Trampova logika „Velike Amerike“ - koliko košta Grenland, a koliko Panamski kanal?

Čini se izvesnim da ekonomska logika nije ta koja nameće potencijalno radikalne mere novoizabranog predsednika SAD prema Grenlandu i Panamskom kanalu, koje bi mogle otuđiti saveznike i suparnicima globalnog hegemona ponuditi još jedan dobar argument za osporavanje liderske uloge u svetu. Ipak, inicijalno postavljanje visokih ciljeva od kojih bi se potom odustalo u razmenu za određene ekonomske ustupke imalo bi smisla.

Ledeni breg kod obala Grenlanda

Sedmog januara, na možda najšokantnijoj konferenciji za novinare od mnogih koje je do sada održao, novoizabrani američki predsednik Donald Tramp nije isključio mogućnost upotrebe vojnog ili ekonomskog pritiska za preuzimanje kontrole nad Grenlandom i Panamskim kanalom, potencirajući da su oba važna za ekonomsku sigurnost SAD. Kao da to nije bilo dovoljno, istovremeno je „pozvao“ Kanadu da postane 51. američka savezna država. Da li će, kao što je to često bilo tokom prvog mandata u Beloj kući, Tramp praktično zaboraviti lansiranu temu, da li je to način da se iznude ustupci od Kopenhagena i Panama Sitija, ili je ipak reč o ozbiljnim namerama nove administracije u Vašingtonu?

Kupovina teritorija

Ideja Donalda Trampa o kupovini Grenlanda nije bez presedana. Naime, direktna kupovina bi bila u skladu sa istorijskim primerima kao što je danska kupovina karipskog ostrva Sent Krok u 17. veku, ili akvizicija Filipina i Devičanskih ostrva od strane SAD oko dva stoleća kasnije.

Već vek i po Vašington želi da dođe do najvećeg ostrva na svetu. Tako su na kraju Drugog svetskog rata SAD ponudile 100 miliona dolara u zlatu Kopenhagenu, ali je on odbio da ga proda. Sporazumom između dve strane iz 1951. ustanovljeno je pravo Sjedinjenih Država da grade vojne baze na Grenlandu i slobodno pomeraju trupe na njegovoj teritoriji sve dok Danska i Grenland budu obavešteni. Nedugo nakon toga, najsevernija ispostava američkih oružanih snaga podignuta je u Pitufiku (severozapad Grenlanda). Kao radarska stanica za rano upozoravanje, ova baza dugo igra ključnu ulogu u monitoringu Arktika.

Američka baza u Pitufiku, severni Grenland

Budući da bi i sa eventualnom nezavisnošću ostrva SAD skoro izvesno zadržale svoje vojno, i po potrebi pojačale ekonomsko prisustvo, čini se da kupovina nema mnogo smisla. Naime, budući da Vašington kontrolu ostrva smatra vitalnim za bezbednost, teško je poverovati da će Amerikanci, koji su na Grenland došli nešto pre napada Japanaca na Perl Harbur 1941. godine, tek tako otići sa njega. 

Ako se direktna kupovina pokaže neizvodljivom, Vašington bi u perspektivi mogao da ojača veze sa Grenlandom putem Sporazuma o slobodnom udruživanju, slično aranžmanima sa zemljama Pacifika kao što su Mikronezija, Palau i Maršalska ostrva. Ovaj sporazum bi omogućio ekskluzivni vojni pristup Amerike Grenlandu, što bi podrazumevalo i podršku odbrani, ali i ekonomiji ostrva.

Ako bi Vašington hteo silom da zauzme Grenland, mogao bi to da uradi veoma brzo. Naime, malobrojni pripadnici obalske straže Danske se nalaze na jugoistoku Grenlanda i imaju ulogu nadzora nad teritorijalnim vodama. Budući da softver potreban za gađanje ciljeva nikada nije kupljen, ne postoji realistična mogućnost tih vojnika da se aktivno suprostave invaziji. Dodatno, SAD već imaju  kontrolu, budući da se njihova baza nalazi na ostrvu.

Donald Tramp Mlađi na Grenlandu, 7. januara 2025.

Ipak, svaki pokušaj preuzimanja Grenlanda bi bio opasan presedan. Naime, međunarodni zakoni, autonomija Grenlanda u okviru Danske, kao i skoro trasiran put ka nezavisnosti u sledećoj deceniji u skladu sa željama populacije, predstavljaju značajne prepreke legitimnosti američkog preuzimanja ostrva. Dodatno, Vašington je pristao da odustane od teritorijalnih pretenzija prema Grenlandu kada je kupio Devičanska ostrva od Danske 1917. Ono što je izvesno bi bile i oštre diplomatske reakcije širom sveta i potkopano jedinstvo unutar NATO-a.

Grenlandski resursi

Grenland je bogat prirodnim resursima: ugljem, zlatom, srebrom, bakrom, olovom, cinkom, grafitom, niklom, gvožđem, dijamantima, titan-vanadijumom, volframom, uranijumom, retkim zemnim metalima, kao i naftom i prirodnim gasom, čija je esktrakcija, međutim, zabranjena iz ekoloških razloga. Istraživanje iz 2023. pokazalo je da je „25 od 34 minerala koje Evropska komisija smatra kritičnim sirovinama“ pronađeno na „najvećem ostrvu“.

Ogromne rezerve minerala i ugljovodonika su svakako faktor geoekonomskog značaja ostrva. Ipak, postavlja se pitanje ekonomske opravdanosti eksploatacije, kao i njenog uticaja na životnu sredinu. Ono što nije sporno je da bi pristup resursima Grenlanda omogućio Vašingtonu da obezbedi svoje lance snabdevanja i lišio bi Peking značajnog dela njegovog ekonomskog uticaja, posebno u domenu retkih metala.

Avion u kojem se nalazi Donald Tramp Mlađi stiže na aerodrom u Nuuku, Grenland, 7. januara 2025.

Topljenje leda otvorilo je brodske rute, povećavajući vreme tokom kojeg se leti može ploviti na severnoj hemisferi. Posledično, transport Arktikom je porastao za 37% tokom deset godina, zaključno sa 2024. Ipak, radi se o još uvek minornom delu globalne trgovine, budući da su uslovi za transport duž ovih ruta i dalje veoma nepovoljni, dok topljenje leda može činiti vodu još opasnijom za plovidbu.

Uprkos posedovanju minerala, nafte i prirodnog gasa, razvoj ostrva je bio spor. Naime, Grenland je zabranio eksploataciju nafte i gasa iz ekoloških razloga, a razvoj rudarskog sektora bio je birokratski otežavan usled protivljenja autohtonog stanovništva. Tako se ekonomija Grenlanda i dalje oslanja na ribarstvo, koje čini preko 95% izvoza, te na subvencije iz Danske, koje pokrivaju otprilike polovinu budžeta provincije (Danska troši oko pola milijardu evra svake godine na finansiranje javnih službi, pre svega zdravstva i školstva, za oko 56 hiljada stanovnika provincije).

Koliko vredi Grenland

Dejvid Barker uzburkao je javnost kada je utvrdio da je američka kupovina Aljaske 1867. za manje od 2 centa po jutru zemlje bila loš posao, iz čisto finansijske perspektive ulaganja. Ovaj bivši ekonomista njujorškog FED-a napravio je matematičku formulu i za vrednovanje Grenlanda. On je predložio korišćenje cena za Devičanska ostrva i Aljasku kao polazne tačke, sa njihovim prilagođavanjem na osnovu nominalne promene BDP-a SAD i(li) Danske (kako bi se uzela u obzir i inflacija i ekonomski rast).

Na osnovu toga koliko je plaćeno za Devičanska ostrva (koja su kupljena od Danske 1917), cena Grenlanda bi bila 12,5 milijardi dolara, dok prilagođeni troškovi kupovine Aljaske ukazuju da bi najveće ostrvo na svetu trebalo da bude plaćeno 77 milijardi dolara.

Zalazak sunca u Tasilaku, Grenland

Devičanska ostrva su kupljena zbog zabrinutosti za nacionalnu odbranu. Grenland je očigledno mnogo veći, ali je u oba slučaja odbrambena vrednost zasnovana na lokaciji, a ne na veličini. Po Barkeru, kupovina ima manje smisla ako nacionalna odbrana nije glavni cilj. Naime, vlada SAD ne bi imala punu korist od vađenja resursa, budući da se prava na bušenje i rudarstvo daju kompanijama.

Geostrateški položaj Grenlanda je nesumnjivo važan. Naime, radi se o kontroli severnog atlantika i tzv. GIUK prolaza (Grenland, Island, Ujedinjeno Kraljevstvo), koji je važan zbog potencijalnog prisustva ruske severne i tihookeanske flote, te i usled severnog morskog puta koji sve više pokazuje komercijalni potencijal, što bi, uz strategijske benefite, moglo doneti ekonomske koristi Pekingu. Nadzor (putem radara, sonarima, avijacijom) Arktika i severnog Atlantika, posebno imajući u vidu da tu prolazi najkraća ruta ruskih i američkih balističkih projektila, je vitalni nacionalni interes Vašingtona. Resursi igraju relativno malu ulogu, iako morska transportna trasa Severozapadnog prolaza prolazi duž obale najvećeg ostrva na svetu.

Budući da je Peking 2021. objavio planove za „Polarni put svile“, naglašavajući nalazišta minerala i potencijalne nove transportne linije koje bi se mogle otvoriti na Arktiku, te da ima bliske veze sa drugom arktičkom supersilom Rusijom, američka kupovina Grenlanda bi bila način da se Peking i na ovaj način obuzdava, što je Trampov primarni spoljnopolitički cilj.

Severna Amerika

Ključevi Panamskog kanala

Glavni motiv Amerike da izgradi Panamski kanal bio je vojne prirode – američka mornarica htela je što brže da „pomera“ svoju flotu iz Tihog u Atlantski okean i obrnuto, bez 14 hiljada kilometara dugog obilaženja Južne Amerike.

Drugi motiv bio je pojeftinjenje transporta. Međutim, kanal je tek od 2016, kada je proširen i dizajniran da primi veća plovila sa više robe, dostigao 5% globalne pomorske trgovine, što je oko 270 milijardi dolara. Ipak, Panamskim kanalom dominira američki saobraćaj, budući da čak tri četvrtine kargo prevoza ide ka i iz SAD, dok oko 40% američkog kontejnerskog saobraćaja prolazi kroz ovaj plovni put. Suprotno tvrdnjama Trampa, naknade obično čine skromnih 5% ukupnih troškova putovanja prosečnog broda.

SAD, koje su završile kanal 1914, predale su potpunu kontrolu Panami 1999. godine nakon sporazuma postignutog 1977. (u međuvremenu, kanal i po pet milja sa obe strane su de fakto bili američka teritorija). Inače, izgradnja kanala koštala je SAD oko 13 milijardi (današnjih) dolara, što ga je učinilo najskupljim građevinskim projektom u istoriji Amerike tog vremena.

Izgradnja Panamskog kanala 1913.

Indikativno je da Trampove aspiracije prema Grenlandu donekle podsećaju na „panamski slučaj“ početkom 20. veka. Naime, prvo je Vašington podržao mali separatistički pokret u provinciji Kolumbije da bi, nakon sticanja nezavisnosti Paname, 1903. bio potpisan sporazum kojim je Vašington dobio pristup 10 milja širokom pojasu zemlje za budući Panamski kanal. Zatim su podržavani korumpirani diktatori u toj zemlji da bi sprovodili interese Vašingtona. S druge strane, okupacija cele zemlje nikada nije bio cilj.

Imajući u vidu ova neprijatna iskustva, nije iznenađujuće da se nakon punog preuzimanja kanala panamska politička elita polako distancirala od Vašingtona. S tim povezano, tokom prvog Trampovog mandata Panama je prekinula diplomatske odnose sa Tajvanom i uspostavila ih sa vladom u Pekingu. To je dovelo do ubrzanja kineskih investicija u velike infrastrukturne projekte i trgovinske zone, čineći Kinu važnim ekonomskim partnerom Paname.

Bojazan Bele kuće je da bi kineski projekti, koje uključuju kritičnu infrastrukturu kao što su luke sa dubokim jazom, sajber objekti i radarske stanice, mogli da budu korišćeni i od strane kineske vojske. Istina, prvi veliki infrastrukturni projekat novog predsednika Paname, brza železnička pruga, dodeljen je američkoj firmi. Održavanje dobrih odnosa sa glavnim korisnikom ovog plovnog puta je razumljivo, budući da sa prihodom od oko pet milijardi dolara svake godine, kanal ostaje jedan od glavnih izvora finansija zemlje. 

Teretni brod u Panamskom kanalu

Vašington trenutno ne može legalno da preuzme kontrolu nad kanalom. Međutim, posmatrajući istoriju, vojno preuzimanje ne bi bilo nezamislivo. Na primer, u januaru 1990. svrgnut je nekada američki štićenik, panamski predsednik Manuel Norijega (kao i mnogi drugi lideri Latinske Amerike pre i posle njega). Ipak, ako bi Tramp silom zauzeo kanal, to bi potkopalo poziciju SAD u Latinskoj Americi i verovatno bi podstaklo mnoge države regiona da se povuku iz Organizacije američkih država, te da traže vojne saveze sa suparnicima SAD, pre svega Kinom, ali i Rusijom.

Za SAD, pritisak na Panamu ima strategijske, i tek u manjoj meri ekonomske motive. Problem za Vašington nije u samom kanalu, već zato što je Hong Kong, odnosno Kina, kupio nekoliko luka u Panami, uključujući i one na ulazu i izlazu ovog plovnog puta. Vašington ne želi da bilo koja država ima uticaj u panamskoj politici ni blizu nivoa koji sam poseduje, posebno imajući u vidu ugovor o predaji kanala, gde je definisana i klauzula da SAD može da koristi silu da zaštiti „neutralnost“ ovog plovnog puta.

Šta je krajnji motiv?

U svakom slučaju, Tramp izražava geopolitički mačizam, kao što je to učinio svojim predlogom da preuzme Grenland. Verovatno je cilj da se Panama „podstakne“ da smanji kineski uticaj u zemlji. Dodatno, ova centralno-američka država bi mogla biti pritisnuta da pooštri kontrolu migracija, kao i da poboljša uslove ulaganja američkih firmi.

Žena drži transparent sa porukom na španskom "Tramp persona non grata!", tokom demonstracija povodom obeležavanja Dana mučenika, nacionalnog dana žalosti u čast 21 Panamca koji su ubijeni tokom antiameričkih nereda u Panama Sitiju januara 1964. godine zbog suvereniteta nad zonom Panamskog kanala, 9. januar 2025.

Ono što se ipak čini izvesnim je da ekonomska logika nije ta koja nameće potencijalno radikalne mere novoizabranog predsednika SAD, koje bi mogle otuđiti saveznike i suparnicima globalnog hegemona ponuditi još jedan dobar argument za osporavanje liderske uloge u svetu. Ipak, inicijalno postavljanje visokih ciljeva od kojih bi se potom odustalo u razmenu za određene ekonomske ustupke bi imalo smisla.

Motivi za eventualno uzimanje Grenlanda i Panamskog kanala mogi biti i stalna potreba da se poveća prednost u odnosu na dva ključna rivala, Rusiju i Kinu. Naime, obe zemlje praktično ne mogu ništa da učine ako SAD odluči da anektira obe teritorije ili ih učini dodatno zavisnim od Vašingtona. Ovde se postavlja opravdano pitanje – da li su vojno prisustvo SAD na Grenlandu i dominantan uticaj na zapadnoj hemisferi, uključujući Centralnu Ameriku, već dovoljni da se spreče „izazivači“?

Na kraju, motivacija bi mogla biti i prosta želja da se uveća američka teritorija za skoro četvrtinu. Tramp iznad svega želi da obezbedi „mesto“ u udžbenicima istorije svoje zemlje, a kupovina Grenlanda bi za mnoge Amerikance bila „posao veka“. Stoga, ono što mnogima izgleda kao neverovatno, ne treba isključiti.  

(RTS)