IN MEMORIAM Jirgen Habermas – Poslednji filozof dvadesetog veka

„Potpuno je pogrešno što se taj posao daje početnicima. Prikaze knjiga treba da pišu iskusni profesori pred kraj karijere, koji znaju kontekst, imaju autoritet i mogu da procene značaj autora i dela“. Ovako je govorio moj stari profesor Dragan Jeremić (a moguće da je i on to čuo od nekog starijeg), ali se naravno tog principa uglavnom niko nije držao. Prikaze i dalje pišu perspektivni klinci, a matorci, pak, kao što je i red, pišu „in memoriame“ poput ovog.

S tim što je, barem što se tiče Habermasa, moja malenkost na neki način zatvorila krug, s obzirom da je negde polovinom osamdesetih prikaz njegove knjige Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma bio moj prvi „filozofski“ tekst koji sam još kao student objavio u časopisu „Theoria“, čiji urednici Mladen Kozomara i Slobodan Žunjić su mi „uvalili“ tu kosku („nek se mladi malo čeliče“), zbog čega sam ih mesecima intenzivno mrzeo, a posle bio neizmerno zahvalan. Habermasa sam, razume se, mrzeo još više. Mučio sam se celo leto, ali se na kraju izborio sa njegovim kabastim rečenicama i sadržajem koji paralelno vijuga kroz barem četiri-pet društvenih nauka istovremeno, a o filozofskim referencama i asocijacijama da i ne govorimo. Ali je zato posle sve drugo išlo „kao voda“.

Iako se iz ugla površnog ili nedovoljno upućenog posmatrača bavio „svim i svačim“, Habermas je bio vođen jakim i gotovo „klasično-nemačkim“ sistemotvornim impulsom. I kao i svi veliki filozofski prethodnici tragao je za „arhimedovskom tačkom“, odnosno čvrstim epistemološkim osloncem na kojem bi sazdao svoju baroknu sistemsku građevinu. Samo što je, pomalo paradoksalno, taj oslonac pronašao u nečem krajnje fluidnom, vazdušastom i nestabilnom, što na temelj ponajmanje liči – jeziku, dijalogu („diskursu“) i komunikaciji.

Ako bismo u tri reči pokušali sažeti obeležja njegove filozofske i intelektualne pozicije, onda bi to verovatno bile već pomenuta sistematičnost, interdisciplinarnost (koje je ponekad zlonamerno brkana sa „eklektičnošću“) i, iznad svega, jedna, oprezna, reflektovana, samokritična, ALI u suštini ipak optimistička i „progresistička“ (prosvetiteljska) vizija istorije i društva.  I već na prvu loptu jasno je i očigledno koliko sve te tri osobine ne korespondiraju previše sa duhom vremena u kojem je najvećim delom živeo i u kojem je dočekao duboku starost. 

Nije se „gadio politike“, čučao u akademskoj zavetrini i prebrajao anđele na vrhu igle. Vodio je plodne intelektualne debate sa najvećim umovima o najvažnijim temama epohe – raspravljao sa Gadamerom, Apelom, Serlom, postmodernistima, Deridom, Rolsom – i te debate predstavljaju vrhunac, zenit, a vrlo moguće i „labudovu pesmu“ evropske modernosti i prosvetiteljstva

Habermasov opus je impresivan, a njegova bibliografija – pogotovo radova o njemu – praktično nepregledna. Ali on nije bio „kabinetski“ mislilac u klasičnom smislu reči. Duže od pola veka je aktivno učestvovao i sa promenljivim uspehom uticao na filozofske, intelektualne i društvene tokove u Nemačkoj, Evropi i svetu. Nije bežao od javne debate, niti zazirao od novih, osetljivih ili kontroverznih tema. Nije se „gadio politike“, čučao u akademskoj zavetrini i prebrajao anđele na vrhu igle. Vodio je plodne intelektualne debate sa najvećim umovima o najvažnijim temama epohe – raspravljao sa Gadamerom, Apelom, Serlom, postmodernistima, Deridom, Rolsom – i te debate predstavljaju vrhunac, zenit, a vrlo moguće i „labudovu pesmu“ evropske modernosti i prosvetiteljstva.

