Otimanje Sibira

Svet bi uskoro mogao da dobije još jednu novu naciju. Ne patuljastu, kakvih već ima mnogo, već veliku, značajnu i uticajnu. Njeno formiranje i priznavanje (istorijski - suštinsko ili veštački nametnuto) moglo bi da izazove čitavu buru sa nesagledivim posledicama.

Reč je o sibirskoj naciji, o čijem su se stvaranju pojavili nagoveštaji u ruskoj štampi posle preliminarnih rezultata popisa stanovništva održanog krajem prošle godine. Ako je verovati tim napisima, veliki broj građana Ruske Federacije koji žive u Sibiru izjasnili su se kao ,,Sibirci’’, odnosno zahtevali da se u rubrici ,,nacionalnost’’ tako navede.

U Državnom statističkom uredu u Moskvi kažu da ,,Sibiraca’’ ima mnogo. Po mišljenju protojera u Irkutsku, Vjačeslava Puškarjeva, na ogromnoj sibirskoj teritoriji ima oko 30 do 35 odsto onih koji se izjašnjavaju kao Sibirci. Protojerej kaže da ti ljudi ne vezuju svoju budućnost sa ,,iskonskom’’, odnosno ,,evropskom’’ Rusijom jer ih tamo ,,i inače niko ne čeka’’. Nekako neočekivano se ispostavilo da već nekoliko godina postoji specijalno izmišljen ,,sibirski’’ jezik koji se ubacuje i rasprostranjuje u internetu i naučnim sredinama.

Ni sami nismo primetili kako se nad našom ogromnom zemljom nadvisila još jedna opasnost - napisao je ovih dana moskovski list ,,Komsomolska pravda’’. ,,Za sada ta opasnost postoji samo u društvenoj svesti i jedino od nas zavisi da li će uspeti da se realizuje nešto što je nezamislivo - da se Sibir otrgne od Rusije; da se otrgne tako kao što se nekada, ne žureći, postepeno, otrgla Ukrajina’’.

Najtiražnije moskovsko glasilo zatražilo je tim povodom mišljenja nekoliko stručnjaka za tu oblast koji smatraju da problem nije akutan, ali da se ne sme ni zanemariti.

Da li su Sibirci zaista neki posebni ljudi koji, odvojivši se od matične nacije, mogu da rešavaju sopstvene socijalne, ekološke i druge probleme? Da li mogu sami da opredele budućnost svog regiona i vremenom da prestanu da budu samo sirovinski prirepak Rusije, već da prerastu u zajednicu koja bi mogla da ima obeležja nove nacije, što omogućava i formiranje nove države?

Voditelji programa ,,Nacionalno pitanje’’ Jelena Hanga i Dmitrij Stešin i glavni urednik internet - lista ,,Ruski komentator’’, filozof Jegor Holmogorov, pokušali su da daju odgovor na to pitanje. Njima su se pridružili pojedine javne ličnosti, politički analitičari, ekonomisti i drugi.

Stešin smatra da je Sibir (u ruskom jeziku ta reč se piše s mekim znakom na kraju i imenica je ženskog roda) u društvenoj svesti oduvek bio nekako izdvojen od ostalog dela Rusije. Oduvek se smatralo da se zapadno od Urala nalazi sva ,,svestost’’ a istočno od Urala - ,,špajz’’, odnosno sirovinska ostava Rusije. Postojao je jedan kraći period kada je Sibir imao neku vrstu samostalnosti. Sedamnaestog jula 1918, predsednik privremene sibirske vlade Petar Vologodski potpisao je Deklaraciju o državnoj samostalnosti Sibira. Za to su postojali i neki preduslovi. Ako se podsetimo kako je Sibir naseljavan, osvajan, shvatićemo da su se tamo stvarno ,,iskovali’’ ljudi u mnogome drugačiji od onih u centralnim (evropskim) krajevima zemlje. Tamo nikada nije bilo ,,kreposnog prava’’, tamo su ljudi odlazili da od prirode otmu ono što im ona pruža. Ne uzdajući se, ne oslanjajući se na dvorjanina, spahiju i dalekog cara - baćušku.

