Многа друштва у свету са већом традицијом парламентаризма и друштвене одговорности бране се мање-више успешно од „политичке загађености“. Нека постсоцијалистичка друштва су користила институт лустрације, друга су искристалисала одређени кодекс понашања и стриктно поштовање етичких норми у понашању политичара.

А онда је у земљу изобиља закуцала злосутна финансијска криза. И прво смо сазнали да су извесне земље ЕУ, уз помоће Светске банке и ММФ, издвојиле 7,5 милијарди евра финансијске помоћи Летонији, како би ову земљу промењивог времена и добрих вести спасиле од банкротства.

Време је да се САД повуку из операције у Либији. Пат позиција између Гадафија и побуњеника се наставља, Гадафи нема намеру да напусти Либију, а напори да му се прилепи етикета ратног злочинца скоро да су му елиминисали ту опцију

Нити значи да је Демократској странци потребна нова политика. Напротив. Циљ је частан и исправан. И ми од њега не смемо да одустанемо. Потребно је да се вратимо својим основним принципима, идејама и вредностима око којих смо своју политику и изградили.

Убице дечијих лица исти су они анђели које су родитељи засипали барбикама и најновијим патикама док се у радњама продавао само сенф, а плате вределе четири марке. Од малих ногу су једино учени материјалним вредностима, без икакве моралне или васпитне баријере.

У Москви је веома мало аналитичара који сматрају да ће се кандидовати и Медвдев и Путин. То би, како се оцењује, бацило ружну сенку и на једног и на другог политичара и чак можда дало шансе неком трећем да се умеша у председничку трку. А таквих кандидата ће свакако бити.

Политички Савет ДС, чија би главна улога била да окупља интелектуални потенцијал, и даље воде људи који сносе велики део одговорности што је Демократска странка остала без свог некада изузетно снажног утицаја међу интелектуалцима.

Слање стихованих SMS честитки у осмерцу увелико је постало божићна традиција. Откако су се појавили мобилни телефони, песнички дух просто се разбуктао у народу, подсећајући нас на ону стару Меклуанову да „медијум јесте порука“.

Либијски рат се, дакле, већ сада извргао у фијаско налик Суецком (1956) рату. Ова оцена може да се брани не само ефектима и могућим за све умешане неповољним исходима рата, већ и чињеницом да је Гадафи био и остао доследан носилац Насерове идеологије.

Све ово омогућио је Закон о јавним предузећима који директору ЈП даје овлашћење да у радни однос на одређено време без конкурса и одговорности према било коме прими дословно кога пожели.