Ali i ne samo sa najvećim umovima i o najapstraktnijim stvarima. Raspravljao je i o svemu onome što je (do)nosilo vreme. Upuštao se, ne bez rizika, u debate o nemačkoj prošlosti i budućnosti, levici i desnici, studentskom pokretu, „ustavnom patriotizmu“, ustrojstvu Evropske unije, dijalogu između civilizacija, etičkim problemima u vezi veštačke inteligencije i pravima budućih generacija. A stigao je čak da, već duboko u desetoj deceniji života, kaže koju i na temu nemačkog držanja povodom rusko-ukrajinskog rata – i da tim povodom bude provučen kroz toplog zeca od strane dela sve nervoznije i sve neukije javnosti.

Jirgen Habermas na Univerzitetu u Frankfurtu 1969. godine

Upozoravao je na mnoge loše stvari kada je reč o savremenom kapitalizmu ili budućnosti Evropske unije, a pogotovo ukazivao na opasnu tendenciju „kolonizacije“ javne sfere i „sveta života“ od strane imperativa novca i moći

Ponekad je grešio, često bio u pravu. Mislim da je pogrešio, na primer, 1999. indirektno legitimizujući NATO intervenciju-agresiju protiv SRJ bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. I verujem da je ta greška bila plod, delom, selektivnih informacija koje je imao o stanju na terenu, ali još više posledica njegove, uprkos svom „minimalizmu“ i obazrivosti, i dalje odveć „normativne“ socijalno-filozofske koncepcije, kao i pomalo idealističke slike o realnosti međunarodnih odnosa nakon pada Berlinskog zida.

Habermas spada u relativno malu grupu mislioca koji su dočekali i delimično ostvarenje i skoro totalni krah svoje filozofske i društvene utopije

S druge strane, upozoravao je na mnoge loše stvari kada je reč o savremenom kapitalizmu ili budućnosti Evropske unije, a pogotovo ukazivao na opasnu tendenciju „kolonizacije“ javne sfere i „sveta života“ od strane imperativa novca i moći. Ali, kako to obično biva, i dok je bio najviše slavljen, hvaljen i masovno citiran njegova upozorenja nisu previše slušana, niti uzimana za ozbiljno.

***                                 

Habermas spada u relativno malu grupu mislioca koji su dočekali i delimično ostvarenje i skoro totalni krah svoje filozofske i društvene utopije. „Kritička javnost“, „svetsko građanstvo“, „racionalni diskurs“, „komunikativni um“ i „neprisilna prisila boljeg argumenta“ i ostali noseći pojmovi njegove impresivne teorijske i socijalno-političke konstrukcije, slično kao i „socijalna država“ odnosno „država blagostanja“ koja im je bila društveno-ontološki supstrat, iskreno govoreći, danas zvuče skoro beznadežno „pa se“ sred sumornog intelektualnog i društvenog okruženja, delujući poput neke vrste arheoloških „artefakata“ (da ne kažemo baš „ruševina“), što figuriraju kao spomenici jedne „bolje prošlosti“ i potencijalno – u međuvremenu negde promašene i zagubljene – bolje budućnosti.  Dok sa savremenošću tj. današnjim istorijskim i političkim trenutkom, nažalost i na opštu štetu, ne korespondiraju baš nikako.

Što, razume se, barem od subote 14. marta 2026. više niije Habermasov problem, a još manje greška. Sa Jirgenom Habermasom je otišao možda poslednji „Veliki Evropljanin“. Ali svakako poslednji veliki filozof i intelektualac dvadesetog veka. 

(filozof i autor knjige Habermasova odbrana moderne)

Videti još: Preminuo Jirgen Habermas (97), jedan od najuticajnijih nemačkih i svetskih filozofa