Економска криза додала још једну опаку страну Европиној кризи средњег доба. Унија је као средовечни човек чија су сањарења прекинута непријатним сазнањем да није довољно уштедео за старе дане и да ће морати да једе храну за мачке и псе.

Многи су Пољаци одушевљени идејом Четврте Речи Посполите. Чак толико, да верују том истом Џ.Фридману, који у својој књизи „Наредних 100 година: прогнозе за XXI век" предсказује да ће Пољска наново изградити «империју XVII века“.

Ердоган је одлучио да профитира до последњег гроша. Искористивши могућност коју му је пружио водитељ панела у Давосу, он је израелском председнику Шимону Пересу у лице сасуо да „ви веома добро знате како се убија“ и демонстративно напустио позорницу.

Мале су шансе да се успе у продаји ове у губитничкој врећи мешане имовине. Услед тога, влада ће можда морати да, ма колико невољно, поново размотри своју стратегију приватизације и да на сто изнесе и своје породично сребро.

Резерве су процењене на око 830 милијарди евра, а можда и више. Хамид Карзаи је прошлог месеца боравио у Вашингтону где је својим саговорницима предочио да подземно богатство његове земље вреди можда чак и три билиона долара.

Потпуно је јасно да су „европске вредности“ једна велика измишљотина. Европска унија је у суштини арена, где најмоћније земље намећу вољу слабијима. То што неке државе у ЕУ имају висок стандард за своје грађане, не значи да оне то хоће и за друге државе.

Никако не би смо смели да одбацимо претпоставку да је ова трагедија заправо представљала планирани тест “нових пестицида”. Све ове невероватне коинциденције управо упућују на један такав закључак.

Биополитичке праксе су оставиле траг кроз деловања квазиполитичких западних елита, али и квазинаучних елита, као и кроз мноштво криптокултурних – али и криптодемократских – пракси, због чега се данас и сам појам демократије схвата као сумњива ствар.

Не можемо, дакле, да не поставимо питање, да ли је ово почетак краја ЕУ, конструкције која је започета пре педесет година на темељима вековне утопије, а која сада доказује да је неспособна да испуни своја обећања.

Постоји аналогија између садашње дискусијe о Ирану и политике Русије на Балкану у последње две деценије. Балкан је доказао штетност већ истрошених међународних формата у виду различитих „петорки“ и анемичних дискусија и одлука ОУН. Запад користи ефикасније методе.