„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.

Нисмо убеђени да ће Владимир Вукчевић имати кичму да се одупре искушењу да у случају Ејупа Ганића прихвати некакав компромис. Зато га морамо без престанка држати на оку и у пуној мери контролисати његов рад.

Горан Милетић занимљив је првенствено по томе колико му је стало да служи држави о којој,никада није рекао/написао ниједну лепу реч. Сметала су му и вековна обележја Срба, па и она која наша нација дели са стотинама других народа, као што је хришћанство.

Боље је да дружина буде мала, али одабрана. Битно је да се делегирана друштвена моћ буде ојачана монополом и атмосфером некажњивости. Некажњивост се обезбеђује формирањем спреге унутар коруптивне пирамиде у којој они горе неће санкционисати оне доле.

Последњи интервју Бориса Тадића можда наговештава да је он одустао чак и од те чудновате, накнадне подршке српског народа, те да га, чини се, сада задовољава и актуелна подршка невладиног сектора.

Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Најтеже последице по образовање најављена рационализација ће оставити на селу, али, за то изгледа мало ко, односно нико не брине. Почетак процеса рационализације показао је сву неорганизованост и индолентност просветних власти.

Политичко руководство инсистира на укидању обавезног служења војног рока позивајући се на примере армија из окружења. Да би држава могла да рачуна на какво-такво очување територијалног интегритета и суверенитета, потребна јој је снажна и модерна армија.

Бавити се новинарством а негирати потребу за објективношћу представља негацију самог медијског деловања. Бити против свих тек онда када се изгуби и последња прилика за политичко удомљавање и етаблирање врхунац је хипокризије.

Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он умети боље. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.