Prijemom Zelenskog, Vučić nam je pljunuo u lice, izdao rusko-srpsko prijateljstvo i interese Srbije

Aleksandar Dugin izriče oštru presudu o opasnom zaokretu Srbije, predstojećem energetskom kolapsu Evrope.

Razgovor sa Aleksandrom Duginom vođen je u emisiji Eskalacija na Sputnjik TV-u.

Voditelj: Počnimo sa veoma oštroj situacijom koja je uzburkala javno mnjenje na nekoliko frontova – kako u ruskom svetu, tako i u širem slovenskom. Zelenski je stigao u Srbiju. Ovo je njegova prva poseta Beogradu u sadašnjem svojstvu. Održani su događaji sa srpskim predsednikom, u Srbiji se otvara fabrika dronova, a govorilo se i o mogućem doprinosu kijevskog režima u ovoj oblasti. I naravno, video se široko proširio internetom u kojem nemački novinar – Bože oprosti na formulaciji – pita šta Evropljani mogu da urade da ubiju više Rusa (ispravio se na „ruske vojnike“, ali tako je ispalo). Voleo bih da čujem vaše mišljenje i o poseti u celini i o konkretnim tačkama povezanim sa njom.

Aleksandar Dugin: Ako ovu epizodu stavimo u kontekst naših problema širom postsovjetskog prostora – sa Jermenijom ili drugim bivšim sovjetskim republikama – ona se uklapa u isti obrazac. Dugogodišnje, inercijske veze, tradicionalno prijateljstvo između Rusije i Srbije koje je nekada izgledalo nepokolebljivo, sada se raspada, i to je bolno. Duboko volim srpski narod; mnogo sam sebe uložio u Srbiju i u razvoj naših odnosa. Za mene je ovo dubok šok. Srbi su nekada izgledali kao narod koji nas je voleo kada nas niko drugi nije voleo i koji nas nije izdao kada su nas svi drugi izdali.

Ono što Vučić radi – a problem je konkretno u njemu – nije novo. On pokušava da se drži u oba tabora: jednom u Evropi, drugom u srpskom patriotskom i proruskom pokretu. Čini se da ima više od dve noge, uspevajući nekako da balansira između proevropskog, globalističkog kursa, a istovremeno pokušava da udovolji svima. Pošto je dugo na vlasti, uprkos unutrašnjim nemirima i protivljenju, taj pristup je dao rezultate. Nažalost, kada se posmatra spoljna politika, mora da se prizna da čak i otvoreni oportunisti koji se godinama drže vlasti na kraju dokazuju Makijavelijevu ciničnu poentu: glavna mera vladara nije moral, već koliko dugo ostaje na vlasti.

Vučić manevriše do ivice, izdajući svakoga ko može biti izdajan, a zatim pravi korak unazad. Ova lukava politika pokušaja da se udovolji obema stranama donosi rezultate za njega, ali teško pogađa idealiste – one Srbe koji iskreno vole Rusiju, a ne iz udobnosti, i one Ruse koji osećaju duboku istorijsku vezanost za Srbe. Na kraju krajeva, upravo zbog Srba, iz lojalnosti našoj pravoslavnoj braći na Balkanu, ušli smo u Prvi svetski rat i izgubili carstvo. Srbi su nas nekada tretirali na isti način. Vučićevo ponašanje stoga ranjava idealističku dimenziju politike, koja se nikada ne sme odbaciti.

Prava politika uvek funkcioniše negde između idealizma i čistog oportunizma – kompromisa između iskrenosti i cinizma. Otvoreno đavolstvo je retko; čak je i Tramp došao na vlast ogrnut pravim sloganima pre nego što je razočarao veći deo američkog naroda. Geopolitika uvek balansira na toj ivici. Ali Vučić je sada dostigao liniju preko koje njegovi postupci počinju da protivreče i dubljim težnjama srpskog naroda i našim sopstvenim odnosima.

Prijemom teroriste Zelenskog i govoreći o stvaranju i razvoju dronova kako bi nas ubili – nešto što nikada ranije nije učinio tako daleko – Vučić je odmah prišao crvenoj liniji. Još je nije u potpunosti prešao, jer se odmah povukao, dodeljujući sredstva i izjavljujući da „Rusiji ide dobro“ i tako dalje, kako ne bi bio pogrešno shvaćen. Pa ipak, on stoji u opasnoj blizini te linije. A pošto ne reagujemo na crvene linije velikom brzinom – verujem da smo izvukli neophodne zaključke, ali ne žurimo, više volimo da ostavimo prostor za povlačenje – na isti način se odnosimo i prema našim drugim partnerima.