Ja pamtim moga dedu, Aleksandra Fjodoroviča Ponomarjova, koji se rodio i odrastao na levoj obali Irtiša - kaže Stešin. To je bio potpuno poseban čovek. Pio je i pušio samo za vreme ratova. Čim bi se rat završio, on je opet postajao staroverac. Nije imao porok kao što je pohlepnost. Bilo mu je mučno da trguje nečim što nije sam proizveo na svom ogromnom gazdinstvu. Poklanjao je viškove proizvoda susedima ili ih vraćao u zemlju. Ja mislim da su to obeležja sibirskog mentaliteta.

Kako se procenjuje, kao ,,Sibirci’’ po nacionalnosti moglo bi se izjasniti oko 24,5 miliona ljudi, koji su uglavnom građani koji žive u Sibirskom federalnom okrugu. To je ogromna cifra, to je blizu 14 odsto stanovnika cele zemlje.

Nadam se da se veliki deo njih ipak neće tako izjasniti’’ - kaže Jegor Holmogorov. Neki građani koji žive u manjim mestima i ne koriste internet, čak neće saznati za takvu ideju - za ideju o sibirskoj naciji.

Ovaj naučnik i filozof čitav problem posmatra iz jednog drugog ugla. ,,Treba shvatiti jednu prostu stvar. U savremenom svetu ni na jednu teritoriju na zemljinoj kugli ne gleda se sa takvom zavisnošću, sa takvom željom da se prigrabi, da se na nju stavi šapa, kao što je naš Sibir’’.

Holmogorov otvoreno kaže da takve pretenzije postoje na zapadu. On podseća na izjave koje se tamo mogu čuti da je ,,Sibir isuviše bogato područje da bi pripadalo samo jednoj državi, to jest Rusiji’’. Po tom shvatanju, Sibir bi trebalo da postane ,,opštesvetsko energetsko dobro’’. I na koji način se to može uraditi? Jednim jedinstvenim: objasniti ljudima koji žive tamo da su oni ,,nešto posebno’’. U suštini, oni nam predlažu da priznamo da se u spisku nacionalnosti na teritoriji Ruske Federacije nalazi i nacionalnost ,,Sibirac’’. Zato Ruse, koji žive u Sibiru, nagovaraju da se izjasne kao ,,Sibirci’’. Njima se govori da to nije ništa strašno, da oni ostaju Rusi ali da kao ,,Sibirci’’ mogu da dobiju i neke privilegije kao što ih imaju neki mali narodi u državi. Posle izvesnog vremena tvrdilo bi se da u Sibiru postoji nacionalnost koja nema nikakve veze sa ruskom nacionalnosti i da tu teritoriju treba odvojiti od Rusije. Takva ideja postoji odavno, nikla je još u 19 veku, istovremeno sa ukrajinskim separatizmom i čitavim nizom drugih separatizama. Na Ukrajini se u tome i uspelo.

Ruski filozof kaže da on sam sebe može da smatra uralcem, pošto su mu porodični koreni po ocu iz Perma. I tamo se povremeno pojavljuju separatistička raspoloženja, ali u Sibiru se takve težnje provociraju jednostavnije jer one imaju davnu tradiciju. Sada se žale da predstavljaju sirovinski prirepak, a u 19 veku govorilo se kako je Sibir - područje gde se šalju u izgnanstvo lopovi, ubice i drugi kažnjenici.

Dmitrij Stešin gleda na ceo problem nešto drugačije. On kaže da se država razbija i deli - novcem. Navodi da let avionom od Perma na Uralu do Moskve košta više nego od Moskve do - Kaira. U tome, međutim, ima i neke ekonomske logike. Od Moskve do Berlina, ili bilo koje druge evropske prestonice, mnogo je manje kilometara nego, na primer, od Moskve do Vladivostoka. Ispada da je veličina zemlje faktor koji vodi njenom razbijanju. Ali o tome nešto kasnije.

