Savremeni svet | |||
Posle napada na Krokus Siti Hol u Moskvi – Povratak terorizma |
sreda, 27. mart 2024. | |
Teroristički akt u koncertnoj dvorani Krokus Siti Hol u Moskvi šokirao je svetsku javnost a samu Rusiju zavio u crno. Bio je to pravi masakr koji je počinilo nekoliko bezumnih ljudi, ako se ljudskim bićima uopšte mogu nazvati. Život je izgubilo 137 nevinih ljudi a 180 je ranjeno, među kojima je i više dece. Sasvim dovoljno da izazove ogorčenje, revolt, bes i najoštriju osudu aktera i njihovih nalogodavaca ma koji oni bili. Ruska i veliki deo svetske javnosti sugeriše najoštriju, adekvatnu kaznu, što je predsednik Putin u svojoj izjavi i nagovestio. Kako će se događaji dalje odvijati, do čega će dovesti detaljna istraga i kakve će reperkusije teroristički napad izazvati u međunarodnim odnosima, u ovm trenutku nije poznato. Prva reagovanja nagoveštavaju da tragičan dogđaj ne sluti na dobro. Pored postojećih ratova, u Ukrajini i na Bliskom istoku i veoma rovite, preteće situacija u međunarodnim odnosima, ovaj teroristički napad sa velikim brojem žrtava i pretećim posledicama, dolio je ulje na vatru koja se može rasplamsati u sasvim doglednoj budućnosti. Konačan odgovor daće rezultati istrage koju vode ruski istražnni organi u čiju se profesionalnost ne može sumnjati. Za sada je jedino poznato da su tri osumnjičena za masakr u koncertnoj sali priznala krivicu. Ali o svemu tome nešto kasnije. Sada želim da iznesem lične utiske o periodu kada je terorizam u Rusiji bio u punom zamahu i kada je građanima Moskve i drugih ruskih gradova gotovo svakodnevno glava bila u torbi, kako se to u narodu kaže. Za to su se ,,pobrinuli'' čečenski teroristi i njihovi mentori koji su tražili otcepljenje i nezavisnost ove kavkaske republike što bi dovelo do daljeg rastakanja ruske države i njen raspad. Čitati u novinma o ovom strahovitom zločinu, gledati TV inserte, slušati izjave zvaničnika ili onih koji su bili svedoci događaja, izaziva istovremeno gnušanje i želju za osvetom. To je normalno reagovnje svake normalne osobe.
Postoji, međutim, i druga strana medalje; ona kada se čovek nađe u situaciji da lično bude žrtva terorizma ili živi u okruženju u kome postoji realna opasnost od teroritičkih akcija. Čoveku koji se nije nalazio u takvom okruženju teško je da shvati sa kakvim se osećanjima i strahovima suočavaju ljudi koji svakog trenutka, oni ili njihovi bližnji, mogu biti žrtve terorizma. Sa svojom porodicom živeo sam svih tih strašnih godina u Moskvi, gde su tokom ratova na Kavkazu i posle njega, čečenski separatisti sprovodili terorističke akcije; rušili višespratne stambene zgrade, podmetali eksploziv u metrou, po atobisima i tramvajima, rušili putničke avione, uzimali teoce po bolnicama, pozorištima i školama. Sve je to prouzrokovalo stotine žrtava, velika materijalna razaranja i patnje velikog broja ljudi. Stambene grade su rušene u cik zore, u vreme kada su svi ukućani u svojim stanovima kako bi broj žrtava bio što veći. Bio je to period kada su ljudi u višemilionskoj Moskvi i u mnogim drugim ruskim gradovima sa strahom odlazili na počinak, izlazili na ulicu, ulazili u metro, odlazili u pozorišta ili na druge javne skupove. Podsetiću samo na neke od velikog broja terorističkih napada krajem devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka čiji sam bio svedok i o kojima sam izveštavao. I, da počnem od onog koji se desio takoreći na mom kućnom pragu, u neposrednoj blizini zgrade u kojoj sam sa porodicom stanovao.