Opraštamo onima koji nas vređaju i izazivaju u nadi da će se urazumiti. Retko se to dešava. Češće zaključuju da se crvene linije mogu jednostavno pomeriti dalje i napraviti sledeći drzak korak. Istovremeno, imamo malo poluga kojima bismo mogli da kaznimo Vučića

Rezultati su ograničeni. Opraštamo onima koji nas vređaju i izazivaju u nadi da će se urazumiti. Retko se to dešava. Češće zaključuju da se crvene linije mogu jednostavno pomeriti dalje i napraviti sledeći drzak korak. Istovremeno, imamo malo poluga kojima bismo mogli da kaznimo Vučića. Teško da ćemo podržati prozapadne pokrete koje finansira Soroš kako bi ga uklonio; to bi bilo još gore. Dakle, i mi smo primorani da manevrišemo u ovom međuprostoru.

Ja sam idealista i filozof; živim kontemplativnim životom – bios theoretikos , kako su to stari govorili. Zato situaciju vidim sa posebnom ozbiljnošću. Ova posredna zbrka, stalno kretanje tamo-amo, igra oportunista, pragmatičara i političkih tehnologa, samo me iritira. Gledam je kroz jevanđeljske reči: neka vaše „da“ bude da, a vaše „ne“ ne. Ako ste uz Ruse, onda ste uz Ruse – patite sa nama i delite naše teškoće. Mi pomažemo drugima ne zbog koristi, već zato što smo ljudi od principa.

Verujem da naš predsednik deluje upravo u tom duhu. I njemu je bolno da gleda stalna kolebanja ovih malih, neoduševljenih figura. Kakav zaključak izvlačim? Moramo formulisati naš maksimalni program – idealistički okvir ruske politike. Moramo jasno reći svima – onima koji su već sa nama, onima koji nam se mogu pridružiti, kolebljivcima i našim neprijateljima – kako vidimo svet, Evropu, globalnu bezbednost i multipolarnost. Ono što nam ne treba jeste pragmatični stil vršenja malog pritiska, zatim povlačenja, izricanja pretnje i dozvoljavanja da se izazov raziđe (pristup koji smo usvojili i sa Pašinjanom i sa Vučićem).

Umesto toga, trebalo bi da proglasimo naš cilj nakon neizbežne pobede — čak i ako je cena potpuno uništenje ukrajinske ekonomije i vojne industrije. Već smo započeli ovaj proces, napustivši polumere i počevši ozbiljno da se borimo. Zaustavićemo se tek kada budemo sigurni da je naša pobeda nepovratna, a do tada će i sama Rusija biti druga zemlja. Bilo bi vredno da sada, svima na umu, izložimo našu viziju budućnosti.

Možda bi trebalo da izdamo jasnu deklaraciju o tome šta čeka naše neprijatelje i naše prijatelje posle pobede. Naši prijatelji bi, na primer, dobili Kosovo, slobodnu Istočnu Evropu oslobođenu od NATO okupacije i spremnu da služi kao pogranična zona; slobodnu Ukrajinu unutar jedinstvene istočnoslovenske države; istinsku integraciju postsovjetskog prostora u korist svih njegovih naroda, sa suverenitetom i nuklearnom zaštitom zagarantovanim svima.

Onima koji su stali uz nas bez oklevanja – među njima i Severna Koreja – zahvalili bismo se najiskrenije i učinili sve što je moguće za ljude koji su se žrtvovali u ovom ratu. Kini bismo se odužili sa kamatom, sećajući se njenih ranijih oklevanja. Iran, koji je pokazao pravu hrabrost, podržali bismo i sveobuhvatno nagradili. Ponudili bismo drugačiju viziju sveta – multipolarnu i pravednu – u kojoj velika Rusija postaje garant slobode i suvereniteta protiv zapadne hegemonije za svaki region planete.

Ako ste uz Ruse, onda ste uz Ruse – patite sa nama i delite naše teškoće. Mi pomažemo drugima ne zbog koristi, već zato što smo ljudi od principa. Verujem da naš predsednik deluje upravo u tom duhu. I njemu je bolno da gleda stalna kolebanja ovih malih, neoduševljenih figura

Što se tiče Zapada, mi bismo mu to vratili trostruko: doveli bismo evropsku ekonomiju do kolapsa i smanjili američki uticaj na sopstvene granice. Neka se bave svojim poslovima; imaju Kanadu i Sjedinjene Države, i to bi trebalo da bude dovoljno. Ostale bismo oslobodili: Meksiko, Kolumbiju, Venecuelu, Argentinu. Svestan sam da će mnogi reći da ciljamo previsoko. Pa ipak, više puta u našoj istoriji ciljali smo visoko i, uz veliki trud, postigli ono što smo naumili. Ruske reči treba shvatiti ozbiljno.