Prošlog leta, kada su u Podmoskovlju besneli požari i prestonica se gušila u dimu, građani Sibira odlučili su da pošalju humanitarnu pomoć. Kod ljudi su proradili geni: potomci onih koji su davno došli u Sibir iz Vladimira ili Voronježa sa sekirama da seku sibirske šume, hteli su da pomognu potomcima onih koji su ostali u starom zavičaju. I, šta se desilo? Od te humanitarne pomoći, načelnici i drugi činovnici - lopovi pokrali su ono što su mogli da unovče, a ostatak - bacili na đubrište. To je izazvalo skandal i ogorčenje Sibiraca prema Moskalima (Moskal - to je veoma pogrdna reč za Moskovljane, a u Ukrajini kod drugih suseda i za sve Ruse, prvenstveno za rusku elitu). ,,Humanitarna pomoć bila je odličan podsticaj separatizmu. Još jači od ,,sibirskog jezika’’ - kaže Stešin.

Taj ,,sibirski jezik’’ počela je da promoviše grupa građana na čijem je čelu bio neki Jaroslav Zolotarjev. Najpre preko interneta, što je veselilo njegove korisnike. To je bila nekakva jezička mešavina u kojoj ima reči sa turskim i arapskim korenima.

Stvar nije naivna - smatra Holmogorov. Na isti takav način iz jednog narečja ruskog jezika stvoren je apsolutno izmišljen ukrajinski jezik. Znamo čime se to završilo - stvaranjem ukrajinske nacije i ukrajinske države.

Stešin se vraća na ratne godine i podseća na opštepoznatu činjenicu da su Moskvu 1941 godine spasli sibirski pukovi. Jedinice iz Sibira, koje su činile okosnicu Druge udarne armije, spasle su i Lenjingrad sprečivši Nemce da u odlučnim bitkama probiju blokadu grada u najtežoj zimi. ,,Strašno mi je da odslikam takvu situaciju u današnje vreme i vidim kako sibirci masovno dezertiraju, odbijajući da se bore za ,,moskale’’. Pre sedamdeset godina o tako nečem nije moglo ni da se pomisli.

Odakle takva želja da se postane ,,Sibirac’’ - pita se Holmogorov? To je takozvani ,,sindrom nametnute etničnosti’’. Kada čovek doživljava svoju sopstvenu, pravu etničnost kao nametnuti atribut od koga želi da se što pre otarasi i izjasni se bilo kako samo da ne bude ono što jeste, u konkretnom slučaju, Rus. Iz prostog razloga što biti Rus nije prestižno, nije ,,u trendu’’. Ko su danas Rusi? Na televiziji, po novinama, objašnjava se da su Rusi ništavila, nakaze, fašisti. I kada čoveku govore ,,ti si nakaza, ti si nakaza, ti si nakaza’’, on hoće da promeni situaciju i pristupi bilo kojoj grupi samo da više ne bude ,,nakaza’’.

Pri svemu tome, Ruska Federacija je veoma čudna konstrukcija. To se stručno zove ,,asimetrična federacija’’ u kojoj regioni, u kojima žive građani neruske nacionalnosti, imaju faktički prednosti nad onim u kojima žive Rusi. To, na primer, znači da Čečenija ima prednost u odnosu na Pskovsku oblast. To je isto i sa Baškirijom, Udmurtijom, i nizom drugih republika u kojima žive pripadnici neruske nacionalnosti. To je apsurd, smatra Kolmogorov i kaže da taj primer ne iznosi zato što mrzi Baškire, nego zato što su u Baškiriji Baškiri po brojnosti tek treća naciolna grupa. A u ustavu te republike napisano je da je ona stvorena ,,kao rezultat realizovanja prva baškirske nacije na samoopredeljenje’’. A pri tome, na opštedržavnom nivou, nigde nije zapisano da je Rusija država ruskog naroda. To je apsurd. Baškiri u okviru Baškirije su državotvorni narod iako su po brojnosti u manjini. A Rusi koji su u okrivu cele Ruske Federacije najbrojniji, nisu državotvorni narod. ,,Dajte da uništimo klice separatizma i da se opredelimo za jedan od principa: ili za potpunu građansku ravnopravnost i nikakve nacionalne republike ne postoje, ili imamo rusku nacionalnu državu u kojoj se poštuju drugi narodi.

