петак, 22. фебруар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Рат ЕУ против Грчке или о (не)моћи и домету "реформске левице"
Савремени свет

Рат ЕУ против Грчке или о (не)моћи и домету "реформске левице"

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
петак, 24. јул 2015.

После пола године преговарања са западним кредиторима Влада Грчке средином јула је капитулирала и прихватила готово све услове који су јој били постављени. Заузврат, Грчка ће склопити нови финансијски споразум, тј. добиће нове кредите да би могла да врати старе, биће принуђена да спроводи још драстичније мере штедње него до сада.

У Парламенту је споразум изгласан уз помоћ гласова посланика проевропске десне опозиције. Сириза се поцепала, тридесет и осам посланика који припадају радикалном крилу (Лева платформа) нису гласали за споразум, а министри који припадају овој групацији избачени су из владе.

Постигнутим аранжманом нико није задовољан. Радикални левичари оптужују Ципраса да је одустао од готово свих предизборних обећања. Немачка десница, која је била главни противник Ципрасове владе, такође није задовољна исходом преговора. Конзервативни немачки новинари и политичари тврде да су Грци своју слабост поново претворили у снагу, те да ће се грчки дуг у недоглед повећавати. Захтев агресивног немачког министра финансија Шојблеа да се Грчка избаци из еврозоне на крају је испао само празна претња. Немачки конзервативци сматрају да је Немачка поражена од Француске. Франсоа Оланд инсистирао је да кредитори по сваку цену склопе споразум са Грчком како би на тај начин била ослабљена фискална правила у Европској монетарној унији због тога што француски социјалисти нису спремни да у својој земљи изврше структуралне реформе.

Већина коментатора истиче да је постигнути споразум кратковид, краткорочан и економски неписмен, јер Грчкој не доноси неопходан привредни раст. Поставља се питање ко ће куповати немачку робу уколико се у свим државама ЕУ спроводе мере штедње. Најзад, свима је добро познато да је грчки дуг неодржив, да ће се рецесија у овој земљи наставити и да ће политичке прилике у њој бити још нестабилније. Структурни узроци грчке кризе нису ни поменути, а камоли уклоњени.

Зашто је Ципрас променио свој политички курс само неколико дана пошто су Грци на референдуму, одржаном 5. јула, са 61% гласова одбацили захтеве кредитора. Одговор је једноставан, преговарачи из Еврогрупе нису хтели да постигну никакав споразум него су инсистирали на тоталном поразу и компромитацији Сиризе. У неолибералном капитализму левици се дозвољава да постоји смо као маргинална појава која не сме да ојача и угрози правила система. Сириза је претила да наруши статус кво у Европи и због тога је морала бити уништена. Није се смело дозволити да грчка левица доведе у питање европску империјалну хијерархију са седиштем у Берлину и да се у ЕУ формира алтернативни политички простор који би омогућио постојање еманципацијских политичких пракси заснованих на солидарности изван и против тржишта. ЕУ по сваку цену мора остати неолиберална тврђава.

Између преговарачких страна постојала је таква асиметрија моћи тако да грчка влада није имала никаквих шанси на успех. Изгледа да је главни грчки преговарач, бивши министар финансија Јанис Варуфакис, преценио страх који у бриселској олигархији постоји од изласка Грчке из еврозоне. Кредитори су били равнодушни, уверени да је Грчка посебан случај и да се зараза неће ширити, а није дошло ни до тржишне панике. Када је било јасно да кредитори неће попустити, Варуфакис је у ноћи после рефрендума предложио спровођење унилатералних мера због тога што је било јасно да ће Европска централна банка организовати колапс грчког банкарског система.

Варуфакисов план предвиђао је издавање паралелног новца, да грчка влада преузме контролу над грчком централном банком и да се отпише део дуга. Пошто Варуфакис није могао да гарантује успех оваквих мера Ципрас је његове предлоге одбио, а прихватио је његову оставку. Када се на седници парламента гласало о споразуму, Варуфакис је био у групи од тридесет осам посланика Сиризе који су били против. Споразум представља постмодерну форму окупације, Грчку гура у загрљај фашистичке Златне зоре. То је државни удар који није извршен тенковима него банкама, тврди Варуфакис.