Metro stanica Rižskaja nalazi se stotinak metara od zgrade na Prospektu mira u kojoj stanujem. To je avenija koja vodi od centralnog dela grada na kvartu Ostankino, na kome je čuveni TV toranj i izložbeni paviljon VDNH. U toj zgradi stanuju samo stranci- diplomate, novinari, predstavnici trgovinskih kuća. A stanarsko pravo dodeljuje državna firma pri Ministarstvu inostrnih poslova ( UPDK) uz visoke mesečne kirije u dolarima. U metro ulazim svakodnevno, to zahteva moj posao dopisnika Tanjuga i drugih medija. To je najbrža veza sa bilo kojim delom visemilionskog grada. U neposrednoj blizini su jedna od mokovskih železničkih stanica, zatim pijaca, tržni centar i podzemni pešački prolaz u kome žene iz prigradskih naselja prodaju zeleniš i drugu robu. U svako doba dana tu je prepuno ljudi. Jednog popodneva, samo desetak minuta pošto sam izašao iz metroa, na njegovom ulazu porogrmela je eksplozija. Mlađa žena, samoubica, aktivirala je eksploziv pošto je uočila da je primećena i da neće moći da uđe u metro. Poginulo je petnaestak ljudi. Prizor je bio strašan, uznemirujući. Nedelju- dve kasnije, stotinak metara dalje, tačno prekoputa zgrade u kojoj stanujem, podmetnut je eksploziv u autobus koji saobraća Prospektom mira. Žrtava, na sreću, nije bilo, ali je autobus znatno oštećen.
Tih dana, meseci i godina, ljudi su sa strahom ulazili u metro i autobuse i izbegavali javne skupove. Podozrivo su zagledali saputnike, izbegavali blizinu osoba ,,kavkaske ili azijatske spoljašnosti''. Prisećam se jednog događaja u metrou na ,,koljcevoj'' (kružnoj) liniji. Gledam scenu: ruska babuška sedi u vagonu, preko puta nje je sredovečna žena ,,kavkaskog izgleda'', zabrađena maramom. Kraj njenih nugu je nekakva torba. Babuška baca izbezumljen pogled na tu ženu i nujenu torbu, moli se bogu i krsti se: ,, Gospode sveti, bogorodice presveta, oprosti mi grehove''. Babuška je pomislila da je došao sudnji dan, smatra da ,,šahidka'' (teroristkinja) tek što nije aktivirla eksploziv koji je u torbi. ,,Glupačo matora, što cmizdriš. Trebalo bi te izbaciti iz vagona i izlupati po toj debeloj guzici''- kaže mlađi čovek koji sedi do nje i kome takođe nije svejedno. ,,Šahidka'' okreće glavu, pravi se da ništa ne primećuje. Vidi se da joj je krajnje neprijatno. Na prvoj stanici izlazi iz vagona zajedno sa svojom torbom. Krajem oktobra 2002 godine teatar na Dubrovki u Moskvi napalo je nekoliko desetina terorista. Usred predstave, popeli su se na scenu i počeli da šutiraju izvođače. Pojedini gledaoci u prvi mah su pomislili da je to možda deo scenaeija. Ubrzo se pokazalo da je nije u pitanju nikakva šala. Teroristi su hladnokrvno na očigled prestrašenih posetilaca počeli da miniraju salu. Držali su kao taoce 916 gledalaca, od koji je najmanje 130 ubijeno ili ugušeno nekim otrovnim gasom. Specijalne jedinice likvidirale su svih 40 terorista. Među gladocima bio je i jedan građanin Srbije. Posetio sam ga u bolnici. Malo se nagutao otrovnog gasa ali se potpuno oporavio. Jedna od najvećih terorističkih akcija izvedena je prvog septembra 2004 godine u gradu Beslanu, u Severnoj Osetiji, ruskoj republici na Severnom Kavkazu. Bila je to ne samo jedna od najvećih, već i najtragičnijih, najkrvavijih akcija jer je stradao veliki broj dece mlađeg školskog uzrasta. Nekoliko desetina đaka- prvaka nije dočekalo da prvi put sedne u školsku klupu. Prvi dan školske godine u Rusiji se svečano obeležava. To je višegodišnja tradicija, naseđena još iz sovjetskih vremena. Tog dana roditelji dovode đake-prvake i drugu, nešto stariju decu u školu, gde se, u školskom dvorištu, deca prozivaju, međusubno upoznaju i gde im se predstavljaju njihovi učitelji i drugi predavači.