Da sasvim uzgredno primetim. Pre nekoliko dana, predsednik Dmitrij Medvedev na velikoj konferenciji za štampu u jednom kontekstu je rekao da se u Sibiru može čuti: tamo u Rusiji. Pa i oni su Rusija, rekao je Medvedev.

Voditeljka Jelena Hanga zaključila je raspravu konstacijom: dajte da se za sada saglasimo da živimo u mnogonacionalnoj državi i da treba sa uvažavanjem da se odnosimo prema svakoj, pa i najmanjoj naciji, taman da su to i ,,afrorusi’’ (analogno afroamerikancima). Jelena Hanga je, inače, Crnkinja poreklom iz jedne afričke zemlje i poznata je voditeljka ruske televizije.

Glavni urednik opozicionog lista ,,Zavtra’’ Aleksandar Prohanov, koji se smatra ruskim ultranacionalistom, kaže da se radi sve kako bi se Sibir otcepio od Rusije i da je to program Zbignjeva Bžežinskog, poznatog američkog političara poljskog porekla za koga se tvrdi da je izrazito antiruske orijentacije. Po tom programu, Rusija treba da bude podeljena na 60 subjekata. Istorija ide svojim tokom. Nekada je bio realizovan program stvaranja Ruske imperije, kao nekakve mistične superdržave. Zatim se pojavio kontraprojekat o razbijanju Rusije, smanjenja ruskog etnosa i pretvaranja nenaseljenih teriorija u poligone za razvoj novih civilizacija i tehnologija. Zato se i stvara osnova za shvatanje da su Sibirci potpuno posebni ljudi. I kozaci su posebni, i primorci su posebni, a Moskva je - neruski grad. Zato ne čudi što su prilikom popisa predlagali da se građani izjasne kao sibirci, čeldoni. ,,Neprijatelja kod Rusa nikada nije nedostajalo, a sada se njihov broj uveličao hiljadu puta’’ - zaključuje Prohanov.

Ekonomista Avgan Mikaelijan (ime i prezime govore da je Jermenin) kaže da su se ljudi koji žive u Sibiru nazivali Sibircima i pre 200 godina. To je ogromna slabo naseljena teritorija sa velikim teškoćama u komuniciranju (saobraćaju) i ne može da živi bez dotacija. Upravo zbog ogromnih rastojanja i cene saobraćaja, tamo mora da bude sve skuplje (elektroenergija, gas, prehrambeni proizvodi). Ti faktori čine od Sibira ,,nešto drugo’’ u poređenju sa evropskom Rusijom. Ja ne mislim da neki etnički faktori mogu da utiču na izdvajanje tog regiona. Sibirci su nazivali sebe Sibircima i pre 200 godina. Ali nikada ti ljudi nisu izdvajali, suprotstavljali svoju nacionalnost ruskoj naciji. Problemi u regionu svakako postoje. Veliki deo prirodnih bogatstava nalazi se u slabo naseljenim oblastima. Ranije su ta područja bila osvajana, država je stimulisala naseljavanje, davala stanove, zemlju, postojao je plan o odlasku svršenih studenata na rad u Sibir. U carskoj Rusiji država je davala i pozamašne zajmove. Sada ništa od toga ne postoji. Mi trošimo ono što su ranije generacije izgradile. I to je osnovni problem Sibira.

