Nevladine organizacije i modernost "kanibalizacije"

Pre kraja devetnaestog veka ostatak sveta je Podsaharsku Afriku "poznavao više kao obalu nego kao kontinent".[1] "Kolonijalizam je Afrikance uključio u savremeni svijet",[2] ali im je takođe nametnuo nove institucije, identitete i odnose. Podsaharska Afrika je na Zapadu "u pogledu kulture smatrana devičanskom teritorijom, koja se može podičiti malo čime sem divljaštvom i nedozrelošću... i Zapad se odlučio za masovnu kulturalnu konverziju".[3] Tokom kolonijalnog doba "otvaranje" regiona i njegova integracija vršeni su primenom ekstremnog nasilja, koje je bilo vođeno shvatanjem da onaj ko "nema oružje nema ni prava".[4] To je odredilo prirodu društvenih i političkih odnosa u podsaharskim državama.

O brutalnosti "civilizatorskog" nasilja zapadnoevropskih sila svedoči i činjenica da je Kvame Nkrumah, prvi predsednik Gane, predlagao da "komarac bude simbol nezavisne Gane"[5] jer je malarija bila jedan od najvećih neprijatelja kolonijalnih sila.[6] Neki afrički aktivisti veruju da su Lisabon, Liverpul i Brisel, na primer, "napravljeni" od opljačkanog afričkog bogatstva koje je iznošeno u senci serije kolonjalnih genocida. Bogaćenje Evrope je teklo paraleno sa siromašenjem Afrike i eksploatacijom afričke dijaspore. Evrocentričnom dikursu oni suprotstavljaju afrocentričnu viziju: "Evropljani nas ničemu nisu naučili/Mi smo ti koji su njih civilizovali/sa 500 godina našeg robovskog rada".[7] Čak je i DŽordž Orvel smatrao da bi bez kolonijalnih poseda Velika Britanija bila "hladno i nevažno malo ostrvo gde bi svi mi morali naporno da radimo i živimo na haringama i krompiru".[8]

Genocidna priroda kolonijalne uprave oblikovala je i paradoks koji frustrira reforme i modernizacijske procese i koji ne smemo gubiti iz vida kada govorimo o samorazumevanju podsaharskih aktera. Savremena, postkolonijalna "globalizacija intenzivirala je staru (kolonijalnu, prim. aut.) praksu pozivanja Afrikanaca da obezvređuju sebe, svoje institucije i kulturu razvijajući nekritičku empatiju prema zapadnim"[9] vrednostima. Ali, kolonijalizam je bio obeležen masovnim zločinima i pravdan moralizatorskim, civilizacijskim i emancipatorskim razlozima. To je kod stanovnika Afrike razvilo sumnjičavost, snažan otpor, skoro fobiju od normi koje Zapad nameće, pa čak i onih koje verovatno možemo smatrati univerzalnim. Afrikanci nisu zaboravili da je zločinački "imperijalni zadatak branjen etičkim imperativom",[10] da su iza najgorih užasa stojala "tri C" – trgovina, hrišćanstvo i civilizacija,[11] čijom važnošću je pravdano oslobađanje Afrikanaca[12] i prikrivano ono najvažnije, neproklamovano, "četvrto C" – osvajanje.[13] Nekoliko autora citira izreku koja odlično ilustruje uzroke afričke ambivalencije prema spoljnim uticajima: "Prvo su oni imali Bibliju a mi smo imali zemlju. Posle nekog vremena smo otkrili da su se stvari preokrenule. Sada oni imaju zemlju, a mi imamo Bibliju."

Genocidna priroda kolonijalne uprave oblikovala je i paradoks koji frustrira reforme i modernizacijske procese i koji ne smemo gubiti iz vida kada govorimo o samorazumevanju podsaharskih aktera.

Iskustva dekolonizacije navode mnoge stanovnike regiona da veruju da je globalizacija drugo ime za kolonijalizam, da se, pored Biblije, za otimanje afričkih vrednosti koriste neoliberalna "jevanđelja" ljudskih prava, transparentnosti i pravne države. Oni svoje mlade države vide kao "ispostave" koje služe" zapadnim interesima, prividno suverene entitete, paradržave u kojima je politička borba svedena na "menadžment zavisnosti". Ali, cena pokušaja stvarnog odvajanja od imperijalnih metropola bila je ogromna. Francuska je posebno oštro kaznila stanovništvo onih bivših kolonija, kao što su Mali i Gvineja, čiji su se lideri opredelili za socijalizam i odbili da se pokoravaju Parizu. Uticaj bivših kolonijalnih metropola je ostao toliko veliki da mnogi stanovnici s razlogom veruju da su afrički predsednici samo "ambasadori" kojima instrukcije daju "pravi predsednici" u Londonu, Briselu ili Parizu, i da su afrički lideri svoje države "prodali strancima".[14] Nije malo onih koji zahtevaju "drugu nezavisnost".

Važno mesto u vladanju Podsaharskom Afrikom imaju "'globalne' NVO mreže koje sve više dominiraju političkim prostorom na kontinentu".[15] Velike, transnacionalne nevladine organizacije prisutne su u mnogim afričkim zemljama, gde imaju ogromnu moć i u stanju su da podsaharskim državama nameću svoju volju. World Vision, najveća internacionalna NVO, ima godišnji budžet od preko dve milijarde dolara,[16] što je ne samo više od budžeta većine zemalja Podsaharske Afrike, već i od BDP-a mnogih afričkih zemalja.[17] Ali u Podsaharskoj Africi postoji i ogroman broj lokalnih NVO, od kojih su neke globalno umrežene. Mnoge od njih, naročito one koje se zvanično bave ljudskim pravima i pravom, možemo nazvati "civilizatorskim misijama XXI veka",[18] važnim sredstvom "rekolonizacije", današnjeg oblika dominacije.

Organizacije građanskog društva u Podsaharskoj Africi, čak i onda kada stupaju u transnacionalne odnose ili mreže, po pravilu ne predstavljaju odraz globalizacije "koja počinje odozdo" niti su, uz izuzetak pojedinih doslednih protivnika neokolonijalizma, suštinski zainteresovane za "strategije osporavanja postojeće globalizacije"[19] nametnute "odozgo". U Podsaharskoj Africi možemo govoriti o autističnim "NVO-ima, glaziranim kao 'civilno društvo', koje predstavljaju surogat demosa",[20] koje funkcionišu na način koji sugeriše da slovo "'N' u 'NVO' treba staviti u zagradu".[21] Često se radi o "samoglobalizovanim", otuđenim i samoživim organizacijama koje su zaokupljene obezbeđivanjem sponzora i podilaženjem shvatanjima, interesima i očekivanjima bogatih zapadnih donatora. Žrtve i humanitarni rad su često sekundarni, samo pogodno sredstvo za ostvarivanje ličnih interesa i ambicija. Nije malo onih koje blisko sarađaju sa vojnim i paravojnim snagama, pa čak i angažuju plaćenike.

Odlučujuću, mada indirektnu ulogu u određivanju karaktera i brojnosti lokalnih NVO u Podsaharskoj Africi imaju Svetska banka i MMF, "nadnacionalni kentauri, pola ekonomske, pola političke institucije".[22] One promovišu "liberalnu ideologiju minimalne države"[23] i koriste NVO kao ključne poluge u finansiranju ili kreditiranju razvoja, borbi protiv siromaštva i nametanju strukturalnog prilagođavanja u podsaharskim državama. Promene i reforme koje su nametnule institucije Breton Vudsa oslabile su državu. Ali, to nije oslabilo neopatrimonijalni[24] poredak, već je samo pomerilo njegov centar gravitacije sa države ka NVO.

Reforme su zvanično nametane sa ciljem na da omoguće dobru vladavinu i razvoj institucija sistema. Ali zapadni donatori su redovno koristili NVO da zaobiđu i marginalizuju iste te institicije, obično pod izgovorom da su korumpirane ili nedemokratske, i tako ih slabili. To je, između ostalog, dovelo da toga da se slabi, niskobudžetni režimi osećaju još manje obaveznim da izvršavaju brojne ključne funkcije pa često sasvim zanemaruju ruralne oblasti. Nismo svedoci samo "striptiza države", već i "striptiza politike", stalnog izbacivanja političkog odlučivanja i državnih poslova u različite nedržavne, neizabrane ili zvanično nepolitičke centre moći. "Međunarodne institucije pomoći i razvoja, posebno Svetska banka i MMF, preuzele su transformističku ideologiju iscrpljenih jednopartijskih režima tako što su regrutovale i finansirale kontraelitu kontinenta i dodelile joj apolitične formulacije pitanja koja su sasvim politička: konstruisanje država, načini na koje je ona povezana sa globalnom ekonomijom, njeni socijalni temelji i njen odnos prema siromaštvu."[25] Ovakvo mešanje bogatih spoljnih aktera je dodatno obesmislilo stranačku "političku utakmicu" i izborni proces.

