Anatomija studentskih plenuma

Do đavola, šta su ti studentski plenumi? Kako izgledaju? Kako se donose odluke? Kakve su organizacione sposobnosti studenata na plenumu? Koje su metode studentskog samoorganizovanja? Ko ima (ne)formalnu moć? Ne znamo, pojma nemamo – ali smo bili namerili da saznamo. Naime, nas četvoro profesora i istraživača sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (M. Škorić, J. Čikić, J. Škorić i A. Kišjuhas) smo od početka marta do početka juna 2025. godine sproveli istraživanje na ovu temu.

U tom periodu, svi univerziteti u Srbiji su već u višemesečnoj blokadi, a matični i univerzitetski plenumi su oformljeni i funkcionišu kao mehanizmi za donošenje odluka. Pokrovitelj istraživanja bio je Međunarodni centar za istraživanje nenasilnih sukoba (ICNC) iz Vašingtona, a čiji je izvršni direktor Ivan Marović – ovde poznatiji kao jedan od lidera nekadašnjeg „Otpora“. Istraživanje je koncipirano kao kvalitativno, odnosno podaci su prikupljani putem naučnih intervjua koji su trajali oko 60 minuta. Razgovarali smo sa 26 studentkinja i studenata sa univerziteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, i koji su mahom stalno ili često učestvovali na plenumima.

Naime, dok su mediji i javnost prvenstveno bili zainteresovani za događaje, ulične proteste i političke zahteve – nas je interesovao subjektivni doživljaj unutrašnje organizacije blokada. Plenum se već profilisao kao centralno telo svakog fakulteta u kojem su donošene ključne odluke o daljem toku blokada.

U pitanju je bio model direktne demokratije zasnovane na horizontalnom i nehijerarhijskom odlučivanju. Drugim rečima, svi studenti su imali pravo učešća u radu plenuma, a odluke su usvajane većinom glasova prisutnih, nakon temeljnih diskusija i višestrukog razmatranja predloga. I sad, kako su studenti-učesnici razumeli i osmislili svoj angažman? Šta tačno misle, žele i osećaju studenti u blokadi? Šta smo saznali? Navedena saznanja su rezultat zajedničkog rada mojih kolega i mene (ceo tekst izveštaja o istraživanju dostupan je na adresi nonviolent-conflict.org).

Saznali smo da blokada ne funkcioniše kao monolitna celina, već kao složeni ekosistem u kojem se prepliću lična ideološka uverenja, praktične potrebe i težnja ka zajedništvu u blokadama. Studentski angažman imao je dinamičnu putanju, od početne euforije ka fazama iscrpljenosti i prilagođavanja

Na primer, saznali smo da blokada ne funkcioniše kao monolitna celina, već kao složeni ekosistem u kojem se prepliću lična ideološka uverenja, praktične potrebe i težnja ka zajedništvu u blokadama. Studentski angažman imao je dinamičnu putanju, od početne euforije ka fazama iscrpljenosti i prilagođavanja.

U ranim fazama fakulteti su postali centralni prostori svakodnevnog života studenata – mesta gde se spava, jede, druži, radi, i donose odluke – što je omogućilo intenzivno zajedništvo, solidarnost i jačanje zamaha blokade. Saznali smo i da vremenom dolazi do formiranja „tvrdog jezgra“ najangažovanijih, dok su se ostali studenti postepeno prilagođavali novim okolnostima. To jest, da studenti u blokadi nisu homogen pokret ni u pogledu iskustva učesnika, tako da ga čine iskusnije jezgro i novi aktivisti. Ali, gotovo niko od ispitanika nije (bio) član nijedne političke partije.

Kako funkcioniše plenum? Jer, u javnosti je i sam mehanizam funkcionisanja plenuma prilična nepoznanica. Uz veliku i u mnogome ključnu ulogu moderatora, saznali smo da, radi bolje i efikasnije organizacije, plenumi počivaju na organizovanom sistemu radnih grupa. U pitanju je operativni mehanizam koji sprovodi odluke, održava logistiku i omogućava da blokada kao sistem opstane. Nazivi i brojevi grupa razlikuju se po fakultetima, ali najvažnije su grupe za strategiju (osmišljavanje i planiranje protesta i drugih akcija), medije i komunikaciju (odgovorne su za društvene mreže i komunikaciju sa javnošću), bezbednost (održavanje reda, bezbednost učesnika protesta, kontrola ulaska na fakultet), donacije i logistiku (hrana, voda, novac) i higijenu. U zavisnosti od ličnog interesovanja, sposobnosti i spremnosti na angažman, studenti su se uključivali u aktivnosti radnih grupa.