Čovek koji je stvorio ,,sibirski jezik’’, Jaroslav Zolotarjev, kaže da je na univerzitetu u Tomsku dve godine izučavao sibirske dijalekte i da mu nije na pamet padalo da ti dijalekti imaju neke osobine samostalnog jezika. A godine 2005 tokom razgovora sa pristalicama ,,sibirske nezavisnosti’’ sinula mu je ideja o stvaranju ,,sibirskog jezika’’. Počeo je, kao šaleći se, da prikuplja tatarske i arapske reči, da bi stvorio ,,sibirski jezik’’ a zatim ih je zamenio rečima iz sibirskog, primorskog i uralskog dijalekta. Posle je stvoreno nekakvo društvo pristalica sibirske nezavisnosti koji su se bavili propagandom tokom popisa stanovništva. Po računici Zolotarjeva, sada u Sibiru živi oko 20 miliona ,,Sibiraca’’ čiji su preci došli u ta područja još pre naseljavanja za vreme Stolipina i sovjetske vlasti. Zolotarjev sumnja da će se Sibir odvojiti od ostalog dela Rusije i smatra da nije važan separatizam, ali da je opravdano da se formira poseban etnos od starosedelačkog stanovništva radi očuvanja njegovih osobenosti. Ali, od ,,posebnog etnosa’’ do nove nacije i nove države je samo jedan korak, što - po oceni učesnika u raspravi, potvrđuje praksa sa Ukrajinom.

Na zapadu ima ljudi koji bi ovaj problem rešili, odnosno Sibir prigrabili, na drugi način. Tako je, još pre nekoliko godina, američki politikolog Volter Mid predložio da Sjedinjene Američke Države - kupe Sibir.

Kupovinom Sibira, smatra gospodin Mid, čije je mišljenje objavio Njujork tajms a prenela ruska štampa, Amerikanci bi zadovoljili svoju strast za osvajanjem novih zemalja i istovremeno ,,pomogli Rusima da reše neke svoje probleme’’.

Cena bi, kaže Mid, bila za Moskvu povoljna: između dve i tri hiljade milijardi dolara. ,,To je po akru znatno više nego što su Amerikanci 1876 kupili Aljasku.

U ,,ponudi’’ se navodi da bi kupovina Sibira dobrodošla i Amerikancima iz više razloga: stvorila bi se nova radna mesta za nezaposlene Amerikance i pojačalo bi se osećanje ,,nacionalnog jedinstva’’. To bi bilo slično osvajanju Divljeg zapada. U ovom slučaju, za Amerikance bi to bio ,,Divlji istok’’ pa bi holivudski glumci mogli da snimaju filmove o kozacima koje bi nazivali istočnjacima.

Amerikanci bi, kaže Mid, bili veoma tolerantni prema ,,divljim istočnjacima’’. Oni bi postali američki građani ali bi mogli da koriste svoj maternji jezik u biznisu. Oni koji bi želeli da ostanu pod vlašću Rusije mogli bi da odu ,,uz sasvim pristojnu odštetu’’.

Sibir bi, po koncepciji gospodina Mida, bio podeljen na oblasti koje bi ušle u sastav SAD sa istim pravima koje imaju ostale američke države.

Gospodin Mid se samo u nečemu preračunao; nije razmislio o tome ko će prodavati Sibir. Rusija sigurno neće, ni sada niti bilo kada.

Ovaj događaj pamtim po jednoj zanimljivoj epizodi. Istoga dana kada je moskovski list (ne sećam sviše koji) preneo pisanje Njujork tajmsa, zove me telefonom kolega, ruski novinar, s kojim sam često razgovarao o politici. ,,Druškane, da li si pročitao članak? Pa to je neviđena drskost. Ne mogu da verujem da u nečijim glavama može da se rodi takva ideja. Šta misliš, da li da zovem američku ambasadu i kažem im sve šta mislim o njima?’’

