Поменути руски аналитичар тврди да би слање руске војске у Украјину моментално изазвало консолидацију ЕУ и САД, што би Русију довело у веома непријатну ситуацију.

Драги Борисе, многи ме блогери, шалабајзери, курајбери и пицопевци оптужују да ти повремено пишем не бих ли се докопао какве амбасадуре, што само сведочи о жалосном стању њихове безбедносне културе

Православни народи две највеће земље на Балкану, Србије и Грчке, морају да се организују ван државних апарата, а ако успемо да преокренемо ситуацију, и Русија нам помогне у томе, могли бисмо да се надамо формирању снажне силе на Балкану која би гарантовала стабилност, јединство и економски напредак.

Потребно је да се индивидуална прегнућа и постигнућа сусретну са дубљим токовима историјског колективног искуства. Зато не треба сметнути с ума да је Михаило Марковић био предводник и најдоследнији и најистрајнији представник једне од најзначајнијих генерација југословенских и српских интелектуалаца.

Москва би, као и у случају Грузије, требало да пошаље своје мировне трупе у Доњецк и Лугањск, и онда би се Украјинци два пута запитали пре него што почине још један злочин против цивилног становништва у источној Украјини.

Признаћете, није фер да се од осредње екипе прави темпирана бомба за праве шампионе и поштене професионалце. Потпуно неевропски, па ако хоћете и антиевропски приступ. Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако!

Последице избора ће свакако бити изражене и у појединачним државама тј. биће видљиве у домаћим политикама, док ће се на нивоу доношења одлука у Европском парламенту – чија су овлашћења према Лисабонском уговору сада проширена – појавити расправе и преиспитивања.

Турска неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Кипра, а исти принцип ће више-мање важити и за Србију. Услови за чланство су врло јасни: не можеш да постанеш члан ЕУ ако имаш нерешене проблеме са својим суседима.

„Украјинско пролеће“ није дало очекивани резултат, чак штавише, трансформише се у неку врсту „руског пролећа“, па је разумљива све већа нервоза Вашингтона.

Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.