Plenumi su se održavali u najvećoj prostoriji na fakultetu, gotovo uvek u glavnom amfiteatru. Osim što je u prvo vreme postojao sasvim praktičan razlog za to, zauzimanje ovog centralnog prostora predstavlja i čin simboličkog preuzimanja kontrole nad institucijom. Zatim, proces sastavljanja dnevnog reda plenuma nije bio ni jednostavan ni uniforman. Na pojedinim fakultetima dnevni red je formiran direktnim predlaganjem tačaka u onlajn (WhatsApp ili Viber) grupama, negde je to bilo pitanje dogovora između različitih radnih grupa o tome koje važne teme zahtevaju kolektivni stav, dok su na drugim mestima moderatori služili kao filter za prenošenje predloga studenata u konačan dnevni red. Način na koji je dnevni red formiran bio je, stoga, jedno od najboljih ogledala demokratske zrelosti i organizacione kulture svakog pojedinačnog plenuma.

Kako funkcioniše plenum? Jer, u javnosti je i sam mehanizam funkcionisanja plenuma prilična nepoznanica. Uz veliku i u mnogome ključnu ulogu moderatora, saznali smo da, radi bolje i efikasnije organizacije, plenumi počivaju na organizovanom sistemu radnih grupa

Kako studenti donose individualne odluke? Oni najčešće primenjuju hibridni model odlučivanja koji se zasniva na tri ključne varijable: 1) unutrašnji kompas (lične vrednosti i moralna uverenja), 2) racionalno-analitički filter (argumenti, činjenice i strateška procena) i 3) društveno-konsultativna mreža (dijalog sa kolegama i slušanje na plenumu). Ovaj složeni mehanizam odlučivanja takođe svedoči o zrelosti pokreta, gde učesnici neprestano balansiraju između lične savesti, snage argumenata i dugoročnih interesa kolektiva.

Mnogi studenti su promenili svoje inicijalno mišljenje ili stav na samom plenumu. S tim u vezi, plenumsko donošenje odluka nije stihijski, već visoko formalizovan proces. Gotovo bez izuzetka, nijedan suštinski predlog ne stavlja se na glasanje bez prethodne diskusije. Ova faza je ključna jer osigurava da plenum ne bude samo mašina za glasanje, već telo u kom se stavovi formiraju i preispituju. Diskusija se zato doživljava kao obavezan korak koji omogućava razmenu informacija, postavljanje pitanja i iznošenje argumenata. Tek nakon što se iscrpe relevantni argumenti, prelazi se na formalno glasanje. Diskusija se otvara za svaku tačku dnevnog reda, a njen cilj je da se kroz razmenu argumenata dođe do boljeg, zajedničkog rešenja. I zvuči i jeste odlično.

Ipak, mnogi svedoče da je (direktna) demokratija jedan dugotrajan, mukotrpan i iznurujući posao.
Saznali smo i da su studenti su razvili sofisticiran sistem za dobijanje reči, po uzoru na parlamentarne procedure (izlaganje/pitanje, replika, tehnička primedba), i koji je kodifikovan u pisanim pravilnicima koje su sami studenti sastavili i usvojili. Celokupna diskusija je vremenski ograničena – kako za pojedinačnu tačku (15-30 minuta), tako i za izlaganje govornika (1-3 minuta). Jedan od najoriginalnijih aspekata kulture plenuma jeste razvijen sistem neverbalne komunikacije.

Ovaj prihvaćeni sistem znakova koristi se za izražavanje (ne)slaganja bez prekidanja govornika – na primer, mahanjem rukama u vazduhu kako bi se iskazala podrška, ili ukrštanjem ruku u obliku slova „X“ kao znak neslaganja. Sve to drastično povećava efikasnost i omogućava konstantnu povratnu informaciju, kako ostalim prisutnim studentima, tako i samim moderatorima diskusije. Ton diskusije može značajno da varira – od opuštenog razgovora do burne rasprave. Međutim, posebna pažnja se posvećuje poštovanju svih učesnika – incidenti poput psovki ili ličnih (verbalnih) napada na neistomišljenike strogo su zabranjeni i sankcionisani, što odražava napor za održanjem bezbednog okruženja i konstruktivne kulture dijaloga. Najzad, znanje neophodno za funkcionisanje plenuma nastajalo je organski, a ne prepisivanjem tuđih recepata.