Te svečane trenutke pretvorilo je u pakao nekoliko desetina čečenskih terorista. Oko 1.100 đaka, njihovih roditelja i predavaca, teroristi su dva i po dana držali kao taoce, preteći da će ih sve pobiti ako vlasti pokušaju njihovo oslobađanje. Već prvog dana, došlo je do eksplozije u sportskoj hali i jedan deo krovne konstrukcije je srušen. Narednog dana došlo je do komešanja, opšteg meteža i specijalne jedinice su izvršile juriš za oslobađanje talaca. Očevidci kažu da su teroristi nemilosrdno pucali u leđa deci koja su pokušavala da pobegnu. Ubijeno je preko 320 talaca, među kjima i 186 deteta a preko 780 osoba je povređeno. Likvidirano je 27 terorista. Par dana kasnije, grupa novinara posetila je Beslan a televizija je emitovala opširnu reportažu. Policija je još uvek čuvala zgradu škole i sportsku halu koja je nagorela i više nema krov. Po podu još su bile razbacane stvari- školske sveske, pribor, delovi odeće i obuće. Na zidovima- tragovi krvi. Jedna sredovečna žena ulazi u salu i izbezumljeno, neljudskim glasom zapomaže : ,,Vratite mi unuke, unuke mi vratite, prokleti bili''. Scena je tako potresna da prisutnima zastaje dah. Pojedine žene, novinarke, ne mogu to da podnesu i bezeći izlaze iz sale. Neka glasila su kasnije zabeležila da je mnogim osobama, gledajući kasnije ove scene na TV, pozlilo, da su neki povraćali i padali u nesvest. U svojoj višedecenijskoj novinarskoj karijeri izvestavao sam o mnogim nesrećama i drugim teškim događajima i svetskim zbivanjima- agresiji NATO pakta na SR Jugoslaviju (što sam pratio i izveštavao o reagovanjima nalazeći se u Moskvi), ratovima na Kavkazu, grčko-turskom oružanom sukobu na Kipru, zemljotresima u Skoplju i Uzbekistanu, rudarskim nesrećama, poplavama, rušenju Berlinskog zida i ujedinjenju Nemačke, kratkotrajnom rusko -gruzinskom ratu, oružanom napadu na Beli dom u Moskvi ,,kada su Rusi pucali na Ruse'' kako su to izveštavali zapadndi mediji, i drugim velikim nedaćama za vreme Jeljcina, obojenim revolucijama u Čehoslovačkoj, Gruziji i Ukrajini. Izveštavanje o ovom terorističkom napadu u Beslanu palo mi je najteže i najbolnije. Zbog zverskog ponašanja terorista i žrtava nedužne dece. Moskovski mediji podsećaju da je krvavi niz započeo je još 1995 godine kada je grupa čečenskih terorista uzela kao taoce oko 1.600 ljudi u bolnici u Buđanovsku, gradiću u Stavropoljskom kraju. Epilog- poginulo je 129 ljudi a preko 300 je povređeno. A prvih dana septembra, 1999 godine, tokom serije bombaških napada i rušenja stambenih zgrada u Bujnansku, Volgodonsku i Moskvi, život je izgubilo više od 300 ljudi a oko 800 je povređeno. Poslednja teroristička akcija na terioriji Rusije pre ove u koncertnoj sali u Moskvi, spovedena je 29 marta 2010 kada su dve bombe eksplodirale u moskovskom metrou usmrtivši 21 osobu. Ko su teroristi koji su izvršili masakr u koncertnoj sali, ko su njihovi nalogodavci, šta im je bio cilj? To su pitanja koja muče pre vega zvaničnike u Moskvi i rusku javnost i za čijim se odgovorom sada intenzivno traga. Za sada je poznto da su sva četvorica terorista strani dažavljani iz bivših srednjeazijskih sovjetskih republika, uglavnom Tadžikistana. Sumnja se da su imali neke kontakte sa specijalnim službama Ukrajine, što zvanični Kijev energično demantuje. Ali zašto su nastojali da pobegnu upravo u tu zemlju? Neki izvori kažu da im je to bila jedina migućnost zbog rusko-ukrajinskog konflikta. Dok se činjenice ne utvrde, svaka strana će, kažu analitičari, iznositi verziju prema sopstvenim interesima.