Сириза није добила подршку других презадужених земаља. Владе Шпаније, Италије и Ирске плашиле су се Сиризиног успеха јер би у том случају од својих опозиција биле оптужене да су склапале неповољне аранжмане са кредиторима, на штету свог становиштва. Најзад, изостала је и масовна подршка европске левице.

На исход преговора утицао је и карактер Сиризе као политичке странке, мада он није био одлучујући. Упркос оптужбама западне пропаганде већински део Сиризе никад није био нарочито радикалан. Око једне трећине странке чинили су радикални левичари, док је већина била реформистички оријентисана. Антикапиталистичка левица одувек је била скептична према рефомистичким покретима који настоје да морализују капитализам, да га учине хуманијим. Социјалну основу Сиризе и Подемоса чине припадници средњих слојева чије је напредовање блокирано због мера штедње. Они се буне због тога што су лишени ранијих привилегија. Леви популисти из средњих класа настоје да спрече своју пролетаризацију, а не да се боре за права свих. Радикални левичари оптужују их да не прихватају политичко-идеолошке обрасце традиционалне левице зато што класна борба не промовише њихове аспирације. Они учествују на изборима, а не учествују у радничким борабама, њихов политички активизам у ствари је изборна платформа, чији је циљ освајање власти. Занимљиво је да је и конзервативна грчка штампа оптуживала Сиризу да је она обична клијентелистичка мрежа.

Током преговора радикални и грчки и европски левичари оптуживали су Сиризу да само жели да направи стратешки споразум са капиталом, да није против ЕУ, него само против немачког вођста у њој, да јој је циљ обнова кејнзијанске економске политике, а не темељна друштвена промена. Ципрасова влада имала је подршку водећих светских економиста попут Штиглица, Кругмана, Галбрајта, Родрика, Сакса... који су познати као присталице капитализма и критичари неолиберализма.

Готово сви аналитичари грчке кризе сматрају да она није решена, него само улази у нову фазу. ЕУ је показала да није способна да изађе на крај са недостацима своје уставне структуре.

Радикална левица реформистичку левицу оптужује да води политику великих гестова а да не настоји да ствара класне савезе са радницима који су ангажовани у борбама. Њихове главне присталице су млади из средњих слојева који не желе да раскину са ЕУ. Они протестују против банака, а не траже њихову национализацију, њихови лидери нису спремни да артикулишу озбиљан план за промену структуре моћи у друштву и имају конформистичке циљеве.

Тачно је да руководство Сиризе није хтело да се конфронтира са ЕУ која представља главну политичку организацију европског капитализма. Сириза је следила већинско расположење грчких бирача који се противе мерама штедње, а у исто време подржавају чланство Грчке у ЕУ и ЕМУ. Радикално крило Сиризе залагало се за национализацију банака, агресивно прогресивно опорезивање богатих, обнову колективног преговарања. КП Грчке залаже се за иступање Грчке из ЕУ и ЕМУ, али је на јануарским изборима са таквим програмом добила само нешто више од 5% гласова.

Упадљиво је да Ципрасова влада није имала јасну политичку платформу и очекивала је да ће кредитори прихватити њену економску логику и олакшати положај Грчке. Сириза није била спремна да одлучно прекине са главним наративом грчке буржоазије - европским интеграцијама. Између капитулације и конфронтације Сириза је изабрала капитулацију. Питање је да ли је имала довољно снаге да се упусти у сукобе са тако моћним противником као што је европска капиталистичка олигархија.

Радикални левичари тврде да је Ципрас својим преокретом после референдума гурнуо бираче у ћошак. Својом наивном преговарачком стратегијом он је личио на ране хришћане који су излазили пред лавове, уверени да ће их припитомити молитвама. Ципрасу се, такође, замера да је испразнио државне фондове а да заузврат није постигао ништа. Иако су резултати референдума указивали да је потребан повратак на радикални програм, Ципрас је направио нагли заокрет, па ће сада Сириза морати да спроведе мере штедње које је до сада критиковала.

Уместо неуспешног преговарања, тврде радикални левичари, Сириза је одмах требало да крене у мобилизациију маса и покрене милионе људи са главним захтевом за отпис дугова. Овакав вид борбе не би зависио од исхода преговора са кредиторима. У постизборном периоду Сириза је своје политичко деловање ограничила на рад унутар државног апарата и стално се померала удесно, што је ослабило њену снагу.