Diskusija se zato doživljava kao obavezan korak koji omogućava razmenu informacija, postavljanje pitanja i iznošenje argumenata. Tek nakon što se iscrpe relevantni argumenti, prelazi se na formalno glasanje. Diskusija se otvara za svaku tačku dnevnog reda, a njen cilj je da se kroz razmenu argumenata dođe do boljeg, zajedničkog rešenja. I zvuči i jeste odlično. Ipak, mnogi svedoče da je (direktna) demokratija jedan dugotrajan, mukotrpan i iznurujući posao

Drugim rečima, možemo mnogo toga da naučimo od naših studentkinja i studenata. I možemo verovati u njihovu organizacionu zrelost. Uz nesumnjive uspehe u buđenju protestne javnosti, demokratski kapacitet i kultura dijaloga plenuma verovatno su najveće nasleđe studentskih blokada. A saznali smo i kako se studenti osećaju povodom plenumskog ili direktno-demokratskog odlučivanja, postoje li (ne)formalno moćnije individue, postoje li eksterni pritisci i unutrašnje lobiranje, sabotaže i formiranje frakcija, te koji su ključni izazovi studentskog pokreta. O tim i ostalim saznanjima o „anatomiji plenuma“ – (neke) sledeće nedelje.

Anatomija plenuma II

Kao što je bilo reči prošle nedelje, nas četvoro profesora i istraživača sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (M. Škorić, J. Čikić, J. Škorić i A. Kišjuhas) sproveli smo istraživanje o „anatomiji“ studentskih plenuma. Pre svega, interesovali su nas moć, odlučivanje i organizaciono učenje tokom studentskih blokada. Uz to, putem dubinskih intervjua sa studentima (mart-jun 2025), pitali smo se i o subjektivnim osećanjima učesnica i učesnika plenuma, o njegovoj efikasnosti i budućnosti, kao i o eventualnim sabotažama i infiltraciji. U ovom periodu, plenum je bio centralni mehanizam donošenja odluka, a samim tim i organizacije studentskih protesta, akcija i blokada. Šta smo još saznali? Navedena saznanja su rezultat zajedničkog rada mojih kolega i mene.

Dugo trajanje protesta i blokada, neminovno je promenilo i preusmerilo početne razloge angažmana studenata. Značajan broj njih, posebno onih koji su ostali najangažovaniji, opisuje jasan put od početnih, često ličnih ili čak površnih razloga, do dubokog osećaja kolektivne svrhe i društvene odgovornosti. Drugim rečima, osećanju da su postali deo „nečeg većeg“ – i lično i društveno transformativnog. Ipak, iscrpljenost, opadajući entuzijazam i slični faktori naveli su pojedine učesnike na pragmatičnu procenu toga gde bi u pokretu bili najkorisniji. To jest, zaključili su da je pragmatičnije fokusirati se na konkretne operativne zadatke unutar radnih grupa – kao što su logistika, odnosi s medijima ili organizacija obezbeđenja – nego provoditi sate u dugotrajnim i često iscrpljujućim debatama na plenumu.

Uostalom, na otvoreno pitanje „Čemu vas je naučio plenum?“, jedna ispitanica je odgovorila – „Strpljenju“.
Fundamentalni princip odlučivanja na plenumu je prosta većina. Za razliku od modela zasnovanih na konsenzusu koji se često sreću u sličnim pokretima (i koji mogu dovesti do beskonačnih debata), ovaj model je izabran kao jasan i efikasan mehanizam koji sprečava paralizu u odlučivanju. Unutar ovog opšteg okvira, različiti fakulteti su razvili specifična pravila za rešavanje složenijih proceduralnih situacija, što svedoči o visokom stepenu organizacionog učenja. Kada dođe do fundamentalnog neslaganja, mehanizam koji rešava spor uvek je glasanje i volja većine. Volja proste većine postaje konačna i obavezujuća odluka za ceo kolektiv, a potom i za delegate na univerzitetskom plenumu. Ovaj mehanizam sprečava paralizu sistema i omogućava napredak čak i kada postoji duboko neslaganje. Svi učesnici su jasno istakli strogo pridržavanje onome šta je plenum odlučio, čak i ako je odluka bila suprotna onome kako su sami glasali.

Fundamentalni princip odlučivanja na plenumu je prosta većina. Za razliku od modela zasnovanih na konsenzusu koji se često sreću u sličnim pokretima (i koji mogu dovesti do beskonačnih debata), ovaj model je izabran kao jasan i efikasan mehanizam koji sprečava paralizu u odlučivanju

Saznali smo i da su studenti veoma svesni ambivalentne prirode plenumskog donošenja odluka. Sa jedne strane, glasanje i princip većine afirmišu se kao jedini legitiman i pravedan način donošenja odluka. Sa druge strane, učesnici su svesni visoke cene koju ovaj model plaća u vidu neefikasnosti, sporosti i potencijalne marginalizacije manjine. Iako svesni nedostataka, mnogi opet radije biraju direktni demokratski proces umesto bržih, ali manje participativnih metoda. Naime, oni to vide kao radikalan prekid sa hijerarhijskim i nedemokratskim strukturama protiv kojih se bore („Meni lično nije do toga da donošenje odluka bude pod navodnicima efikasno, nego da bude demokratski odlučeno“ – Miloš, UNS).