Zapadni zvaničnici kategorički tvrde da je teroristički akt delo Islamske države, čiji pripadnici izvode slične akcije po zapadnovropskim i nekim drugim zemljama i koja je preuzela odgovornost za masakr u koncertnoj sali u Moskvi. Isti izvori iznose pretpostavku da su se Rusija i predsednik Putin zamerili ISIS-u zbog podrške sirijskom predsedniku Asadu koji, navodno, vrši represiju nad sunitima u Siriji. U Vašingtonu se izjavljuje da su američke specijalne službe upozoravale Moskvu da se priprema teroristički akt ali da je Putin to smatrao propagandnim manevrom Zapada. Podseća se takođe da je nedavno osujećen teroristički napad Islamske države na jednu sinagogu u Moskvi. Bez obzira na to šta su činjenice a šta samo pretpostavke ili sračunato podmetanje tvrđni, istraga će uvtrditi ko su inspiratori, nalogodavci i izvršioci i šta im je bio cilj. A po rečima zmenika predsednika Saveta za bezbednost, Dmitrija Medvedeva, svi umešani u napad ,,biće legitimna meta Rusije''. O posledicama teroristickog napada na Krokus Siti Hol u Moskvi sada se vodi živa rasprava u političkim krugovima, medijima i javnosti, koja ponekad poprima polemički i kontroverzni ton. Uglavnom se raspravlja o pooštravanju antimigracione politike. U ruskoj Dumi su se već čuli zahtevi u tom pravcu.Teroristi zadržani u Brjanskoj oblasti, na putu prema Ukrajini, su pridošlice iz Srednje Azije. Rusko Minitarstvo inostranih poslova nije potvrdilo informaciju da su oni dobili rusko državljanstvo. Drugi pak izvori kažu da je većina migranata lojalna ruskoj vlasti i da svojim radom doprinose razvoju zemlje. Drugi zahtev se odnosi na ponovno zavođenje smrtne kazne, za šta bi bile potrebne izmene u ustavu. Smtra se da bi taj zahtev danas podržala većina građana Rusije, a kazna bi se primenjivala samo za počinioce najtežih krivičnih dela sa mnogo ljudskih žrtava, kakav je bio napad na koncertnu salu. Međutim, bez saglasnosti Ustavnog suda i predsednika Putina, taj zahtev ne može biti realizovan. Originalan i zanimljiv odgovor na ta pitanja dao je rukovodilac Političke ekspertne grupe Konstantin Kaličjov. On kaže da se može beskonačno da se raspravlja o tri pitanja- iznošenju Lenjinovog tela iz Mauzoleja, preimenovanju Volgograda u Staljingrad i ponovnom zavođenju smrtne kazne. On smatra da do vraćanja smrtne kazne neće doći iako se za to zalaže većina građana. Pooštrvanje migracione politike i dalje će ostati propagandistički narativ jer takva politika protivureči interesima privrede. O iznošenju tela Lenjina iz Mauzoleja Kaličjov se nije izjasnio. Pojedini izvori ocenjuju da bi tragični događaj u Moskvi mogao da ojača poziciju predsednika Putina koja je i danas na veoma visokom nivou što pokazuju rezultati predsedničkih izbora. Teroristički akt zahteva jedinstvo građana, zbijenost redova za zaštitu ruskog društva, jačanje demokratije i odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta države, za šta se energično zalaže ruski predsednik. Drugi pak smatraju da Kremlj može zapasti u određene teskoće jer je, po ti ocenma, povratak terorizma rezultat sprovođenja spcijalne vojne operacije u Ukrajini. Isti izvori strahuju da bi separatistička raspoloženja u pojedinim republikama Ruske Federacije sada mogla ojačati.
|