Евроазијска економска унија – мукотрпно трагање за заједничким интересом

Очајање које је захватило многе мислеће Србе због сада већ отвореног утеривања народа у Европску унију, као и много пута у прошлости окренуло је њихове наде према Русији и истоку, где се рађа нови глобални савез – Евроазијска економска унија, која би требало да званично буде формирана 1. јануара 2015. и која ће заменити садашњи лабави Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана. Евроазијска унија има огроман потенцијал да на глобалном нивоу парира, по готово свим параметрима, Кини, САД, ЕУ у којим изазива углавном јаке негативне реакције, а како евроазијске интеграције напредују, јачају и наде у Србији да ће нам Евроазијска унија донети спас и бити та чаробна формула која ће омогућити решавање свих наших проблема и мука.

Евроазијски ентузијазам је понегде већ толико јак да се може упоредити са проевропски фанатизмом, за кога видимо да нас је, нажалост, уместо обећаног напретка и благостања већ довео до положаја бедне, мале и сиромашне колоније. Евроазијски процеси су ипак много сложенији него него што се то одавде види, и иако би многи од нас желели да одмах виде алтернативу садашњем европском кошмару, мора се узети у обзир да се нови савез налази тек на почетку свог постојања, а да би се остварио његов пуни потенцијал, биће потребно време и решавање појединих проблема који већ сада прете да изазову значајне несугласице.

Напредак уз несугласице

Последњи састанак Евроазијског економског савета, који је одржан у Кремљу 24. децембра, био је посвећен мерама ка успостављању Евроазијске економске заједнице и нацртима "мапе пута" евроазијских интеграција Јерменије и Киргистана. Њему су присуствовали шефови држава Русије, Белорусије и Казахстана Владимир Путин, Александар Лукашенко и Нурсултан Назарбајев, председник Јерменије Серж Саргсијан, председник Киргистана Алмазбек Атамбајев и премијер Украјине Микола Азаров.

 Серж Саргисјан (Јерменија), Алмазбек Атамбајев (Киргистан), Александар Лукашенко (Белорусија), Владимир Путин, Нурсултан Назарбајев (Казахстан),  Мyкола Азаров (Украјина)  

Овај скуп је, иако успешан, показао да поједини проблеми савеза не могу да буду гурнути под тепих и покривени великим напретком узајамних билатералних економских односа, јер се открила пукотина изазвана тежњом Минска за јачањем дипломатске и политичке интеграције држава чланица, и Астане која жели да евроазијске интеграције остану искључиво на нивоу економије и слободног тржишта. Све јаче се такође открива проблем величине и утицаја Русије и жеље Белорусије и Казахстана да се одупру прејаком загрљају Кремља, а Минск и Астана такође активно настоје да постигну подједнаку заступљеност својих представника у администативним органима Царинске уније и будуће Евроазијске уније, што до сада често није био случај.

Евроазијска економска унија је замишљена као јединствени царински простор и регулатор заједничке макроекономије, конкуренције, енергетике и саобраћаја. Белорусија је, међутим, склона стварању неке врсте савезне државе, а на самиту у Москви је њен председник Александар Лукашенко навео пет принципа на којима Минск инсистира, и који подразумевају да будућа Унија треба да има правни субјективитет и прецизно утврђене надлежности. Минск између осталог жели и да одлуке Евроазијске економске комисије буду обавезујуће, и да председници држава немају право да опозову њене одлуке.

Владимир Путин и Нурсултан Назарбајев 

Председник Казахстана Нурсултан Назарбајев је био снажно против било какве промене предвиђеног облика уније и инсистирао на искључењу свих одредби које излазе из оквира економских интеграција. Према Назарбајеву, области као што су безбедност граница и имиграциона политика, систем одбране и безбедности, здравља, образовања, науке, културе, правна помоћ нису важне за економске интеграције, а он је такође позвао да се осигура да споразум о економској унији не омета односе земаља учесница са другим државама и организацијама. У свом говору након састанка, Назарбајев је посебно истакао и да је политички суверенитет Русије, Белорусије и Казахстана "непроменљив".

