Ствар је тако постављена да се Србија док „граби“ ка ЕУ, а пошто се зна да неће тек тако признати нову државу, константно суочава са наметнутом и „неизбежном стварношћу“. Сваки нови уговор који државу приближава Европи потписује се са Србијом без Косова и Метохије.

Уместо куповине времена, лоших компромиса и краткотрајног обезбеђивања подршке Влади, Предлог закона о изборима и овлашћењима националних савета треба изменити и ускладити са Уставом.

Активисти страначких подмладака не показују никакву иницијативу, смелост или утопистичку приврженост политичким идејама, што би морало да буде главно обележје младих људи. Уместо тог прометејског приступа политици добили смо клониране представнике страначких олигарха.

Добрица или Латинка - то није и не мора бити једини српски избор. Та дилема је лажна, као што је лажна и подела коју Друга Србија уноси у наше друштво. Не постоје две Србије. Постоји само Друга Србија, као иделошки бункер из кога се пуца на све што се напољу креће.

Учестале посете све јасније указују да ће Србија у овој геополитичкој стисци покушати да заигра на карту несврстаних. Усудио бих се рећи, за Србију данас готово да и нема другог пута – сем „трећег пута“. И то како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Што пре то сви увиде, биће боље за све.

Питао бих господина премијера због чега су у његовом ценовнику новинарске грешке 50 милиона динара скупље од грешака полиције, здравства, судства, министарстава? Да ли су кобније? Трагичније? Односе више живота?

Подстрекавање представља облик одговорности који се може заснивати искључиво на умишљају, за разлику од саизвршилаштва које се може засновати и на умишљају и на нехату. Зато је важно указати да радња подстрекавања не може да представља уопштено позивање на извршење кривичних дела.

Настанком Николићевог новог политичког дискурса политичка сцена у Србији окренута је готово наглавачке. Рецидив из времена ДОС-а, који су звали „уцењивачки капацитет малих странака“, појавом напредњака у парламенту доживео је привремени концептуални крах.

У Србији ће опстати тренутно најбројније и најбогатије странке, скупштинске странке. Биће удружене у картел, па ће у огромној мери избегавати политичку одговорност. Оснивање нове политичке странке ће постати готово немогуће.

Ангажованост СНС на терену и жеља да се реализује изборна воља грађана у београдским општинама делује све озбиљније. У том контексту се и може разумети њихова скоро симултанка, односно преговори са готово свим политичким опцијама за формирање општинске власти.