Kada bismo postavili takav maksimalni program spoljne politike – kome ćemo pomoći, kome ćemo zahvaliti, koga ćemo kazniti, kakav poredak ćemo uspostaviti u Evropi svedenoj na njene prirodne razmere i šta ćemo ponuditi Sjedinjenim Državama kada pretrpe poraz ka kome težimo – onda bi sve postalo jasno i mogli bismo da krenemo od tog temelja. Trenutno nekima dajemo dvadeset godina, drugima deset; nekima pretimo, a druge podržavamo. Od proaktivne, a ne reaktivne politike, trebalo bi da oblikujemo naše podsticaje i naše pretnje. Čitava slika bi se promenila, uveravam vas.

Mnogi pretpostavljaju da igramo istu kratkoročnu igru kao i ovi sitni političari trenutka. Ali Rusija je velika zemlja – zemlja dugog vremena, ogromnog prostora i velikih istorijskih ciklusa. Mi smo narod sposoban da teži cilju kroz vekove, a ne samo kroz jedan ili dva predsednička mandata. Mi razmišljamo vekovima i u najozbiljnijim kategorijama. Danas je primetno odsustvo bilo kakve deklaracije o našoj viziji budućeg sveta. Možda deluje neostvarivo sada ili čak na srednji rok, ali ako uspostavimo ovaj standard i ovaj cilj, dosledno ćemo se kretati ka njemu. Tada će svaki Vučić, Pašinjan, Maja Sandu ili bilo ko drugi sto puta razmisliti pre nego što testira našu odlučnost i pređe crvene linije, jer takvi činovi predstavljaju pljuvanje u lice.

Ovom posetom Zelenskog i dozvoljavanjem razgovora o tome koliko još Rusa može biti ubijeno, Vučić nam je pljunuo u lice. Izdao je i rusko-srpsko prijateljstvo i sopstvene interese Srbije. Naravno, ne smemo delovati impulsivno ili tražiti spontanu osvetu, da ne bismo išli na ruku našim neprijateljima i neprijateljima srpskog naroda. Mi nismo avanturisti.

Ipak, potreba za ozbiljnom globalnom politikom i za vizijom naše budućnosti velikih razmera postala je hitna. Prečesto danas živimo po istorijskim uspomenama: pomagali smo Srbima u Prvom svetskom ratu, oslobodili smo druge u Velikom otadžbinskom ratu. Sve je to istinito i vredno, ali je prošlost. Sećanje bledi, a ljudi pitaju: „Da, to se desilo — ali šta nas čeka sutra?“ Ono što nam nedostaje jeste savremeni ruski osećaj za razmere.

Poznati egipatski novinar po imenu Amr, koji me je godinama intervjuisao, nedavno je primetio da Duginovi stavovi postaju sve radikalniji i da kako se neposredna situacija u Rusiji otežava, apetit naše globalne vizije samo raste. On je potpuno u pravu. Ne smemo polaziti od proračuna trenutka. Naše planiranje mora biti na vekovnoj skali. Moramo sagledati dubinu istorijskih procesa.

Tek tada ćemo pronaći pravi ton za postupanje sa najrazličitijim elitama – neutralnim, neprijateljskim, spremnim na pomoć ili oklevajućim. Trebalo bi da im otvoreno kažemo: „Ako nastavite sa ovom dvosmislenom politikom, onda ćemo posle naše pobede – a pobeda će doći – delovati na taj i taj način.“ Kada se naš maksimalni stav jasno iznese, počećemo da postižemo rezultate već sada.

Naravno, biće mnogo stručnjaka koji žele kompromis, ali prvo moramo imati odlučnost da opišemo ovu širu sliku multipolarnog, pravednog sveta oslobođenog zapadne hegemonije – sveta koji je Rusiji potreban. Ne treba da se plašimo da kažemo da je preduslov za taj svet naša pobeda u Ukrajini i globalna pobeda nad zapadnom hegemonijom. Pripremamo se za ovo i nastavićemo u ovom pravcu koliko god bude potrebno. Neka svaka strana odluči i izjavi svoje „da“ ili svoje „ne“. Ta unutrašnja odlučnost je sposobna da transformiše celu našu spoljnu politiku.