Predlažem mom drugu da se smiri, da su to najobičnije gluposti. Kažem mu - šta tek mi možemo da osećamo kada su nam bombardovali zemlju i otimaju nam deo teritorije.

Moskva, dabome, ni u snu neće prodati Sibir niti će se ikada odreći ove iskonske teritorije, ali - po mišljenju analitičara - mora biti oprezna kada se radi o problemima s kojima se ova teritorija suočava, a sa njom i cela zemlja.

Mnogo puta sam čitao u ruskim novinama, a to čujem i od prijatelja - Rusa, da u pograničnim područjima sa Kinom, ima sve više kineskih građana koji se bave biznisom, uglavnom trgovinom. Neki od njih se žene Ruskinjama i stiču pravo na trajni boravak. A sasvim nedavno, na zasedanju ekspertne grupe za izradu ,,strategije 2020’’ u Akademiji za privredu, izneta je pretpostavka da bi za dvadesetak godina u Rusiji moglo da boravi čak 10 miliona Kineza koji bi tako postali druga po brojnosti nacija u državi, odmah posle Rusa a ispred Tatara koji sada zauzimaju to mesto. ,,Kineski problem se prećutkuje - rečeno je na skupu. I što duže budemo zabijali glavu u pesak, time će neočekivanije ovaj problem izaći na videlo.

Istovremeno, u Amurskoj oblasti uočava se odlazak kvalifikovanih radnika u Kinu. Ruski studenti koji izuče kineski jezik odlaze da rade u Kini, gde ih niko ne pita za radnu dozvolu.

Iako Rusiji nedostaje radna snaga, iako su migranti veoma potrebni, ovaj problem bi se morao rešavati planski - smatraju stručnjaci.

Po mom dubokom uverenju, tri najveća problema sa kojima se Rusija danas suočava su demografski problem, separatizam i korupcija. I dok se sa korupcijom država kako-tako može boriti, sa separatizmom i demografskim problemom situacija je drugačija.

Ispada da je veličina zemlje (u teritorijalnom smislu) jedan od najvećih negativnih pokazatelja države. Na nešto preko 17 miliona kvadratnih kilometara, živi oko 142 miliona ljudi odnosno oko 8,3 stanivnika po kvadratnom kilometru. U nekim delovima Sibira i na Dalekom istoku (da i ne govorim o ogromnim područjima na krajnjem severu) stotinama kilometara nema ni žive duše. A teritorija bez građana - to nije prava država. Stručnjaci smatraju da bi ,,snošljivi’’ broj ljudi koji žive na tolikoj teritoriji mogao da iznosi bar 500 miliona.

U Moskvi nema nikakve zabrinutosti oko mogućnosti da se veliki broj građana u Sibiru izjasni da su sibirske nacionalnosti. Pojedini analitičari smatraju da je problem naduvan, da zapravo ne postoji, jer nema istorijskih i drugih pretpostavki za definisanje sibirske nacije. Drugi pak kažu da ih ne brinu oni koji su se na popisu, iz nekog ličnog protesta ili ko zna kog razloga, izjasnili kao ,,vilenjaci’’, ,,marsovci’’, ,,šumski ljudi’’, ,,vanzemaljaci’’. To je jedno, ali masovno izjašnjavanje kao ,,Sibirac’’ moglo bi da bude nekakav negativan indikator. Smatra se, međutim, da je veliki broj onih, koji su se izjasnili kao ,,Sibirci’’, imao u vidu teritorijalnu pripadnost a ne nacionalno opredeljenje. Lično sam imao prilike da u Sibiru čujem od ljudi: ja sam Sibirac, ali - Rus.

Uostalom, sačekajmo definitivne rezultate popisa koji će biti objavljeni tek krajem ove ili iduće godine. Do tada, svakako neće biti Sibiraca. A razni ,,vilenjaci’’ i ,,marsovci’’ moraće da sačekaju neka bolja vremena ili da promene ,,nacionalnost’’.