Тито је од почетка имао највећи страх како ће успети да се наметне као вођа српском народу који је, ипак, већински подржавао монархију. Зато главна улога Црвене армије и није била у протеривању фашиста, већ на устоличењу комунистичке власти у Београду.

Фигуративно речено, Пољска од Америке свим силама тражи статус главне мете. Зато су се први понудили за ракетни штит, зато траже размештање НАТО трупа на својој територији, зато су за све више санкција Русији и зато ће наоружавати режим у Кијеву.

На све стране диљем наше домовине ницале су "Титове" виле и дворци, које он никад није ни видео, али су месни руководиоци уживали у њима, градили су их више да себи угоде него да се њему удворе. Али нема сумње да је Тито волео луксуз, уживао у њему, волео живот.

Наредна заблуда је да је Европска унија уз подршку Вашингтона предложила Јануковичу дивне услове присједињења европској демократији и процвату, али је то спречио Путин. Факат је да је предлог Европске уније био бестидна провокација.

Док Дејвид Камерон вреба у позадини кампање против, а Гордон Браун и Алистер Дарлинг негују историјску мржњу, ''Да'' карактеришу нови гласови, многи од њих су млади, паметни и артикулисани. Кампања против не зна ко је њен лидер и жуди за вођством. ''Да'' не зна ко је њихов лидер и воли да тако и остане.

Током ове кризе често сам се питао шта би било потребно да европске вође превазиђу ову ситуацију. Постоје многобројни проблеми координације, као и превише уображених личности које је потребно консултовати.

Камероново имитирање Тонија Блера је било врло неуспешно. Основна карактеристика Блеризма је била причати једно, а радити сасв им супротну ствар. На конгресу Лабуристичке странке 1996. на пример Блер је обећао да ће обновити „јединствени систем железнице са централном улогом „Британске железнице“ у државном власништву под државном контролом“.

Свако читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, свако проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење. То није негација злочина, али јесте покушај сагледавања потпуне истине.

Равнотежа моћи која би настала показала би целом свету да није потребан хегемон који пружа мир и стабилност, док би мале државе биле упућене на утицајне земље свог региона које имају добар увид, а и историјско искуство у датом окружењу.