s povezivanjem sa različitim mestima. Ne pratite Evropu da biste postali neprijatelj Rusije – to nema smisla. Ne pratite Evropu da biste postali neprijatelj Kine. Naravno, treba da pokušate da se pridružite Evropskoj uniji, ali pod razumnim uslovima i u razumnom vremenu. Mislim da je to prava strategija. Ali u ovoj zemlji nikada ništa nije jednostavno jer ona povezuje svetske sile i različite svetove.

Oko. razgovarala Anica Telesković

(RTS)