Грчка криза срушила је мит о ЕУ као демократски организованој заједници равноправних народа. Ради се, међутим, о империјалној творевини која се према малим државама и народима и алтернативним политичким покретима односи брутално и арогантно. Током преговора које је у име кредитора водила најпре тзв. Тројка, потом тзв. институције и на крају тзв. Еврогрупа, коју чини деветнаест министара финансија из држава чланица еврозоне, није било никаквог настојања да се постигне компромис. Напротив, циљ је био да се уништи грчка левица како никоме другом не би пало на памет да доводи у питање одлуке које изражавају интересе крупног капитала. Док је грчки преговарач Варуфакис настојао да износи економске аргументе, Еврогрупа је излазила са претњама, уценама и диктатима. Најпре у фебруару, а потом и у јулу, ЕЦБ је злоупотребом инструмената монетарне власти два пута организовала колапс грчког банкарског система како би Ципрасову владу натерала да се преда. Марио Драги, председник ЕЦБ, може да обори владу било које мале државе еврозоне уколико се она супротстави одлукама бриселске номенклатуре. Један постављени финансијски функционер без било каквог демократског легитимитета може да одлучује о судбинама народа и уцењује њихове демократски изабране владе.

Бирачи су најслабија карика ЕУ, коментарише цинични Фајненшел тајмс, због тога што повремено доводе у питање доминацију елита. Ако се бирачи успротиве интересима моћних, њихове одлуке се игноришу или се покреће моћна финансијска машинерија како би се дисциплиновали непослушни. На референдумима одржаним 2005. у Француској и Холандији бирачи су одбили пројекат Европског устава, али је неколико година касније готово идентичан текст усвојен као Лисабонски уговор. Демократске процедуре претворене су у празан ритуал, инситуције које имају демократски легитимитет немају моћ.

Грчка влада настојала је да преговоре помера ка институцијама чије функционисање је регулисано уговорима. Еврогрупа је инсистирала да се они одвијају у сивој зони, где не постоје никаква правила. Варуфакис сведочи да на седницама Еврогрупе није вођен записник. Према његовом мишљењу, ради се о телу које има огромну моћ да утиче на животе људи, а да при томе правно не постоји и никоме не одговара.

Готово сви аналитичари грчке кризе сматрају да она није решена, него само улази у нову фазу. ЕУ је показала да није способна да изађе на крај са недостацима своје уставне структуре. Постојећи институционални аранжман не само да нема демократски легитимитет него је и управљачки неефикасан. Демократски дефицит у ЕУ је системски узрокован. Да би европски капитализам задржао своју позицију на светском тржишту, неопходно је да буду смањене наднице и јавна потрошња, сматрају бриселски олигарси. Такав циљ не може се постићи демократским путем. Политички систем ЕУ тако је организован да већину становника искључи из процеса одлучивања. На нивоу Уније створено је јединствено тржиште које омогућава да се до максимума остваре експлоататорски потенцијали капитализма.

Критике ЕУ и ЕМУ стижу са свих страна, и са левице и са деснице. Грчки радикални економиста Костас Лапавитсас који од 2010. заговара грексит, и Хајнер Фласбек, бивши државни секретар у немачком министарству финансија, објавили су крајем прошле године књигу под називом Против Тројке у којој су показали који су структурни узроци грчке кризе.

Економска политика Немачке узрокује нестабилност и кризе у другим државама. Удео извоза у немачком ГДП пре стварања еврозоне био је око 30%, а 2013. достигао је 50%. Немачки експортни бум последица је чињенице да наднице последних деценија стагнирају у овој земљи, што немачку привреду чини хиперконкурентном на светском и тржишту ЕУ. Унутрашња немачка тражња је недовољна, па због тога привреда ове земље зависи од извоза. Евро је механизам за остваривање немачке економске и политичке доминације у Европи. Лапавитсас и Фласбек сматрају да је немачка економски окупирала друге чланице еврозоне због тога што оне немају сопствену валуту, па не могу своје привреде да заштите од агресивне конкуренције немачких произвођача. Девалвација је у модерној привредној историји била најчешће коришћен механизам помоћу кога је нека држава одговарала на агресивно понашање својих трговачких партнера, а да при томе није морала да предузима драстичне протекционистичке мере. Систем слободне трговине може да почива само на тим основама.