Korupcija i različiti oblici kriminalizacije ne predstavljaju neželjene posledice, jer su utkani u same osnove prilagođavanja, razvoja i demokratizacije kojima formalno rukovode institucije Breton Vudsa. "Velika tišina o neuspesima razvojnih projekata", činjenica da "većina dokumenata agencija za razvoj daje neverovatno ružičastu sliku o tim projektima",[26] smanjuje transparentnost nametnutih reformi i projekata koji prvenstveno služe interesima zapadnih država koje su najveći donatori. Najznačajnije NVO u Podsaharskoj Africi nisu deo građanskog društva, već predstavljaju sredstva za ostvarivanje političkih ciljeva finansijera ovih navodno razvojnih projekata.

Prividna apolitičnost omogućava da politička priroda pomoći i NVO infrastrukture pomoću kojih ona biva distribuirana ostane zaklonjena iza moralizatorskih kategorija i fetišiziranih pojmova, kao što su razvoj, transparentnost, tržište i demokratija. Na taj način, NVO i diskurs razvoja postaju delovi moćne antipolitičke mašine koja Podsaharsku Afriku isključuje iz legalnih i uključujućih globalnih tokova i procesa, koja pogoduje kriminalizaciji država i bogaćenju privilegovanih pojedinaca. Zato u Podsaharskoj Africi NVO nemaju značajniju ulogu u tranziciji ka boljoj ili demokratskijoj vladavini, niti pomažu razvoju, već su prvenstveno izraz "adaptacija starih struktura uslovima koje postavljaju strani donatori".[27]

Izgradnja minimalne države, važnog neoliberalnog ideala, i demokratizacija podrazumevaju i decentralizaciju. Međunarodna razvojna pomoć zato često biva usmerena ka lokalnim, autohtonim zajednicama. To je u različitim delovima potkontinenta, na primer, i u Darfuru i naftoj bogatoj delti Nigera, dovelo do oružanih sukoba, ali i "proizvodnje lokaliteta" i "proizvodnje autohtonosti".[28] Pojačane su tenzije između zajednica ("autohtonih", nomada, doseljenika, migranata i izbeglica), njihovih vođa i predstavnika, koji se sukobljavaju oko unosne pozicije autentičnih posednika lokalnih vrednosti. Političari osnivaju nevladine organizacije sa ciljem da prigrabe što veći deo inostrane pomoći koji je namenjen lokalnim projektima, ili da obezbede da njihova etnička zajednica, koja je istovremeno i njihova najvažnija politička i izborna baza, od nje najviše profitira. Zato "promocija NVO dovodi do erozije zvaničnog administrativnog i institucionalnog kapaciteta, jača moć elita, naročito na lokalnom nivou, i pojačava etnički karakter destinacija na koje stižu tokovi kapitala iz inostranstva".[29] Koristeći NVO da održe klijentilističke veze, opravdaju očekivanja i poverenje i potvrde status u mestima gde živi njihova zajednica, političari ograničavaju pozitivne efekte od susreta lokalnog i globalnog i sprečavaju demokratizaciju.

"Međunarodne institucije pomoći i razvoja, posebno Svetska banka i MMF, preuzele su transformističku ideologiju iscrpljenih jednopartijskih režima tako što su regrutovale i finansirale kontraelitu kontinenta i dodelile joj apolitične formulacije pitanja koja su sasvim politička: konstruisanje država, načini na koje je ona povezana sa globalnom ekonomijom, njeni socijalni temelji i njen odnos prema siromaštvu."

Koncept civilnog društva je izuzetno popularan u Podsaharskoj Africi. NVO scena je izuzetno dinamična, mada NVO najčešće ne predstavljaju aktere, već dimnu zavesu građanskog društva. Tako, na primer, razlikujemo[30] GONGO ("NVO koje je organizovala vlada") i BONGO ("NVO koje je organizovala banka" obično se misli na Svetsku banku), a postoje i NVO koje su savim lažne, bez sedišta i zaposlenih – tada govorimo o ENGO ("e-mail NVO") ili PONGO ("poštanski fah NVO"). Postoje i prave NVO, mada čak i većina onih koje deluju ozbiljno biva osnovana radi izbegavanja carina i šverca ili samo za jedan projekat, s tim da osnivači najčešće ne planiraju da nešto stvarno urade po pitanju zbog kog su dobijena sredstva.

