Kako je pripreman napad na Iran

Ako je u januaru delovalo da je šansa za američki napad na Iran 25%, početkom februara 50%, pre nekoliko dana se se činilo da je 90%, odnosno da je gotovo izvesan. Još uvek nisu sve figure raspoređene i planovi se modifikuju u hodu prema obaveštajnim saznanjima, ali količina hardvera koji je raspoređen, i koji se i danje raspoređuje, a koja je najveća još od invazije na Irak 2003. jasno su ukazivale na nameru. Trošak takvog rasporeda je takav da se ne može opravdati političkim manevrisanjem i iskustvo je pokazalo da kada se sablje isuču – gotovo se nikad ne neokrvavljene ne vraćaju u kanije.

Zašto onda do napada nije došlo ranije, i zašto uopšte ovakav zaokret u Trampovoj politici na Bliskom istoku, obzirom da je prošlog juna upravo on okončao tzv. Dvanaestodnevni rat i da zvanično usvojena američka doktrina odbrane predviđa oprezniji pristup u delovima sveta koji su izvan ključnih američkih interesa?

Odgovor na drugo pitanje nemam, niti sam čuo da ga je iko suvislo izložio. Najverovatnije se radi o unutrašnjim pritiscima iz američko-izraelskog obaveštajnog kompleksa koji igra svoje igre dugog trajanja, artikulisane u krunskom dokumentu „Kojim putem do Persije?“ u izdanju Brukingsovog instituta još 2009. Spreman sam da se opkladim da su „mudrijaši“ procenili da je kumulativni stres prošlogodišnjeg izraelskog napada na Iran, štrojenja Hezbolaha i efektivnog kolapsa „Osovine otpora“, uspešnog ekonomskog pritiska i finansijskog rata kojim se Bela kuća nedavno otvoreno pohvalila, te posledično unutrašnja situacija u Iranu stvorila preduslove za glavnu nagradu – smenu režima, što je vremenski prozor koji neće trajati neograničeno, i da sada treba zgrabiti priliku da se to realizuje pre nego što se Iran konsoliduje i prenaoruža. Čak i bez ucenjivanja Epštajnovim dokumentima, ili ko zna već čime, obaveštajne zajednice umeju da, u sinergiji sa drugim političkim grupama koje stvaraju pritisak, budu veoma ubedljive. Na sličan način je CIA odradila čitav niz operacija pedesetih i šezdesetih, sa promenjivim rezultatima, uključujući i Zaliv svinja i eskalaciju rata u Vijetnamu, a setimo se i legendarnog mahanja navodnim uzorkom antraksa od strane Kolina Pauela u Ujedinjenim Nacijama, za šta je kasnije tvrdio da ga je namestila DEA. Takođe ne treba isključiti i opijenost brzopoteznim uspehom u Venecueli – nije redak slučaj u istoriji da merkurijalnim državnicima lake pobede udare u glavu, pa poput kockara pomisle da su na pobedničkoj traci. Nekada ih sreća zaista i prati u avanturizmima, dok ne prestane.

Odgovor na prvo pitanje je vezano sa drugim, a to je da se sasvim izvesno očekivalo da će krčkanje protesta trajati duže, te da će proizvesti dramatičnije efekte, te da će biti više vremena za raspored skromnije kalibrisanih snaga u regionu. Usled odlučne akcije Čuvara islamske revolucije, podržanih diskretnim ruskim i kineskim efektivama – pre svega u kontraobaveštajnoj i sferi sajberbezbenosti, to je brzo presečeno, što je poremetilo čitav vremenski plan za razmeštaj trupa i vojnu eskalaciju, ali i diplomatski pretekst. Otuda se priča o ubijanju demonstranta vrlo brzo premetnula u zahteve za potpuno neutralisanje civilnog nuklearnog programa, ali i demontažu raketnog programa i gašenje ostataka Osovine otpora van granica Irana, što je jasno neprihvatljivo za Teheran jer bi značio ne samo izlaganje vrata na milost Izraelu da ga pregrize po nahođenju, već i unutrašnji razdor unutar režima. I to je verovatno deo šire strategije koja targetira različite segmente iranskog državnog aparata po kombinovanoj metodici Mosada (sa akcentom na personalizovanim pretnjama bezbednosti članova porodica) i tradicionalnih CIA metoda (sa akcentom na potkupljivanje te obećanje bezbednosti u emigraciji ili učešće u budućoj vlasti). Jednima se pristupa pretnjama, drugima obećanjima. Jednima se apeluje na iranski patriotizam i opstanak iranske državnosti samo ako se urazume, drugima na finansijske interese, a sve u nameri da se izazove unutrašnji razdor i da se raširi nepoverenje i eventualni sukobi unutar samog sistema. Ništa novo pod kapom nebeskom – Amerikanci nisu poznati po maštovitim varijacijama. Taj pristup provereno radi na klimavim, korumpiranim i ideološki neutemeljenim režimima, kao što je bio Miloševićev, Asadov i Madurov, ali je pitanje da li će raditi u Iranu koji pored nacionalizma baštini još i ideologiju islamske revolucije i tradiciju šiitskog samožrtvovanja. Neokoni naravno uvek tvrde da je svaki njihov protivnik tigar od papira i da samo treba šutnuti nogom u vrata da bi se straćara srušila, što je ponekad i tačno; no to isto je tvrdio i Hitler pred Barbarosu i Sadam pred upad u Hjuzostan. Stvari mogu otići u oba pravca, a verujem da niko ni u Lengliju ne bi mogao da stavi glavu na panj u kom tačno.