Иако је Немачка имала највише користи од увођења евра, она не жели да сноси трошкове настале стварањем јединствене валуте. Имплементација алтернативних економских политика у периферним земљама нужно води конфронтацији са западним центрима моћи. Аутори сматрају да лева влада у некој периферној држави еврозоне мора да предузима унилатералне мере у различитим областима уколико жели да промени развојни правац своје земље. Постојећа политика фискалне ригидности која је чврсто уграђена у структуру ЕУ и садржи казне за непослушне, не отвара развојне перспективе презадужених земаља. Не може се извршити реструктуирање дуга, не могу се укинути мере штедње а да се истовремено делује унутар институционалне структуре ЕУ, посебно ЕМУ. Левичарска влада, сматрају Лапавитсас и Фласбек, само губи време и енергију у настојању да постигне сва три циља. Уместо тога неопходно је масовно отписивање дугова, и драстична промена економске политике уз нове односе са ЕУ и ЕМУ. На тај начин Европа може бити промењена у интересу радног народа.

Једна левичарска влада у еврозони нема могућност да ефикасно одговори на претње ускраћивања ликвидности. Аутономно генерисање ликвидности значи увођење националне валуте, тј. оснивање сопствене центране банке која би била самостална у односу на евросистем. Поред рекреирања институционалног капацитета за генерисање ликвидности у националној валути, нужно је увођење капиталне контроле и управљање валутним курсом. Према мишљењу аутора, ЕМУ је рецесиони механизам за наметање неолибералне политике који погађа и велике државе попут Италије и Француске. Једини начин да се пронађе одрживо решење је драстична промена немачке унутрашње и спољне политике и примена друкчијег приступа надницама и унутрашњој тражњи.

Аутори истичу да је увођење евра било идеално за немачке корпорације и капитал, али не и за раднике и домаћинства. Унутрашња тражња је важнија од спољашње.

Лапавитсас и Фласбек тврде да је историјска пропаст ЕМУ наступила због тога што евро није валута којом управља федерална или унитарна држава, која кореспондира са политичким народом (демосом). Напротив, евро је новац једног савеза међусобно подељених неједнаких држава које су на различите начине подређене Немачкој. Евро не функционише у интересу свих држава чланица ЕМУ, он гуши економије Европе, узрокује тензије између држава, подрива демократске процесе на континенту и не може бити реформисан унутар постојећих политичких склопова. Према ауторима, реалистичко прогресивно решење било би враћање националних валута и повратак на економску независност, одбрану демократије и националног суверенитета. ЕУ није у стању да управља тако комплексним системом као што је ЕМУ.

Бројни критичари немачког поступања у вези са грчком кризом подсећају да су савезници 1953. управо њој отписали велики део дуга и тако омогућили привредни опоравак ове државе. Лапавитсас и Фласбек подсећају на Кејнзове анализе економских аспеката версајских уговора. Да би Немачка платила огромне ратне репарације, морала је да оствари текуће вишкове, тј. да повећа свој удео на светском тржишту на штету савезничких држава, на шта оне нису биле спремне да пристану. Данас се Немачка тако понаша према земљама периферије ЕМУ, тражи од њих да поправе конкурентност, али у исто време брани свој удео на тржишту.

Лево оријентисани немачки социолог Рајнер Рилинг сматра да немачка елита себе види у улози хегемоног стабилизатора. У владајућим немачким круговима сматрају да је светска капитслистичка економија нестабилна и склона кризама, па због тога најјаче државе треба да наметну своје вођство. Хегемонија није деструктивна, напротив, она доноси стабилност.

Према овом концепту, немачко окружење треба ду буде под утицајем њене спољне и безбедносне политике, да буде корисно за немачки модел капитализма, за њену водећу улогу у Европи, као и да служи слабљењу немачких конкурената. Оваква позиција Немачке постиже се на два начина: путем моћи тржишта, преко односа конкуренције који протагонисте из других држава приморавају да се прилагоде и подреде; и друго, преко присилног дисциплиновања путем мера штедње, демонтирања националног суверенитета и демократије.

Капитализам у кризи увек трага за ауторитарним решењима. Варуфакис открива застрашујући Шојблеов план по коме би на нивоу еврозоне постојала институција Високог комесара за финансије који би могао да ставља вето на буџете држава чланица.

Уместо демократског одлучивања, фаворизује се споразумевање између влада и доношење одлука у неформалним лидерским круговима. Према мишљењу Рилинга, Немачка постаје главна сила ауторитарног капитализма у Европи. Мере штедње, међутим, имају не само политичке већ и економске лимите, доводе до константног губитка потрошача и пада тражње.