Интереси пре свега

На скупу у Москви председник Русије Владимир Путин, који је присталица брзог ширења организације, саопштио је да кључни принципи рада будућег савеза морају да у пуној мери одговарају националним интересима свих учесника, али реакција Минска и Астане показује да национални интереси држава чланица могу и да се не поклапају, што доводи до врло незгодне ситуације у којима, посебно Русија, мора да изгради преговарачки процес који ће остварити компромис између потребе за чвршћим интеграцијама и страховањима осталих држава чланица од своје доминације. С тим у вези се непрестано истиче да Евроазијска економска унија никако неће бити замена за СССР, већ да је то добровољни економски савез, а да је на свим бившим совјетским републикама да прихвате или одбију предлог.

Аналитичари процењују да политика не може да се избегне, и да крупна политичка питања већ уносе одређене несугласице међу партнерима, и док се политички и економски односи Москве и Минска, иако понекад захладне, могу сматрати дугорочно стабилним, процењује се да између Москве и Астане нема јасног разумевања даљих интеграционих процеса. Велика већина Казаха се изричито противи било каквом наговештају поновне доминације Русије, и аналитичари стога процењују да у Казахстану нису спремни за прелазак на више нивое интеграције, нити имају исти поглед на приоритете спољне политике.

Микола Азаров

Питање Украјине на пример, које је за Русију готово питање живота и смрти, у Казахстану није изазвало много узбуђења, а у Астани нема много ентузијазма ни за Јерменију, посебно што Казахстан негује добре односе и са Азербејџаном, и подржава његове тежње према покрајини Нагорно-Карабах. Такође, Астана негује све боље односе са Турском, који су на недавно сусрету Назарбајева и Ердогана названи „стратешким“, а Назарбајев је чак на самиту у октобру, без обзира што то тренутно није реално, предложио да се у Царинску унију укључи и Анкара.

Дмитриј Медведев и Алмазбег Атамбајев

Примање нових чланица Јерменије и Таџикистана, које је условљено пре свега политичким и геостратешким разлозима, а много мање економским, такође не пролази без проблема. Јерменија је после дужег колебања одлучила да приступи савезу, али пре свега због безбедносних гаранција које је добила од Москве, али то је изазвало велику нервозу Назарбајева, управо због крвавог спора Јеревана и Бакуа. У Москви је ипак потписана мапа пута за Јерменију, која ступа у савез под директним патронатом Москве и са добијеним значајним економским привилегијама, али то није урађено за Киргизију, иако је њен пријем био још раније договорен. Киргизија, која је у лошем политичком и економском стању, партнерима из савеза је потребна пре свега због сигурности спољног обода Евроазијске уније и чвршће контроле над транзитом кинеске робе, која се реекспортује управо кроз ту земљу. Бишкек има одличне економске односе се Кином, која настоји да га привуче у своју сферу утицаја укључи гса у свој пројекат „Пут свиле“ који треба да интегрише Кину и државе Централне Азије.

Председник Алмазбек Атамбајев изјавио је да ће се република интегрисати само у складу са својим националним интересима. Аналитичари ипак процењују да Бишкењк настоји да што боље наплати своје чланство и добије што повољније услове прикључења за своју економију. И на крају, питање Украјине је још нерешено јер иако је премијер Микола Азаров у Москви присуствовао скупу као посматрач, а Кијев суспендовао процес интеграције са ЕУ, остаје нејасно да ли ће Украјина поново почети да флертује са Западом са непредвидивим исходом.

Eвроазијске интеграције засад још нису потпуно дефинисани концепт и пројекат, и оне представљају оквир који се тек развија и који има више различитих тумачења. Што се Србије тиче, досадашња безалтернативна европска политика ће једном, можда врло скоро, коначно ударити у зид, и зато је за нас важно да се евроазијска политика и идеја позиционирања Србије у евроазијском блоку искристалише на што је могуће озбиљнији, квалитетнији и бољи начин. Јер бесплатног ручка неће бити ни у Европи, ни у Евроазији.