Rusija od Jeljcina do Putina - lako je biti general posle bitke

23. aprila 2007. umro je prvi demokratski predsednik Rusije Boris Nikolajevič Jeljcin. Svoj životni put završio je čovek koji je, došavši u Kremlj, najavio kraj dotadašnjeg višedecenijskog komunističkog režima. Istovremeno, za njegovo vreme zemlja je preživljavala ogromne društveno-ekonomske probleme iz kojih je jedva izašla kao jedinstvena država. Doduše, sa ožiljcima koji su se godinama vukli i od kojih neki nisu potpuno zaceljeni do današnjeg dana. Bio je predsednik Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) i prvi predsednik Rusije od 10. jula 1991. do 31. decembra 1999. godine.

Jeljcin je rođen u selu Butka 1931 godine u Sverdlovskoj oblasti na Uralu, gde je po okončanju Uralskog politehničkog instituta, jedno vreme radio kao građevinski inženjer. Bio je oženjen Nainom Josifovnom sa kojom je dobio dve kćerke, Jelenu i Tatjanu. Političku aktivnost počeo je kao sekretar Oblasnog komiteta partije u Sverdlovsku, da bi prelaskom u Moskvu zauzimao visoke partijske i državne funkcije, zaključno sa funkcijom predsednika Ruske Federacije.

On opisuje Jeljcina kao vlastoljubivu, uz to namrgođenu i tvrdoglavu osobu. Jeljcin je lukav, zao, ravnodušan prema ljudima, zaljubljen u sebe a ne voli i ne ume da radi. Ume da se pretvara, odlično zapaža ljudske nedostatke i vešto ih koristi

Portret Borisa Nikolajeviča, od njegovog rođenja do poznih predsedničkih dana, naslikao je poznati ruski publicista Vitalij Tretjakov u knjizi ,,Sverdlovski skorojević''. On opisuje Jeljcina kao vlastoljubivu, uz to namrgođenu i tvrdoglavu osobu. Jeljcin je lukav, zao, ravnodušan prema ljudima, zaljubljen u sebe a ne voli i ne ume da radi. Ume da se pretvara, odlično zapaža ljudske nedostatke i vešto ih koristi. Jeljcin je čovek, kaže Tretjakov, bez predstave o tome šta je potrebno zemlji kojoj je čelnik.

Ovako negativan, po mnogim ocenama pristrasan i subjektivan portret, autor gradi na nizu događaja iz Jeljcinovog života.

Kao jednomesečnu bebu, polupijani pop ga umalo nije udavio prilikom krštenja. U ranom detinjstvu uhapsili su mu oca. Skakao je po brvnima koja su plovila rekom i umalo se nije utopio. Iz vojnog skladišta koje je čuvao naoružani stražar ukrao je granatu koja je eksplodirala i odnela mu palac i kažiprst na levoj ruci. Kada se sa drugovima izgubio u tajgi, pili su zagađenu vodu pa se razboleo od trbušnog tifusa. Tri meseca lečio se u bolnici. Kao student, putujući na krovu vagona, naišao je na neke kriminalce sa kojima, kockajući se kartama, umalo nije prokockao život. Bolestan, sa visokom temperaturom, otišao je da igra odbojku. Srce nije izdržalo i dospeo je u bolnicu. U kamionu, našao se na otvorenoj pruzi kada je naišao voz. U poslednjem trenutku jedva je uspeo da umakne. Umalo nije pao zajedno sa kabinom krana na gradilištu kada je iznenada počeo da duva jak vetar. Na jednom gradilištu, na radnom mestu, umalo ga nisu ubili sekirom.

Slični događaji ređali su se i po dolasku iz Sverdlovska u Moskvu.

Došao je u konflikt sa Gorbačovim i drugim članovima Politbiroa zbog čega je uklonjen sa svih partijskih funkcija. U Španiji je doživeo nezgodu prilikom ,,tvrdog'' sletanja aviona u kome se nalazio. Bio je podvrgnut operaciji kičme. U Moskvi je doživeo saobraćajnu nesreću. Krajem 1995 imao je tešku operaciju srca. Na kongresu deputata javno je optužen za pijanstvo.

Dakle, mnogo puta na samoj ivici smrti za nepunih sedamdeset godina života. To se malo kome dešava.

Jeljcin je bez sumnje đavolski ,,vezučij'' čovek, kako to Rusi kažu, odnosno čovek kome sve polazi za rukom, koji se često u poslednjem trenutku izvlači iz najvećih teškoća. On je, istovremeno, i veoma hrabar. On ima hrabrosti da- kako to sportisti kažu, podmetne glavu tamo gde drugi ne bo podmetnuli ni nogu. Drugi bi digli ruke i odustali zbog straha od neuspeha. Jeljcin je hrabro koračao napred ka cilju koji je sam odredio i uglavnom samostalno donosio sudbonosne odluke. Želja da uspe i da se zatim održi na vlasti bila je jača od svih strahova koji opsedaju obične smrtnike.

Postao je predsednik države na način do tada nezabeležen u ruskoj istoriji. Došavši u oštar politički i lični sukob sa sovjetskim liderom u to vreme, Mihailom Gorbačovim, zajedno sa ukrajinskim i beloruskim čelnicima- Leonidom Kravčukom i Stanislavom Šuškevičem, potpisao je ugovor kojim se označava da ,,SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji''. Dogovor je potpisan 8. decembra 1991 u mestu Viskuli, na području Bjeloveške Pušče (šume, čestara) u Belorusiji, tik uz granicu sa Poljskom, u rezidenciji bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Dobio je naziv ,,Bjeloveški dogovor’’ i kao takav ušao u istoriju. Bilo je to, kako su kasnije pisali pojedini analitičari, ,,čerečenje ogromne zemlje bez narkoze’’.,,I tako, Sovjetski Savez je nestao, kaže lični svedok, rukovodilac odmarališta u mestu Viskuli Stjepan Martisjuk. Sasvim jednostavno, bez ikakvih problema. Došli su, za jedan dan raskomadali Savez. Mirno su se izljubili, išli, smejali se i opraštali. Za njima je ostala razvalina najveće zemlje sveta’’.

Ova istorijska činjenica i dan- danas je predmet raznih kontroverznih polemika u pojedinim političkim krugovima i javnosti. A polovinom devedesetih godina, prilikom jednog intervjua u Minsku, beloruski predsednik Aleksndar Lukašenko mi je rekao da bi tamo, gde je sporazum potpisan, trebalo zabosti glogov kolac, onakav kakvim se ljudi brane od vampira i druge nečiste sile. Predsednik Putin nazvao je raspad Sovjetskog Saveza katastrofom 20 veka.

Postao je predsednik države na način do tada nezabeležen u ruskoj istoriji. Došavši u oštar politički i lični sukob sa sovjetskim liderom u to vreme, Mihailom Gorbačovim, zajedno sa ukrajinskim i beloruskim čelnicima- Leonidom Kravčukom i Stanislavom Šuškevičem, potpisao je ugovor kojim se označava da ,,SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji''

U ruskoj javnosti i pojedinim političkim krugovima rasprostranjeno je mišljenje da su Boris Jeljcin i Mihail Gorbačov, ako ne jedini, a ono najveći krici za raspad Sovjetskog Saveza. Objektivne analize demantuju takva mišljenje. U tim analizama se ne negira značajna uloga ove dvojice lidera za zlu sudbinu Sovjetskog Saveza, ali se istovremeno ocenjuje da je ta sudbina logičan rezultat političko-društvenih kretanja i mnogih drugih činilaca. Raspad zemlje bio je istorijska neminovnost. Gorbačov i Jeljcin, i da su hteli, nisu mogli da spreče raspad zemlje. Pre ili posle, to bi se moralo desiti. Njihova borba za vlast samo je pospešila raspad države.

Rusija je, s Jeljcinom kao predsednikom države, preko noći ,,uskočila’’ iz totalitarnog društva u demokratiju koja se prilično razlikuje od klasičnog poimanja te reči. Sprovedena je privatizacija koja se pretvorila u pravu i najveću pljačku u istoriji. Tada su mnogi zaradili milione i počeli ,,biznis’’da bi kasnije uvećavali bogatstvo najčešće ne na baš najpošteniji način. A ogromna većina stanovništva živela je na ivici egzistencije.

Zajedno sa farmerkama, žvakaćom gumom, dobrim automobilima, televizorima, kompjuterima, svetlećim reklamama, kabareima, otvaranjem granica, tržišnom privredom, slobodom reči i drugim tekovinama ,,slobodnog sveta’’ u Rusiju je stigao kriminal svake vrste i uvrežio se od vrha do dna. Zemlju su razjedali mito i korupcija, samovolja pojedinih čelnika, masovna kršenja zakona, lopovluk, nemaština, oskudica mnogih proizvoda. Moskva i drugi veći gradovi postali su centri trgovine drogom, prostitucije, poprišta sukoba, međusobnih obračuna bandi. Nestalo je sigurnosti, opuštenosti i slobodnog kretanja ulicama. Ako neko ukrade veknu hleba može da ode u zatvor gde vladaju srednjevekovni uslovi, dok za proćerdane ili ukradene milijarde niko ne odgovara. Situacija u zemlji je takva da bi se mnogi- kako je to svojevremeno izjavio jedan od političkih lidera, Vladimir Žirinovski- vratili u komunizam zajedno sa Staljinom i KGB-om.

Vreme Jeljcina- to je vreme ratova u Čečeniji koji su pretili za zapale čitav Kavkaz pa i celu Rusiju. To je vreme strašnih terorističkih akcija čečenskih separatista u Moskvi i drugim ruskim gradovima. To je vreme sukoba između izvršne i zakonodavne vlasti, odnosno Jeljcina i Vrhovnog Sovjeta tokom koga su ruski tenkovi gađali ruski Beli dom (paramenat) na kome se vijorila ruska zastava; kada su Rusi pucali na Ruse, kako se to zlurado govorilo na Zapadu; kada je politički, vojno, ekonomski i na svaki drugi način država bila na ivici ponora iz koga ne bi bilo izlaza.

U Jeljcinovo vreme Rusija je doživljavala poraze i na međunarodnoj sceni, bila je u podređenom položaju u odnosu na SAD i njegove evropske saveznike. Američkog predsednika Bila Klintona i nemačkog kancelara Helmuta Kola, Jeljcin je doživljavao kao partnere, iako u suštini oni to nisu bili.

Najveći broj teškoća koje je Jeljcin ostavio u nasleđe Vladimiru Putinu, prevaziđen je ili značajno ublažen tokom naredne dve decenije. Zemlja je prebrodila opasnost izbijanja građanskog rata i dezintegracije, izašla iz političke i ekonomske krize, čvrsto stala na svoje noge, povratila i ojačala međunarodni ugled. Rusija danas nije ni nalik na onu državu kakva je bila poslednjih godina prošlog veka i koju je od Borisa Niklajeviča nasledio Vladimir Putin.

Za sve to, za ogromne teškoće na unutrašnjoj i poraze na međunarodnoj sceni, ne treba kriviti isključivo Borisa Nikolajeviča. To bi bilo ne samo pogrešno, istorijski netačno, nego bi predstavljalo i veliku nepravdu prema čoveku koji je došao u Kremlj u izuzetno osetljivom trenutku. Stvarajući se u krvi, Sovjetski Savez se raspadao doduše ne u krvi, ali uz ogromne teškoće i patnje miliona građana. Ogromna zemlja se preko noći razvalila, ostavljajući za sobom pustoš ne samo u Rusiji nego i u svim bivšim sovjetskim republikama. Ni Jeljcin, niti bilo ko drugi, nije mogao čarobnim štapićem da otkloni te teškoće. Neke druge republike prošle su u toj nesreći još gore. Između nekih republika ili unutar njih, izbili su oružani sukobi, od kojih neki traju do danas.

Boris Nikolajevič je pravio i lične gafove koji su krnjili njegov ugled i ugled zemlje u domaćoj javnosti i u svetu. Tako, na primer, prilikom susreta sa britanskom kraljicom Elizabetom II u Moskvi, suprotno protokolu, kraljici je poljubio ruku, što je slučaj bez presedana. Ili sledeći slučaj: na zvaničnom ručku prilikom posete Jeljcina Nemačkoj, supruga nemačkog kancelara Kola zapalila je cigaretu. Jeljcin, koji nije podnosio dim, otrgao joj je iz ruku cigaretu i ugasio je.

Boraveći u Baltimoru, Jeljcin je u vidljivo pripitom stanju držao predavanje studentima na tamošnjem univerzitetu. U tom istom Baltimoru, na aerodromu, izašavši iz aviona, na očigled svih pomokrio se uz zadnje točkove aviona.

Pravi diplomatski skandal izbio je i na aerodromu Šenon i Irskoj gde je, na povratku iz Amerike, Jeljcin trebalo da se susretne sa irskim premijerom Albertom Lejnordom. Jeljcin je bio prilično pripit i obezbeđenje mu nije dozvolilo da izađe iz aviona jer u takvom stanju bilo kakav politički razgovor nije bio moguć. A u Berlinu je pred gradskom većnicom otrgnuo dirigentsku palicu vođi vojnog orkestra i dirigovao izvođenju ,,Kaljinke''.

,,Bože, pa sve ovo na televiziji gledaju njegova žena i deca- kaže u svojoj knjizi ,,Taoci Kremlja'' Lana Tarhova. Šta li oni osećaju kada ja propadam u zemlju od stida. A evo čitam u novinama reportažu iz američke škole kako učiteljica objašnjava deci: ,,Rusiju treba pomoći zato što njen predsednik pije mnogo votke’’. Ta slabost Jeljcina ka alkoholu nažalost postala je deo njegovog imidža.

Rusija ni sama sebi u to vreme nije mogla pomoći. Jeljcin je u telefonskom razgovoru pokušavao da ubedi američkog predsednika Klintona da odustane od bombardovanja, ali bezuspešno. Lično smatram da je Boris Nikolajevič bio istinski pogođen zbog takvih okolnosti

Mnogi se u Srbiji pitaju da li je Rusija, sa Jeljcinom kao predsednikom, mogla da spreči bombardovanje Srbije, zavođenje sankcija i otimanje Kosova i Metohije. Objektivni analitičari smatraju da u situaciji u kojoj se Rusija tada nalazila, to nije bilo moguće. Politički raspolućena, ekonomski očajno oslabljena, vojnički nemoćna, nalazeći se na ivici građanskog rata i u krajnje teškoj društvenoj krizi, Rusija ni sama sebi u to vreme nije mogla pomoći. Jeljcin je u telefonskom razgovoru pokušavao da ubedi američkog predsednika Klintona da odustane od bombardovanja, ali bezuspešno. Lično smatram da je Boris Nikolajevič bio istinski pogođen zbog takvih okolnosti. Takav utisak stekao sam i iz njegovih odgovora na moja pitanja na konferencijama za štampu u Kremlju. Moskva je, ipak, političkom i diplomatskom aktivnosti, humanitarnom i drugom pomoći, pomogla da se ublaže teškoće sa kojima se Srbija sukobljavala.

S tim u vezi, treba pomenuti još jednu činjenicu. Srbija je tražila i očekivala podršku i pomoć Rusije, odnosno Jeljcina, a istovremeno priželjkivala njegov odlazak iz Kremlja i dolazak na čelo države komunističkog lidera Genadija Zjuganova. Vlasti i mediji u Beogradu to su gotovo neprikriveno ispoljavali, podgrejavajući jalovu nadu da će promena vlasti u Moskvi preokrenuti događaje u korist Srbije.

I pored svih mana koje je imao i o kojima se mnogo zna, prvi ruski predsednik, Boris Jeljcin, ima i određene zasluge za ono što je učinio. Njegovom zaslugom, kažu analitičari, srušen je totalitarni sistem i uvedena kakva- takva demokratija. Politički protivnici se ne likvidiraju niti šalju u logor, studenti se ne isključuju sa fakulteta zato što odlaze u crkvu niti se opterećuju memoarima generalnih sekretara. Svako je mogao javno i glasno da kritikuje vlast, da kaže ili napiše šta misli i oseća. Čak i sama ta nesporna činjenica, predstavlja za Rusiju veliki istorijski korak, ogromno dostignuće na koje se čekalo nekoliko decenija. On je prvi čovek u novijoj ruskoj istoriji koji je otišao sa vlasti dobrovoljno i bez krvi. Bio je sklon alkoholu, bio je takođe zlopamtilo i osvetoljubiv, ali svoje političke protivnike nije fizički uništavao kao sovjetski prethodnici.

Možda se naredni redovi ne uklapaju u osnovnu temu, ali navešću ih ocenjujući ih kao interesantne.

O Jeljcinovoj mlađoj ćerki Tatjani i njenom mužu Valentinu Jumaševu se dugo ništa nije čulo. U Moskvi su se pronosili glasovi da su emigrirali u neku zapadnu zemlju. A onda, početkom 2021 godine, ruski mediji saopštili su da je bračni par kupio vilu na ostrvu Sen Bartelemi na Karipskom moru. Ovo ostrvo, koje mnogi zovu ,,ostrvom pirata'', ubraja se u prekomorske posede pod francuskom administracijom. Objekat je površine 2.500 kvadratnih metara i nalazi se 160 metara od obale okeana. Ima šest spavaćih soba, osam kupatila, salu za sport, kabinet za masažu, đakuzi i bazen. Valentin je za kupovinu vile iskeširao 15 miliona dolara, ali ne u gotovom. Kaže da je uzeo veliki kredit od jedne ruske banke, a ostatak je imao na svom računu. Mediji javljaju da je kupovina vile ostvarena uz poštovanje svih zakonskih propisa i da su uplaćeni svi porezi.

Na taj način tradicija dece kremaljskih vođa se u izvesnom smislu nastavlja. Staljinova ćerka Svetlana emigrirala je u SAD gde je i preminula. Sin Nikite Hruščova, Sergej, stalno se nastanio takođe u SAD gde se do kraja života bavio naučnim radom. Jedina ćerka Mihaila Gorbačova, Irina, posle razvoda sa suprugom, otišla je sa jednom od svoje dve ćerke u Irsku da u provincijalnoj zemlji izučava engleski jezik i leči duševne rane. Jeljcinova mlađa ćerka i njen suprug sada se baškare na egzotičnom karipskom ostrvu.

Da se ponovo vratim Borisu Jeljcinu. Dok ga jedni blate i proklinju, drugi govore da će tek istorija pokazati njegovo pravo lice i ulogu i odrediti mu dostojno mesto u istoriji Rusije.

Onoga dana kada je podneo ostavku (31 decembra 1999) Jeljcin se posredstvom televizije obratio građanima. Rekao je da je dugo i mučno razmišljao o toj odluci. ,,Shvatio sam da je neophodno da to uradim- rekao je Jeljcin. Rusija treba da uđe u novi vek sa novim ljudima. Zatražio je od građana oproštaj zbog toga što mnoga obećanja nisu ostvarena.

Period od ostavke do smrti, Boris Jeljcin je provodio uglavnom na dači koja mu je data na trajno korišćenje. Bio je materijalno potpuno obezbeđen, zajedno sa članovima porodice zaštićen od bilo kakvih isleđivanja ili pozivanja na odgovornost. Imao je na raspolaganju kabinet za rad u Kremlju, ličnog sekretara, obezbeđenje, poslugu, službeni automobil, pratnju. Sve mu je to garantovano ugovorom koji je u trenutku ostavke potpisao predsednik Putin i čije klauzule ni jednog trenutka nisu bile dovedene u pitanje. Nije se mešao u politiku, vremenom se sve ređe pojavljivao u javnosti i pominjao u medijima.

Publicista Aleksandar Zlobin je povodom oproštaja koji je zatražio Jeljcin, napisao:,,Odlazeći iz Kremlja, Jeljcin je izgovorio reči koje kremaljski zidovi nikada ranije nisu čuli, a oni postoje vekovima; zatražio je od građana Rusije oproštaj za ono što je obećao a nije uspeo da uradi. Njegova smrt (umro je 23. aprila 2007 godine) predstavljala je kraj mladosti Rusije. Ona je postala odrasla i kao svi odrasli dobila je mogućnost da gleda na svoju prošlost sa visine’’.

Odlazeći iz Kremlja, Jeljcin je izgovorio reči koje kremaljski zidovi nikada ranije nisu čuli, a oni postoje vekovima; zatražio je od građana Rusije oproštaj za ono što je obećao a nije uspeo da uradi. Njegova smrt (umro je 23. aprila 2007 godine) predstavljala je kraj mladosti Rusije

,,Mislim da se ne može biti odrastao ako ne voliš svoju mladost, makar ona bila grešna i nerazumna. Na kraju krajeva, samo u velikim narodima pojavljuju se velike ideje i blistavi reformatori’’- kaže Zlobin.

Ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin izražavao poštovanje prema Borisu Nikolajeviču i da protiv njega lično nije iznosio negativne ocene. Prisustvovao je sahrani Borisa Nikolajeviča zajedno sa članovima najvišeg državnog rukovodstva.

Mnogo godina kasnije, govoreći o prvom predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu na ceremoniji povodom 90 godišnjice njegovog rođenja, Putin je rekao je da je to bio čovek koji se nikada nije bojao da preuzme odgovornost za svoje postupke i sudbinu zemlje. „Svi smo generali posle bitke, Ali kada se događaji kotrljaju kao grudva snega, to je sasvim druga situacija. Boris Nikolajevič se nikada nije sklanjao od odgovornosti“.

Prema mišljenju predsednika Rusije, zemlja ne sme da zaboravlja takve ljude. „I ja ga, naravno, pamtim. I nikada ga neću zaboraviti“, rekao je Putin, polažući cveće na grob prvog predsednika. Podsetio je da je Jeljcin bio na čelu države u kritičnom periodu, kada je na kocku bilo stavljeno pitanje postojanja Rusije kao „nezavisne, ujedinjene i integralne države“.

Ne mogu prećutati ni svoje lično mišljenje o bivšem ruskom predsedniku s kojim sam, kao i sa Gorbačovim, imao kontakte, postavljajući mu pitanja na konferencijama za štampu u Kremlju. Sa izuzetkom prvih nekoliko meseci, nalazio sam se u Moskvi kao stalni dopisnik sve vreme njegove vladavine i na licu mesta pratio događaje i prilike u toj zemlji. Smatram da je radio i ponašao se onako kako je mislio da je najbolje za državu, pri čemu je preduzimao dobre poteze, ali činio i krupne greške i promašaje. Mnogo šta, što se dešavalo u zemlji i na međunarodnoj sceni, nije zavisilo od njega niti je on lično bio u mogućnosti da na sve to utiče. Bio je iskren ruski patriota. Razdvojio bih, međutim, moj stav o njemu kao državniku i političaru i kao običnom čoveku. Jeljcin je bio čovek iz ,,glubinke’’ (provincije) sa svim manama i vrlinama običnog ruskog čoveka. Gledajući ga kroz tu prizmu i znajući mnoge detalje iz njegovog ličnog života, osećam prema njemu čak simpatije i iskreno mi ga je žao zbog, u suštini, njegove tragične sudbine.