Британски економиста Феликс Мартин упозорава на могуће економске последице злоупотребе финансијских инструмената у политичке сврхе. Понашање ЕЦБ је опасно јер се стиче утисак да она није тржишна, него политичка институција и да не делује на основу економских закона. Модерни финансијски систем почива на поверењу, евро неће преживети уколико се сумње у политичку мотивисаност одлука ЕЦБ рашире изван Грчке.

Грађани у Шпанији, Португалу, Италији... неће веровати да им је штедња сигурна уколико на изборима у њиховим државама победе странке које нису по вољи Брисела. Феликс Мартин сматра да ЕЦБ има јединствену позицију као једина монетарна власт и централна банка за више држава. Да би централна банка подржавала модерни финансијски систем, она мора одговарати народу чијој држави служи.

Тешке дефекте институционалне структуре Европске уније уочава и Џефри Сакс. Европски механизам за решавање криза не функционише. Грчка је сигурно неефикасна држава, али је још више узнемирујућа неспособност ЕУ. Ако ЕУ не спаси Грчку, неће спасти ни себе, тврди Џефри Сакс. Европска унија данас функционише као САД пре доношења Устава, она нема ефикасну извршну грану власти која би била у стању да се конфронтира са текућом економском кризом. Уместо јаког егзекутивног вођства под контролом демократског парламента, политичке процесе у ЕУ воде комитети националних политичара који су више вођени националним предрасудама него рационалним приступом решавању проблема. Бизарна сруктура одлучивања у ЕУ омогућила је да немачка унутрашња политика победи све остале обзире, тврди Сакс.

Класне борбе у Грчкој улазе у нову фазу. Грчку левицу не чини само Сириза него и бројне друге партије, синдикати, аутономне групе, солидарне мреже. Сви они наставиће да се боре.

Грчку кризу нису изазвали ни “лењи” Грци ни “охоли” Немци, већ колапс глобалног финансијског капитализма 2007. И дефектан карактер ЕУ институција.

Ниједна криза у свету неће бити решена све док на глобалном и националним плановима постоји хегемонија неолибералних догми. Неолиберални капитализам је систем који искључује, маргинализује или уништава све појединце, групе, локације и делатности које нису у стању да опстану на тржишту и не могу или не желе да следе системску логику.

Судбина Сиризе је још једном показала колико су ограничени потенцијали рефомистичке левице. Капитализам је систем који се не може хуманизовати, зауздати и тако организовати да служи и онима који нису власници капитала. На савременом глобалном тржишту моћ је основни регулатор, а не невидљива рука. Слободно, конкурентско, отворено тржиште које свима омогућава благостање постоји само у уџбеницима економије.

Овакав суверенитет био би заснован на социјалним савезима друкчијим од буржоаског национализма. 

Европске интеграције настале су како би се избегао француско-немачки сукоб и како би се динамичан немачки привредни раст уклопио у шири европски контекст. Данас немачки економски модел поново, као у 20. веку, разара производне системе и државне структуре, нарочито у периферним деловима Европе.

Предлози да се ЕУ конституише као демократска федерална држава немају много изгледа на успех. Немогуће је у једној политичкој структури интегрисање тако великих разлика какве постоје у ЕУ. Нити би Немци пристали да их у федерланом парламенту прегласавају Шпанци и Италијани, нити би народи сиромашнијих држава ЕУ пристали да њихови социјални трансфери зависе од милости бирача из богатијих држава. ЕУ је у ћорсокаку, није у стању да створи институционлни систем за управљање тако сложеном заједницом коју чини двадесет и седам држава.

Капитализам у кризи увек трага за ауторитарним решењима. Варуфакис открива застрашујући Шојблеов план по коме би на нивоу еврозоне постојала институција Високог комесара за финансије који би могао да ставља вето на буџете држава чланица.

Неки левичарски оријентисани аутори предлажу обнову демократског суверенитета који би народе периферних земаља могао да одбрани од систематског насиља међународног капитала. Овакав суверенитет био би заснован на социјалним савезима друкчијим од буржоаског национализма. То би био савез заснован на солидарности и социјалним борбама подређених класа који би водио до поновног настајања народа и нација као колективних субјекта борбе за еманципацију.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће САД извршити војну интервенцију у Венецуели?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер