БРИКС не треба занемарити

Била би велика грешка за Запад да одбаци недавни самит земаља БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) у Казању - незваничној „исламској“ пријестоници Русије - као антизападни догађај без значаја. Западне владе можда желе да вјерују да је скуп показао недостатак јединства и садржаја, али стварност је много сложенија.

Кина, Русија, Бразил и Индија формирале су БРИК 2006. (Јужна Африка се придружила 2010. године) као противтежу Г7, клубу водећих западних индустријализованих земаља, и глобалном поретку којим доминирају САД у ширем смислу. Иако та иницијатива никада није схваћена озбиљно на Западу, БРИКС је еволуирао у мултилатералну платформу не само за земље попут Кине и Русије - које желе да окончају западну доминацију и, у случају Русије, успоставе нови, експлицитно антизападни глобални поредак - већ и за неутралније силе у настајању.

Штавише, група се недавно проширила и укључује не само Иран и Етиопију, већ и Египат и Уједињене Арапске Емирате, који имају снажан интерес за добре односе са Сједињеним Државама и другим западним владама (Саудијска Арабија је прихватила позив да се придружи, али то још није формално учињено). Зато је група напредовала ка свом циљу да служи као мултилатерална платформа која је независна од Запада и свих економија које се ослањају на долар или еуро.

С обзиром на дугорочне импликације, Запад не би требало да мијеша жељу Русије да поништи свјетски поредак са стратешким циљевима остатка групе. Руски предсједник Владимир Путин и његов ужи круг можда живе у свом свијету снова из 19. вијека, али се исто не може рећи за Кину, Индију, Бразил, Јужну Африку или нове арапске чланице

Дугорочни значај овог напретка не треба потцјењивати, посебно имајући у виду да је више економија у успону изразило интересовање за придруживање групи. Током овог вијека, БРИКС+ би могао да постане средство „осталих“, постављених против Запада. Ово би био упечатљив дијалектички резултат глобализације и агенде слободне трговине коју је Запад промовисао посљедњих деценија.

С обзиром на дугорочне импликације, Запад не би требало да мијеша жељу Русије да поништи свјетски поредак са стратешким циљевима остатка групе. Руски предсједник Владимир Путин и његов ужи круг можда живе у свом свијету снова из 19. вијека, али се исто не може рећи за Кину, Индију, Бразил, Јужну Африку или нове арапске чланице. Они не траже раскид од постојећег глобалног поретка или Запада, већ су за повећање глобалног утицаја, признања и престижа. Ово посебно важи за нову суперсилу, Кину.

Ситуација представља и изазов и прилику за Запад, под условом да други мандат Доналда Трампа не отвори постојеће глобалне линије расједа. Ако Запад остане политички и културно уједињен, наставиће да игра водећу улогу у 21. вијеку упркос својим демографским изазовима. Али - мора научити да дијели моћ.

Ако Запад остане политички и културно уједињен, наставиће да игра водећу улогу у 21. вијеку упркос својим демографским изазовима. Али - мора научити да дијели моћ

Деколонизација је почела крајем Другог свјетског рата, прије скоро 80 година. Када су Уједињене нације основане 1945. године, имале су само 51 државу чланицу; данас их, након дугог, бурног периода у коме су многе нове националне државе настале из бивших европских колонија широм глобалног југа, има 193. Ипак, упркос широко распрострањеном постизању формалног суверенитета, никада није било праве прерасподјеле моћи и богатства.

Почевши од касних 1970-их, Кина је изашла из свог самонаметнутог маоистичког идеолошког затвора и започела своју постепену интеграцију у свјетску економију којом доминира Запад, процес који се убрзао након њеног приступања Свјетској трговинској организацији 2001. Са отварањем Кине и крајем Хладног рата касних 1980-их, рођен је нови свјетски поредак и, хтјели то или не, успон БРИКС-а је израз ове историјске промјене.

Жеља земаља у развоју и привреда у развоју да преузму свој удио у глобалној моћи и богатству потпуно је разумљива и оправдана. Западни свијет би требало да престане да дефанзивно и игнорантски реагује на тежњу тих земаља да остваре своје легитимне интересе. Али силе у настајању морају схватити да са више моћи и економског утицаја долази и већа одговорност.

Чињеница да двије велике ауторитарне силе са империјалним амбицијама воде БРИКС чини потребу за глобалном дипломатијом још хитнијом

Нови, избалансирани свјетски поредак и даље ће захтијевати чврста правила заснована на универзално прихваћеним вриједностима. У супротном ће настати хаос, насиље и рат. Ако стална чланица Савјета безбједности Уједињених нација (Русија) нападне свог сусједа (Украјину) без разлога, то доводи у питање темељне принципе УН и преовлађујући свјетски поредак.

Поновно избијање рата у доба нуклеарног оружја и вјештачке интелигенције представља међународну пријетњу без преседана. И Г7 и БРИКС+ суочавају се са истом опасношћу; сви су у истом чамцу, са истим заједничким одговорностима. Чињеница да двије велике ауторитарне силе са империјалним амбицијама воде БРИКС чини потребу за глобалном дипломатијом још хитнијом. Будућност заснована на принципу „ко је јачи, тај је у праву” на крају значи повратак у добро познату прошлост, ону коју је оснивање Уједињених нација и њене темељне конвенције требало заувијек да прекине.

Која правила намјеравају да поштују земље БРИКС+? Свијет заслужује одговор на ово кључно питање.

Аутор је био министар иностраних послова и вицеканцелар Њемачке од 1998. до 2005; предводио је њемачку партију Зелених готово 20 година

(Вијести)