Studentski pokret između Vučićeve diktature i građanskog rata

Studentski, i kasnije šire-narodni, pokret protiv autokratske vladavine Aleksandra Vučića i sistemske korupcije u Srbiji jeste primer kako politički loše vođeni pokreti postignu rezultate koji su upravo suprotni od onih koje, u početku, imaju nameru da ostvare.

U analizi ovog pokreta moramo razlikovati dve faze. Prva faza je nastupila posle tragičnog događaja u Novom Sadu: pada nadstrešnice na železnickoj stanici i smrti 16 ljudi. Mislim da malo ko sumnja da je, direktno ili indirektno, loša konstrukcija, koja je pak rezultat korupcije, bila uzrok za pad nadstrešnice. To je dovelo do spontanog protesta koji je bio motivisan jednim prevashodnim ciljem: smanjiti korupciju i povećati moć institucija koje je Vučić godinama sistematski slabio, ignorisao ili potpuno prenebegao u vršenju svoje vlasti.

Spontani pokret je, u jednom trenutku, verovatno i mimo očekivanja onih koji su ga započeli, prerastao u mnogo širi pokret protiv režima i na taj način ušao u svoju drugu, političku, fazu. Ulazak u političku fazu znači da pokret počinje da snosi političku odgovornost za događaje. On više ne može da tvrdi da je spontan i apolitičan, čak i kada odbacuje saradnju sa opozicionim strankama koje često kritikuje skoro jednako oštro kao Srpsku Naprednu Stranku. Postajući politički faktor, Pokret (od sada se piše velikim slovom) ne samo da ima političku odgovornost, već mora da se instutucionalizuje, tj. da stvori neka tela sa kojima vlast može da razgovara ili eventualno pregovara. Naravno, sa tačke gledišta Pokreta, sa cljem da ograniči samovolju vlasti.

Ali, Pokret (koji čak zvanično nije ni svoje ime ikada obznanio) je upravo tu napravio kardinalnu grešku. Umesto da kao Solidarnost u Poljskoj formira komitete koji bi pregovarali sa vladom, Pokret je ostao difuzan. Ono sto je Pokret tvrdio da je njegova prednost (difuznost i odsustvo instutucionalizacije) je upravo postala njegova glavna slabost. Slično Crvenim Kmerima koji su se zvali samo “Organizacija “ (čak i kada su došli na vlast), Pokret je slao svoja saopštenja narodu sa Olimpijskih visina, neudostojući publiku čak ni potpisa organa koja su ta saopštenja pisala. Narod je samo mogao da sazna da su neki misterozni plenumi (za koje niko ne zna ni gde se održavaju, ni ko su njihovi lideri, niti ko je prisustvovao, pisao i podnosio predloge), odlučili (ne zna se ni kojom većinom glasova: da li 60%, 80% ili, kako neki u staljinističkoj tradiciji, tvrde “jednodušno”) i sačinili proglase koji se široko obznanjuju. Pokret je postao anti-demokratski u načinu svog rada i potpuno netransparentan. Upravo obrnuto od onoga što traži od drugih.

To je išlo zajedno sa nesposobnošću da se definišu polltički ciljevi. Od korupcije (gde, kako sam napisao, Pokret uopšte nije uspeo da definiše instucionalne načine da pokuša da je smanji), Pokret je prešao na zahteve o prevremenim izborima, zatim na de fakto zahtev za Vučićevu ostavku, i konačno kada više ništa nije funkcionisalo, na otvoreno nasilje.

U tom nasilju Pokret tvrdi da je situacija slicna onoj iz 5. oktobra 2000. To je potpuno netačno. Peti oktobar je bio narodni odgovor na Miloševićev izlazak iz okvira legalnosti. Septembarske izbore je Milošević izgubio već u u prvom krugu, što je odbio da prizna. Izlazak na ulice bio je način da se Milošević natera da rezultate prihvati, što je on zatim i učinio. Znači, 5. oktobar je bio pokret za povratak u legalnost, ne revolucija niti nasilni prevrat režima.

Situacija sa Vučićem je drugačija. Vučić nije nelegalno izabran. Njegova vlast treba da bude ograničena, i Pokret, umesto da se politički koncentrisao na dve stvari: formiranje zajedničkih (paritetnih) tela sa vladom o ograničenju korupcije i ujedinjenje snaga za sledeće redovne izbore (što pretpostavlja i pregovore sa opozicijom), nije učinio niti jedno, niti drugo. Ostao je razapet izmedju spontanosti početaka i ekstremnih zahteva koji sada otvoreno pozivaju na nasilje. Upravo tada, kada se više nije znalo šta dalje, pojavili su se i ekstremni samo-destruktivni nacionalisti, jer je verovatno deo Pokreta u nacionalizmu video već tradicionalnu najjaču političku polugu kojom vlast može biti smenjena.

Implicitna podrška nasilju i stalne blokade saobaćajnica kao osnovni načini političke borbe ne samo da protivreče originalnim ciljevima Pokreta, već su samo-destruktivni: dovode do haosa, a nijedno društvo u haosu ne može da živi. To otuda zahteva diktaturu

Implicitna podrška nasilju i stalne blokade saobaćajnica kao osnovni načini političke borbe ne samo da protivreče originalnim ciljevima Pokreta, već su samo-destruktivni: dovode do haosa, a nijedno društvo u haosu ne može da živi. To otuda zahteva diktaturu. Ili, ako i dođe do pada Vučića, Da li neko sumnja da, ako Vučić i SNS budu prinuđeni da nasiljem odu sa vlasti, oni ili neka nova reinkarnacija radikala ili SNS, neće isto tako biti u stanju da kroz dve ili tri godine okupi 200 hiljada ljudi i ruši novi režim? Na taj način Pokret u stvari ustanovljava nova pravila: predstavnički sistem i izbori više nisu način na koji se dolazi (ili odlazi) sa vlasti, već je jedini način nasilno svrgavanje režima koji je izgubio Mandat Neba—što konkretno znači da oni koji se sa datim režimom ne slažu mogu da nadju nekoliko stotina hiljada gradjana spremnih da se tuku. Naravno, takav sistem je i Srbija, kao i puno drugih zemalja, imala (a neke i sada imaju), ali takav politički sistem stalno oscilira između otvorene diktature (Vučića) i građanskog rata. Bilo bi žalosno, ali sada ne već potpuno nerealno, da konačni rezultat Pokreta bude upravo takav.

(brankomilanovic.substack.com)