Злоупотреба короне у политичке сврхе

Моја генерација је још у тинејџерским данима навикнута на одрицања, несташице и ванредне околности.

Био сам благословен тиме што су ми родитељи постали милионери, а убрзо и милијардери у години када сам постао гимназијалац.

Јесте да је мајка добијала плату у гарантним писмима, у роби широке потрошње или у смрзнутом пециву, али је зато отац захваљујући том луксузу успео да се избори са никотинском зависношћу (прво је пропушио, па проходао) јер је од наставничке плате могао да купи или једну ципелу или две пакле црвене „мораве“.

Да се не би обесио о пертле које би морао да доплати одлучио је да деда Аврама дочека са последњим угашеним пикавцем испод пробушеног ђона.

За факултет сам се спремао у години када сам прославио пунолетство и када сам први пут поносно и пркосно изашао да гласам (до тада су у моје име родитељи гласали за опозицију), али су исти они који су ми претходно украли малолетство, тада украли гласачки листић.

Прву годину Медицинског факултета завршио сам у ишчекивању да ли нам Холбрук доноси папир или бомбе, а другу су ми прекинули агресорски бомбардери.

Трећу годину нисмо почели на време због победе Велике петооктобарске револуције, а пету је обележио њен пораз после атентата на премијера.

Спремање завршног испита започео сам уз ужасавајуће слике мартовског прогона Срба на Космету.

Ко је могао да помисли да ћу се деценију и по касније са сетом сећати тих времена?

Носталгија је први симптом старења, али је и показатељ да појединац или друштво лепше живи у романтизованој прошлости него у реалној садашњости из које не види спокојну будућност

Носталгија је први симптом старења, али је и показатељ да појединац или друштво лепше живи у романтизованој прошлости него у реалној садашњости из које не види спокојну будућност.

Ниједну своју „александрику“ нисам користио да бих скупљао политичке поене на рачун епидемије.

Као што тему Косова схватам (пре)озбиљно и прилазим јој са страхопоштовањем, још већи респект имам када је у питању нешто што је важније и од политике и од Вучића и од Косова, а то је здравље.

Никада не бих злоупотребио корону у политичке сврхе, али, другови напредњаци – први сте почели.

Ви сте оптуживали нас да прижељкујемо већи број мртвих, да мрзимо пензионере и да желимо да вирус смањи њихов број јер нису наше гласачко тело, да би Србија потонула у хаос да је нас корона затекла на власти.

Ваш нови посланички фалш-ансамбл у скупштини данима оркестрирано сеје мржњу према политичким неистомишљеницима у време када је број преминулих од ковида 19 у једном мирнодопском дану близак броју погинулих у најгорим данима босанског рата.

Више не помаже одавно патентирани изговор да је опозиција крива за ваше грешке, јер лимени сандуци нису гласачки листићи које можете украсти, преправити или поцепати.

Питам се, питам, не шта би Томица Милосављевић радио да је на месту Златибора Лончара, већ се реторички питам шта би Александар Вучић радио да нас је корона задесила десет година раније.

Већ га видим како држи запаљиве говоре по сахранама где обећава сто демократа за једног преминулог пацијента.

А и та институција као обезглављени краљ тумара по шаховској табли тврдоглаво одбијајући да призна да је у мат позицији и да игнорисање пораза значи губитак готово свих фигура на његовој страни табле

Данас, девет месеци након појаве првог ковид пацијента у Србији, сведочимо колапсу свих ауторитета и суочавамо се са болном чињеницом да у држави постоји само једна институција која функционише.

А и та институција као обезглављени краљ тумара по шаховској табли тврдоглаво одбијајући да призна да је у мат позицији и да игнорисање пораза значи губитак готово свих фигура на његовој страни табле.

Краљ који мора непрестано да понавља да је краљ, није краљ. Држава која мора да моли грађане да поштују прописане мере – није држава.

Ви сте, „браћо“ напредњаци, а не опозиција, злоупотребили епидемију у политичке сврхе.

Вама је рејтинг важнији од епидемиолошких параметара.

Ви овом кризом управљате читајући пиплметре, а не ИЗИС податке.

Ви сте, „браћо“ напредњаци, а не опозиција, злоупотребили епидемију у политичке сврхе

Епидемија коси државна руководства по целом свету, од Америке до Црне Горе. Само је у Србији власт одлучила да је боље скратити век трајања грађанима него себи.

Нисте хтели да спречите, сада не можете да лечите.

Ја се на свом послу осећам као онај несрећни Бахрудин Калетовић на словеначкој граници.

Његова легендарна изјава за YУТЕЛ у ковид варијанти би гласила „они као хоће да нас затварају, а ми им као не дамо“.

Сада је јасно да је пролећно ванредно стање било панично уведено и представљало непотребно тренирање строгоће из једноставног разлога – аутократски режими само силом могу да покажу дубину своје државе

Сада је јасно да је пролећно ванредно стање било панично уведено и представљало непотребно тренирање строгоће из једноставног разлога – аутократски режими само силом могу да покажу дубину своје државе.

А како бирачко тело које подржава или се повинује аутократама реагује, резонује и размишља једино у екстремима онда су властодршци славодобитно прогласили победу над „кугом нашег доба“, уз пратеће оде и псалме највећем сину нашег народа, лојалних народности и поштене прелетачке интелигенције.

Уследило је нагло попуштање рестриктивних мера и сензационална епидемиолошка открића – да се на изборима нико не може заразити и да се вирус шири само међу гробарима који славе заслужену победу у вечитом дербију (другачији исход је могућ само уз грешке Звездиних судија).

Мало здравог разума и још мање опште културе било је потребно за оправдани страх од неминовног јесењег таласа.

Тада нико објективан и добронамеран не би могао да оптужи актуелну власт за тренутну катастрофалну ситуацију када погледа регионалну и европску статистику.

Али, само смо се ми играли доброг и лошег полицајца, само смо ми најављивали домаћу вакцину, само ми видимо да је цео свет љубоморан на наш здравствени систем који нам се пред очима распада.

Решење постоји.

Предуслов за примену решења је функционисање институција и политика у служби струке, а не обрнуто.

Моје колеге и ја у својим амбулантама под маскама и визирима попут несрећног Бахрудина под „лиснатим“ шлемом свакодневно чујемо како је неко „од наших“ оболео или преминуо од ковида.

У себи понављамо речи тог уплашеног, доброћудног Босанца да само желимо да се живи и здрави вратимо кући, да некако јавимо женама, мајкама, деци да смо добро и да апелујемо на медије да покушају да нам помогну да се ово зло заустави.

Аутор је лекар токсиколог, члан Главног одбора ДС

(Данас)