IN MEMORIAM Јирген Хабермас – Последњи филозоф двадесетог века

„Потпуно је погрешно што се тај посао даје почетницима. Приказе књига треба да пишу искусни професори пред крај каријере, који знају контекст, имају ауторитет и могу да процене значај аутора и дела“. Овако је говорио мој стари професор Драган Јеремић (а могуће да је и он то чуо од неког старијег), али се наравно тог принципа углавном нико није држао. Приказе и даље пишу перспективни клинци, а маторци, пак, као што је и ред, пишу „ин мемориаме“ попут овог.

С тим што је, барем што се тиче Хабермаса, моја маленкост на неки начин затворила круг, с обзиром да је негде половином осамдесетих приказ његове књиге Прилог реконструкцији историјског материјализма био мој први „филозофски“ текст који сам још као студент објавио у часопису „Тхеориа“, чији уредници Младен Козомара и Слободан Жуњић су ми „увалили“ ту коску („нек се млади мало челиче“), због чега сам их месецима интензивно мрзео, а после био неизмерно захвалан. Хабермаса сам, разуме се, мрзео још више. Мучио сам се цело лето, али се на крају изборио са његовим кабастим реченицама и садржајем који паралелно вијуга кроз барем четири-пет друштвених наука истовремено, а о филозофским референцама и асоцијацијама да и не говоримо. Али је зато после све друго ишло „као вода“.

Иако се из угла површног или недовољно упућеног посматрача бавио „свим и свачим“, Хабермас је био вођен јаким и готово „класично-немачким“ системотворним импулсом. И као и сви велики филозофски претходници трагао је за „архимедовском тачком“, односно чврстим епистемолошким ослонцем на којем би саздао своју барокну системску грађевину. Само што је, помало парадоксално, тај ослонац пронашао у нечем крајње флуидном, ваздушастом и нестабилном, што на темељ понајмање личи – језику, дијалогу („дискурсу“) и комуникацији.

Ако бисмо у три речи покушали сажети обележја његове филозофске и интелектуалне позиције, онда би то вероватно биле већ поменута систематичност, интердисциплинарност (које је понекад злонамерно бркана са „еклектичношћу“) и, изнад свега, једна, опрезна, рефлектована, самокритична, АЛИ у суштини ипак оптимистичка и „прогресистичка“ (просветитељска) визија историје и друштва.  И већ на прву лопту јасно је и очигледно колико све те три особине не кореспондирају превише са духом времена у којем је највећим делом живео и у којем је дочекао дубоку старост. 

Није се „гадио политике“, чучао у академској заветрини и пребрајао анђеле на врху игле. Водио је плодне интелектуалне дебате са највећим умовима о најважнијим темама епохе – расправљао са Гадамером, Апелом, Серлом, постмодернистима, Деридом, Ролсом – и те дебате представљају врхунац, зенит, а врло могуће и „лабудову песму“ европске модерности и просветитељства

Хабермасов опус је импресиван, а његова библиографија – поготово радова о њему – практично непрегледна. Али он није био „кабинетски“ мислилац у класичном смислу речи. Дуже од пола века је активно учествовао и са променљивим успехом утицао на филозофске, интелектуалне и друштвене токове у Немачкој, Европи и свету. Није бежао од јавне дебате, нити зазирао од нових, осетљивих или контроверзних тема. Није се „гадио политике“, чучао у академској заветрини и пребрајао анђеле на врху игле. Водио је плодне интелектуалне дебате са највећим умовима о најважнијим темама епохе – расправљао са Гадамером, Апелом, Серлом, постмодернистима, Деридом, Ролсом – и те дебате представљају врхунац, зенит, а врло могуће и „лабудову песму“ европске модерности и просветитељства.

Али и не само са највећим умовима и о најапстрактнијим стварима. Расправљао је и о свему ономе што је (до)носило време. Упуштао се, не без ризика, у дебате о немачкој прошлости и будућности, левици и десници, студентском покрету, „уставном патриотизму“, устројству Европске уније, дијалогу између цивилизација, етичким проблемима у вези вештачке интелигенције и правима будућих генерација. А стигао је чак да, већ дубоко у десетој деценији живота, каже коју и на тему немачког држања поводом руско-украјинског рата – и да тим поводом буде провучен кроз топлог зеца од стране дела све нервозније и све неукије јавности.

Јирген Хабермас на Универзитету у Франкфурту 1969. године

Упозоравао је на многе лоше ствари када је реч о савременом капитализму или будућности Европске уније, а поготово указивао на опасну тенденцију „колонизације“ јавне сфере и „света живота“ од стране императива новца и моћи

Понекад је грешио, често био у праву. Мислим да је погрешио, на пример, 1999. индиректно легитимизујући НАТО интервенцију-агресију против СРЈ без одобрења Савета безбедности УН. И верујем да је та грешка била плод, делом, селективних информација које је имао о стању на терену, али још више последица његове, упркос свом „минимализму“ и обазривости, и даље одвећ „нормативне“ социјално-филозофске концепције, као и помало идеалистичке слике о реалности међународних односа након пада Берлинског зида.

Хабермас спада у релативно малу групу мислиоца који су дочекали и делимично остварење и скоро тотални крах своје филозофске и друштвене утопије

С друге стране, упозоравао је на многе лоше ствари када је реч о савременом капитализму или будућности Европске уније, а поготово указивао на опасну тенденцију „колонизације“ јавне сфере и „света живота“ од стране императива новца и моћи. Али, како то обично бива, и док је био највише слављен, хваљен и масовно цитиран његова упозорења нису превише слушана, нити узимана за озбиљно.

***                                 

Хабермас спада у релативно малу групу мислиоца који су дочекали и делимично остварење и скоро тотални крах своје филозофске и друштвене утопије. „Критичка јавност“, „светско грађанство“, „рационални дискурс“, „комуникативни ум“ и „неприсилна присила бољег аргумента“ и остали носећи појмови његове импресивне теоријске и социјално-политичке конструкције, слично као и „социјална држава“ односно „држава благостања“ која им је била друштвено-онтолошки супстрат, искрено говорећи, данас звуче скоро безнадежно „па се“ сред суморног интелектуалног и друштвеног окружења, делујући попут неке врсте археолошких „артефаката“ (да не кажемо баш „рушевина“), што фигурирају као споменици једне „боље прошлости“ и потенцијално – у међувремену негде промашене и загубљене – боље будућности.  Док са савременошћу тј. данашњим историјским и политичким тренутком, нажалост и на општу штету, не кореспондирају баш никако.

Што, разуме се, барем од суботе 14. марта 2026. више ниије Хабермасов проблем, а још мање грешка. Са Јиргеном Хабермасом је отишао можда последњи „Велики Европљанин“. Али свакако последњи велики филозоф и интелектуалац двадесетог века. 

(филозоф и аутор књиге Хабермасова одбрана модерне)

Видети још: Преминуо Јирген Хабермас (97), један од најутицајнијих немачких и светских филозофа