Koncept civilnog društva je u Podsaharskoj Africi problematičniji nego u drugim regionima i "podložan je beskrajnim manipulacijama".[31] NVO se skoro isključivo koriste kao strategija preživljavanja ili bogaćenja, kao potencijalno lukrativno sredstvo "kanibalizacije" države i odozdo i odozgo. Zato je civilno društvo u Podsaharskoj Africi teško uklopiti u uobičajene nivoe analize. Mada, slično drugim oblicima novije političke mobilizacije, i "građansko društvo" predstavlja "vektor kriminalizacije".[32] Ono se u Podsaharskoj Africi najčešće manifestuje kao produžena ruka ili saveznik zapadnih interesa i loše vlasti, a ne izvor alternativa, partnerstva ili suprotstavljanja. Zahvaljujući načinu na koji međunarodne organizacije i zemlje donatori kanališu pomoć, koja je u mnogim državama jedan od glavnih i najredovnijih izvora prihoda, njegovi predstavnici su privilegovani u odnosu na državne organe i institucije. "Država je tako slabo institucionalizovana, tako slabo emancipovana od društva, da u Africi ima veoma malo prostora za konceptualizovanje politike kao suočavanja funkcionalno snažne države i homogeno koherentnog civilnog društva".[33]

I kada govorimo o globalnom građanskom društvu očita je asimetrija moći i hijerhija koja marginalizuje NVO sa globalnog juga, a neretko ih i sasvim isključuje. Od samog početka kolonijalnog poduhvata u Podsaharskoj Africi, značajnu političku ulogu su imale transnacionalne verske organizacije i međunarodne nevladine organizacije. I u ovom slučaju možemo da vidimo da su se kolonijalni odnosi zadržali i u postkolonijalnom periodu. Katolička crkva je imala neslavnu ulogu tokom genocida u Ruandi 1994. godine. Oksfam, nevladina organizacija koja tvrdi da joj cilj borba protiv siromaštva i nepravde, u Tanzaniji je delovao kao saveznik samovlašća i nepravde, ne samo kao negrađanska, već i kao antidemokratska snaga. Ova organizacija "nije postala samo propagator, već i 'surogat države', pomažući joj da seljacima oduzme političku moć i pravo da budu predstavljeni".[34] Međunarodno civilno društvo neretko je "manje sredstvo demokratizacije ili socijalne pravde, a više još jedan oblik kontrole i upravljanja periferijom od strane centra globalnog sistema moći i akumulacije, koji predstavlja novu vrstu decentralizovanog despotizma".[35]

S druge strane, analizom delovanja nekih međunarodnih NVO za zaštitu čovekove okoline i životinja u Podsaharskoj Africi, možemo uočiti da se ponekad ovi "prividno univerzalni i planetarni projekti u stvari oslanjaju na oštre prostorne podele i zone isključenosti obezbeđene nasiljem. Takve intervencije jesu globalne, u smislu da se oslanjaju na transnacionalno organizovane finansije, institucije i moralnu zabrinutost, ali način na koji funkcionišu otkriva selektivno neuređen i oštro podeljen pejzaž koji... predstavlja osnovni činilac savremenog načina integrisanja Afrike u 'globalno društvo'."[36]

Ono se u Podsaharskoj Africi najčešće manifestuje kao produžena ruka ili saveznik zapadnih interesa i loše vlasti, a ne izvor alternativa, partnerstva ili suprotstavljanja.

Bez obzira na to da li govorimo "globalnom civilnom društvu", globalnim tokovima ili različitim "univerzalizovanim" institucionalnim ili normativnim okvirima, posmatranje mesta koji u njima dobijaju podsaharski akteri nas navodi da govorimo o paradoksima, kontradikcijama, prividima, pa čak i o perverzijama. Kada kažemo da 'dobijaju' mesto, mi potvrđujemo da prepoznajemo marginalnu ulogu koju Podsaharska Afrika ima u oblikovanju tih okvira. Ali to, ipak, ne podrazumeva da su afrički akteri samo pasivne žrtve globalizacijskih procesa. "Genij Afrike" je zapadne istraživače i moćnike oduvek iznenađivao i zbunjivao neočekivanim sintezama i originalnim odgovorima, posebno autentičnim mehanizmima aproprijacije. Dokazanu i često iznenđujuće kreativnu - malo šta tu ima "pravo mesto" – afričku prilagodljivost neprijateljskim okruženjima i uticajima ne smemo gubiti iz vida ni kada govorimo o izazovima globlizacije i uključivanju podsaharskih aktera u sasvim neodgovarajuće i "isključujuće" globalne okvire.