Voditelj: Nema mnogo toga da se doda, jer sam nameravao da pitam da li su sami Srbi možda očekivali više od Rusije pre pet, deset, dvadeset ili dvadeset pet godina. Vi ste u suštini zatvorili to pitanje insistirajući na potrebi da jasno iznesemo naše smernice svima. Dozvolite mi da se stoga osvrnem na inicijativu Turske. Turska je predložila primirje na Crnom moru i moratorijum na udare na trgovačke brodove. To je čudan predlog, s obzirom na to da svi znaju ko napada brodove, a Ankara se obraća kijevskom režimu i Rusiji kao da su jednaki – ovo od ministra spoljnih poslova Hakana Fidana. Kako bi trebalo da se nosimo sa Turskom? To je zemlja koja ne sedi na dve stolice već na osamnaest, i do sada ubira dividende od svih njih.

Aleksandar Dugin: Ovo je upravo isti fenomen o kome smo razgovarali – isto balansiranje na malom obimu. Turska je partner; to je veliki evroazijski narod, u mnogim aspektima orijentisan protiv Zapada. Pa ipak, njena politika iz godine u godinu počiva na pažljivom uravnoteženju. Turci kažu: hajde da zaključimo primirje i prekinemo napade. Naš odgovor bi trebalo da bude: sami ćemo odlučiti šta će se raditi u Crnom moru i na ukrajinskoj teritoriji. Prvo ćemo ga osloboditi i učiniti sve što je potrebno za pobedu; tek onda ćemo razgovarati o drugim pitanjima.

Naši prijatelji bi, na primer, dobili Kosovo, slobodnu Istočnu Evropu oslobođenu od NATO okupacije

Nemojmo to sada da radimo; odložimo sve takve apele. Delujemo potpuno simetrično: odsecamo Ukrajinu od mora, čineći Odesu nefunkcionalnom lukom, osiguravajući da nijedan brod niti teret neće stići do nje. U pravu smo što to radimo, bez obzira na zahteve turskih ili zapadnih sagovornika. Čim preuzmemo inicijativu i počnemo da pobeđujemo, oni se pojavljuju sa pozivima da stanemo, da sačekamo, da ne iskorišćavamo našu prednost – i nastavljaju dok ne procene da je pravi trenutak da ponovo podrže naše neprijatelje.

Hajde da završimo pitanje Odese, da lišimo Ukrajinu potpuno pristupa moru, pa tek potom da razgovaramo sa Turskom. Još bolje, neka razgovor održimo nakon što oslobodimo celu Ukrajinu. Rusija je uvek znala kako da spoji mudrost sa fleksibilnošću. Kada postignemo svoje ciljeve i oslobodimo Ukrajinu, možemo reći Turcima: „Želite brodove? Svakako pošaljite svoje brodove u našu rusku luku Odesu; rado ćemo ih primiti.“ Trgovaćemo i snabdevaćemo jedni druge svim što je potrebno – uranijumom za nuklearne elektrane ili paradajzom, kako god bude slučaj.

Voditelj: Dakle, još uvek im nedostaje Veliki Turan, a u principu im još uvek nedostaje ni Krim…

Aleksandar Dugin: Ne. Svaki razgovor o Velikom Turanu doživeće istu sudbinu kao i projekat „Velike Ukrajine“. Pogledajte šta je od toga ostalo – samo tinjajući fragmenti. Potpuno isto će se desiti sa svakim planom izgrađenim o našem trošku. Svaki će biti pretvoren u pepeo. Živimo u svetu u kojem humanitarni sporazumi, ugovori i sporazumi – ekonomski ili politički – više ne važe. Više nema stabilnog partnera sa kojim se može pouzdano pregovarati.

Moramo izgraditi novi svet koji nama odgovara. To zahteva demontažu postojećeg poretka i izgradnju drugog na njegovom mestu. Svakako ćemo rezervisati dostojno, suvereno i slobodno mesto za Tursku u njemu; turski narod posmatramo sa istinskom dobrom voljom. Ali tek nakon toga.

Kada završimo sadašnju, najoštriju fazu sukoba – zato što nam je upućen egzistencijalni izazov – moramo dokazati dve stvari: prvo, da uopšte postojimo, i drugo, da smo upravo ono što tvrdimo da jesmo – istinski subjekt, suverena svetska sila. Dok ne oslobodimo celu Ukrajinu, nećemo dokazati ni jedno ni drugo, i niko nam neće verovati.

(NSPM, multipolarpress.com)