Kako je usled strukturnih ograničenja i gorkog istorijskog iskustva američka kopnena armija nevoljna, pa i nesposobna za dugotrajne operacije većeg obima na udaljenim vojištima, to se stvorilo očekivanje da će vazduhoplovna moć samostalno rešavati lokalne konflikte. U praksi to je naravno nemoguće, ni jedan sukob u istoriji nije rešen samo avijacijom, iako je USAF tvrdio da je operacija protiv SRJ 1999. prvi takav slučaj to je besmislica, jer niti je ta operacija bila vojni uspeh – nije uspela da ostvari ni jedan od zadatih *vojnih* ciljeva, niti je uopšte NATO avijacija delovala samostalno – pored raznih specijalnih jedinica NATO država, u borbama je učestvovalo i više desetina hiljada pripadnika terorističke UČK, ali i regularnih snaga vojske Albanije. Uspešan primer sadejstva avijacije i neregularnih/terorističkih snaga bi bila tek Libija. No, lokalne iregularne snage nikada nisu dovoljno seksi da bi ušle u zvanične doktrine preko kojih se grade karijere i obezbeđuju finansije za rodove.

U Iranu postoji potencijal za više takvih iregularnih formacija – pre svega etničkih kurdskih milicija sa kojima se Iranci nose još od četrdesetih godina dvadesetog veka (apsurdno – tokom Iračko – Iranskog rata obe strane su podržavale suparničke Kurde, a tamanile svoje), a upravo je obznanjeno novo udruživanje u novu Koaliciju za iranski Kurdistan, u koju će se dvesta posto sliti veliki broj Kurda iz upravo ugašene američke proksi autonomije u istočnoj Siriji. Dalje, tu su etnički Baluči, mada su oni manju faktor, te verovatno pojedinačno najopasniji Azeri, koji čine zvanično 16% populacije (nezvanične procene idu i do 24%) i koji iako su uglavnom lojalni i iranski nacionalisti ipak ostavljaju dovoljan prostor za delovanje izraelskih i turskih obaveštajnih službi preko Azarbejdžana. Otuda i oni diverzantski napadi na radarska postrojenja i PVO sisteme prošle godine i onih 6-7.000 Starlink terminala koji su našli put preko granice u januaru. Pride tu je još i 7-8 miliona Afganistanaca koji su u statusu izbeglica/u tranzitu ka Evropi/ekonomskih migranata, koji su se pokazali kao vrlo saradljivi za obaveštajni rad sa raznim službama, za skromnu nadoknadu. A kao šlag na tortu i teroristi iz sektaškog MEKa, sveže infiltrirani iz Albanije. To je potencijalno mnogo žarišta i mnogo antagonista o kojima mora da se vodi računa, pored interne stabilnosti i unutrašnje kontrole, što donekle i objašnjava (mada nikako ne opravdava) hroničnu obaveštajnu izbušenost – naprosto da bi se sve to držalo pod kontrolom potrebne su radikalnije i sistematičnije mere na koje Teheran do januara nije bio spreman. Izrael je svakako spalio veliki broj svojih ljudskih resursa prošle godine, dosta ih je stradalo i prošlog meseca, ali je izvesno dosta i preteklo i prikriveno je. Ukoliko imuni sistem države bude narušen stresom spoljnog napada, sve te snage će pokušati da preuzmu teritorijalnu kontrolu, slično kako se to odigravalo u Libiji i Siriji (i kako je bilo planirano da se desi na KiM), mada cenim da će Iranci uspeti da najverovatnije to drže pod kontrolom. Interesantno je da su nedavno isporučeni prvi ruski borbeni helikopteri Mi-28 koji su naravno bezvredni protiv američkih i izraelskih vazdušnih udara, ali mogu biti od izuzetnog značaja za suzbijanje takvih ustaničkih i terorističkih formacija, što znači da neko negde proigrava takve scenarije.

Iran ima nekolike načelne strateške prednosti – znatnu stratešku dubinu koja je zgodna za ešaloniran raspored efektiva i prikrivanje po urbanim centrima ali i planinskim masivima (koliko je to bitno treba samo pogledati ukrajinsku upotrebu industrijske infrastrukture za prikrivanje vojnih rasporeda) , brojnu populaciju koja je sklona radikalizaciji, mogućnost blokade Hormuzkog tesnaca *čak i bez miniranja*, napredan raketni program koji čitav region stavlja u domet, još uvek jedan broj saveznika koji se mogu aktivirati, podršku Kine I Rusije…

Međutim veliko je pitanje da li će biti u stanju da te načelne strateške prednosti pretoči u realnost.

Iran je decenijama unazad neke stvari radio razumno – formiranje Revolucionarne garde koja je dovoljno jaka da ne samo bude kontrolni mehanizam spram armije, već i da samostalno obavlja složene operacije, robusno ulaganje u razvoj asimetričnu doktrinu ratovanja i pripadajuće tehničke sisteme, pomeranje fronta ka spoljnom geostrateškom perimetru, dalje od samog Irana…ali je istovremeni napravljen i niz kardinalnih grešaka.

Prevashodno jer za razliku od Najbolje Koreje nisu koristili diplomatski proces kao pokrivalicu za okončanje vojnog nuklearnog programa, zatim arogantno odbacivanje tešnje saradnje sa partnerskim državama što je po svemu sudeći osudilo i Siriju, klimav kontraobaveštajni sistem, zanemarivanje klasičnih aspekata vojne sile poput vazduhoplovstva…Svi ti propusti imaju svoje razloge, ali ih to ne čini manje propustima. Sada dolaze na naplatu.

Amerikanci takođe demonstriraju određene slabosti, pre svega u potpunom odbacivanju bilo kakve kopnene intervencije – jer bi u poređenju sa njom Irak i Avganistan bili dečije igralište, i okupacija Irana bi sasvim moguće bilo „imperijalno protezanje“ koje bi konačno srušilo američku hegemoniju.

Takođe mornarica nije više ono što je nekada bila – od 500 aktivnih brodova pre tridesetak godina spali su na ispod 300, pratnje borbenih grupa nosača aviona su bez dodatnih ojačanja otprilike polovina onoga što su bile tokom Prvog hladnog rata, pomorska logistika je bitno slabija nego što je bila pa samim tim je i veća zavisnost od lokalnih pomorskih baza i saveznika koji mogu da budu nezgodni, a na najnovijem nosaču aviona DŽerald Ford koji je kao zamenski za Dvajt Ajzehnauer koji usled tehničkih problema nije uspeo da isplovi, su poplavili toaleti. Jasno je da nove tehnologije ne mogu da zamene sirovu brojnost i da postoji ozbiljan problem sa popunom ljudstva u mornarici i njenom kapacitetu da reaguje agilno i održava dugotrajne operacije preko pola planete. Procene su da je trenutno raspoređeno ili na putu ka Iranu otprilike 40% operativnog američkog brodovlja (ne računajući one koji su na tekućem održavanju i remontu). Dva nosača aviona nisu dovoljna za produženu operaciju, a da bi se ostvario održiv dvadesetčetvoročasovni tempo potrebno je bar 3-4. Poređenja radi tokom napada na Irak 1991. bilo je raspoređeno 6.

Ipak, glavni udar će naneti vazduhoplovstvo, i zahvaljujući pratnji iz otvorenih izvora može se rekonstruisati ne samo brojnost i raspored, već delimično i taktika koja će biti upotrebljena. Interesantno je da nekoliko eskadrila američkih aviona ima zadatak za štiti vazdušni prostor Izraela od dronova dugog dometa jeftinim laserski navođenim raketnim zrnima, što je iskustvo iz Ukrajine, što otvara pitanje – a zašto sam IDF ne radi obezbeđivanje sopstvenog vazdušnog prostora? Pored velikog broja letećih tankera i aviona za nadzor i elektronsko izviđanje, što je ključna američka forta, interesantno je (i sasvim očekivano) prisustvo eskadrila Divljih lasica – borbenih aviona specijalizovanih za napade na PVO sisteme. Procenjuje se da je zbirno u širem regionu do sada već raspoređeno oko 400 letilica, što vazduhoplovstva, što mornarice. Na to treba dodati i 600-800 krstarećih projektila i brojne protivavionske i protivraketne baterije Patriot i THAAD.

Jasno je da ovo nije arsenal za puko zastrašivanje tokom pregovora već ozbiljan potencijal za ofanzivna dejstva.

Međutim, pitanje je koliko dugo Amerikanci mogu da istraju u takvoj operaciji, jer im je snaga zadržavanja ograničena. Ukoliko ne uspeju da ne samo savladaju, već potpuno unište iranski sistem PVO moraće da se više uzdaju u skupe stend-of sisteme i krstareće rakete čiji je broj ograničen. Sumnjam da će Pentagon dozvoliti da se na Iran potroši više od četvrtina ili najviše trećina arsenala takvih projektila, jer uprkos uzastopnim Trampovim megalomanskim najavama nema nikakvih naznaka znatnijeg povećanja obima proizvodnje koja recimo u slučaju raketa Tomahavk za 2026. iznosi svega 57 komada. Ukoliko iranski PVO i komandni centri pak uspeju da relativno neokrnjeno prežive prve talase vazdušnih udara, kako je to bio slučaj sa nama tokom agresije 1999. onda se kalkulacija menja, i umesto „Šokiraj i Zaseni“ recepta postaje produžena kampanja u kojoj je svašta moguće.

Američko kopneno vazduhoplovstvo ima problem jer je prednji raspored na aerodrome bliže Iranu opasan usled očekivanih raketnih napada i mogućeg otkazivanja gostoprimstva (ili barem zlovolje) arapskih država i Turske na kojima se nalaze, a udaljenije baziranje u Grčkoj, Bugarskoj, Izraelu i Kipru podrazumeva snabdevanje letećim cisternama, što komplikuje operacije i usporava tempo. Sa druge strane ni mornaričko vazduhoplovstvo nije u mnogo boljem položaju jer većina modernijih iranskih balističkih projektila ima deklarisan domet od oko 1500km, zbog čega su Amerikanci povukli nosač Abraham Linkoln na 1000 nautičkih milja, što dramatično ograničava operativnost palubne avijacije i nju stavlja je u zavistan položaj od kopnenih letećih tankera, povećavajući kompleksnost planiranja operacija, podižući njihovu cenu i smanjujući fleksibilnost delovanja.

Za razliku od Izraelaca koji su prošle godine oprezno dejstvovali samo sa odstojanja, Amerikanci će da bi omogućili delovanje pobunjeničkih i terorističkih grupa morati da ulaze u vazdušni prostor Irana, što će ih izložiti dejstvu ešaloniranog PVOa, i sistema koji mogu da deluju nomadski. Pratiti njihov raspored u realnom vremenu tehničkim sredstvima nadzora nije u teoriji nemoguće, ali je u praksi izuzetno teško.

Operacije spasavanja oborenih pilota će biti znatno otežane i rizičnije nego što su to bile bilo gde još od Vijetnama.

Da je Iran uspeo da sastavi vazduhoplovnu komponentu od 200-300 modernih letilica kao što su J-10C i Su-35S podržanih sa par letećih radara - ni to ne bi bilo dovoljno da ostvari paritet sa Amerikancima, ali bi bilo više nego dovoljno da ostvari privremenu lokalnu nadmoć i gerilskim dejstvima sa autoputeva i iz podzemnih objekata ozbiljno zakomplikuje napadne operacije. Ovako će postojeća iranska avijacija proći isto kao iračka 1991.

Slučajno se pogodilo da se ovih dana odigrava i tradicionalna mornarička vežba Irana, Kine i Rusije, i iako naravno da Rusi i Kinezi neće kinetički učestvovati u odbrani Irana od američkog napada, gotovo izvesno hoće obaveštajno, a samo njihovo prisustvo će komplikovati američko delovanje. Iako se ispostavilo da je kineski „obaveštajni“ brod Da Jang Hao zapravo okeanografsko, a ne specijalizovano plovilo, sasvim sigurno poseduje sonare i satelitske releje koji mogu da budu od znatne koristi za pružanje informacija o američkim pomorskim efektivama u realnom vremenu, a otvoreno pružanje podataka kineskih *civilnih* satelita o američkom strateškom rasporedu je izazvalo ne malu nervozu u Pentagonu i povlačenje nekih isturenijih rasporeda. Ako to svi vide preko civilnih, šta će tek biti dostavljeno Irancima sa vojnih satelita. Tako da se uloga hinjene neutralnosti koju NATO igra u Ukrajini sada vraća kao bumerang. Usput, Baidu je u potpunosti zamenio GPS kao navigacioni sistem u Iranu, mada se pitam zašto to nije učinjeno godinama unazad, obzirom da je bilo očekivano da će Izraelci i Amerikanci koristiti bekdorove za sopstvene obaveštajne potrebe.

Ukoliko Rusi i Kinezi ne iskoriste ovaj sukob da do maksimuma da vrate Amerikancima milo za drago i ne uvuku ih što dublje u rat za koji nemaju jasnu izlaznu strategiju, onda zaista zaslužuju da se tuku na sopstvenoj državnoj teritoriji. To jest cinično spram naroda Irana, ali tako stoje stvari.

Što se drugih zainteresovanih strana tiče, upadljiv je manjak entuzijazma gotovo kod svih, od Arapa do IDFa, koji paradoksalno tvrdi da je istovremeno u punom opštenju sa kolegama u Americi, ali i da postoji raskorak u planiranju. Mislim da se radi o tome da je Izrael bio dobro ugruvan nakon što je potrošio svoje protivraketne potencijale pred kraj sukoba prošle godine kada su zamolili Trampa da interveniše i okonča stvar; ko zmija noge kriju svoje gubitke a nisu imali vremena da obnove svoje stokove protivraketnih presretača, pa im se ne ponavlja prošlogodišnje iskustvo da im balističke i sada već istinske hipersonične rakete padaju po kritičnoj vojnoj i privrednoj infrastrukturi. Sa druge strane zbog završetka razvoja i masovnije proizvodnje hipersoničnog Fatah 2 im se i žuri jer menja čitavu računicu izraelske PRO i izaziva očitu nelagodu. Izrael će izvesno učestvovati u američkim napadima, ali kao pomoćni ešalon, i verovatnije će biti neposredno angažovani u konačnom pokušaju razbijanja Hezbolaha u južnom Libanu, verovatno u saradnji sa sirijskim islamistima. Uprkos oprezu vojske, ovo je šansa za razrešenje nekolikih problema od koje se Bibiju cakle oči.

Turska će omogućiti američko dejstvovanje, moguće je deliti radarske i obaveštajne informacije sa njima, ali ne verujem da će se direktno sama mešati. Njihov interes je kompleksan jer sa jedne strane neće propustiti priliku da zamene regionalni uticaj Irana, pa makar koristeći i Kurde za to, sa druge su na tankom ledu jer su nakon Irana očigledno oni sledeći na nišanu Izraela, pogotovu u kontekstu učestalih tvrdnji Ankare da im je nužan nuklearni program – koji verovatno mogu da u roku od par godina realizuju preko Pakistana, što Izrael jasno neće dozvoliti. Iako za to nema informacija, spreman sam da stavim ruku u vatru da je Turska dozvolila Amerikancima da ako ne detaljno analiziraju S-400 a ono da prikupljaju njegove elektronske signature za banke podataka.

Sad, stvar sa strateškom inicijativom je takva da onaj ko prvi napadne taj ima prednost.

Amerikanci su uvek to koristili jer nema nikog da ih pozove na diplomatsku odgovornost. Ako bi pak Iran preduzeo prvi, preemptivni napad, za šta bi shodno objektivnoj situaciji po međunarodnom pravu (ha!) imao prava, postigao bi značajan uspeh u remećenju američkog borbenog rasporeda i planova, ali bi zato dao pretekst Vašingtonu da preokrene javno mnjenje u svoju korist i mobiliše međunarodnu podršku. U suštini bi se ponovio slučaj sa Japanom iz 1941. kada su Amerikanci namerno doveli Japance u bezizlazan položaj da povuku prvi potez napadom na Perl Harbur.

Ovako će morati da istrpe prvi udarac koji će uslediti onda kada Amerikanci odluče da im najviše odgovara, na način na koji im najviše odgovara, pa šta im Bog da.

Američki udarac će biti nesumnjivo težak i dobro isplaniran. Polupaće sve što je stacionarno. Iskreno, nisam siguran da Iranci imaju kapacitet da ga podnesu sa dovoljnim kapacitetom za produženi otpor, ali ko zna, možda su izvukli neke lekcije od prošle godine i možda će im se „partneri“ naći u nevolji. U tom slučaju mogu da razvuku sukob i eskaliraju ga do mere koji bi Trampa naterao da nakon nekoliko meseci nađe neko rešenje kako da spinuje odstupanje kao pobedu, pogotovu što idu midtrms a američka javnost mu nije prešla preko Epštajnovog dosijea – neizgledan rat i skok cena nafte usled blokade Persijskog zaliva i Crvenog mora bi bio ozbiljan udarac. Tako da ako Teheran uspe da preživi prvih mesec dana, vreme verovatno radi za njih.

(25. februar 2026.)

(NSPM, Fejsbuk)