Ko ima moć na plenumu? Iako formalna moć pojedinaca na plenumu ne postoji, njihova neformalna moć je sveprisutna, dinamična i proističe iz različitih izvora. Ona se zasniva na tzv. društvenom kapitalu, retoričkim veštinama i nivou individualnog angažmana. Dok neki umanjuju njen značaj, većina prepoznaje da glasniji ili iskusniji akteri zaista imaju veći uticaj („Neki ljudi se ipak ističu, ne po tome što imaju neke ambicije, nego prosto su najaktivniji, i onda imaju najviše iskustva u organizovanju akcija i ljudi ih prepoznaju“ – Jovan, UBG). Međutim, ima i onih koji su mišljenja da, uprkos vidljivosti, glasni pojedinci ne uspevaju da nametnu svoje mišljenje, kao i da kolektiv poseduje mehanizme kojima se brani od prevelike koncentracije moći. U plenumima je od početka ugrađena sumnjičavost prema svakome ko pokuša da se nametne kao vođa. Strah od infiltracije i unutrašnje sabotaže je stalna i neizbežna karakteristika svakog antirežimskog pokreta. Saznali smo da su studenti svesni ove pretnje, i razvili sofisticirane načine da je prepoznaju, definišu, kao i da se od nje odbrane (npr. prepoznavanje, demokratsko preglasavanje, direktne sankcije i „crne liste“).

Ko ima moć na plenumu? Iako formalna moć pojedinaca na plenumu ne postoji, njihova neformalna moć je sveprisutna, dinamična i proističe iz različitih izvora. Ona se zasniva na tzv. društvenom kapitalu, retoričkim veštinama i nivou individualnog angažmana

S tim u vezi, studenti su ambivalentni i oko postojanja spoljašnjih pritisaka ili lobiranja na plenumu. Na različitim fakultetima, prisutan je čitav spektar iskustava – od osoba koje misle da su ovakve pojave bile intenzivne i problematične, preko onih koje su smatrale da je lobiranje legitimni deo plenumske politike, do osoba koje pritiske i lobiranje nisu ni primetile. Slično je i sa formiranjem frakcija. Studenti nam otkrivaju različita iskustva – dok neki svedoče o dubokim i iscrpljujućim podelama, drugi opisuju iznenađujuće jedinstvo i gotovo potpuno odsustvo frakcija. Ključni nalaz je sledeći. Tamo gde postoje, frakcije se retko formiraju na osnovu klasične ideološke podele na političku levicu i desnicu (ili pak privrženosti Rusiji ili Evropskoj uniji) – i što je suprotno popularnoj percepciji u javnosti.

U plenumima je od početka ugrađena sumnjičavost prema svakome ko pokuša da se nametne kao vođa. Strah od infiltracije i unutrašnje sabotaže je stalna i neizbežna karakteristika svakog antirežimskog pokreta

Umesto toga, linije razdora se najčešće povlače oko strateških neslaganja u vezi sa budućnošću pokreta (npr. da li ići u radikalizaciju protesta), percepcijom pokreta u javnosti, ali i oko (ne)saradnje sa opozicionim političkim partijama. U svakom slučaju, najznačajnija podela među studentima nastaje zbog pitanja „Šta i kako dalje?“

Saznali smo i da proces odlučivanja na plenumu nije linearan (plenum odluči – radna grupa izvrši), već cikličan (plenum odluči – radna grupa izvrši – radna grupa izveštava plenum). Izveštaji radnih grupa su standardna i obavezna tačka dnevnog reda plenuma na gotovo svim fakultetima. Nakon svake veće akcije ili protesta, na plenumu se često vodi detaljna i neretko vatrena diskusija o tome šta je urađeno dobro, a šta loše. Ova sjajna kolektivna evaluacija služi kao direktan mehanizam kontrole i učenja („Nakon neke velike akcije uglavnom postoje ogromne svađe oko toga da li je to bilo dobro ili ne, koje su bile greške. To ume da bude dosta vatreno. Oko 15. marta je bila ogromna diskusija oko toga“ – Sofija, UBG). Većina studenata prepoznaje i afirmiše demokratsku vrednost plenuma i zaključuju da, uprkos svim manama, u datom kontekstu ne postoji bolji, pravedniji i legitimniji način donošenja odluka.

Saznali smo i da proces odlučivanja na plenumu nije linearan (plenum odluči – radna grupa izvrši), već cikličan (plenum odluči – radna grupa izvrši – radna grupa izveštava plenum). Izveštaji radnih grupa su standardna i obavezna tačka dnevnog reda plenuma na gotovo svim fakultetima

Najzad, saznali smo i da je učešće na plenumu za veliku većinu studenata bilo jedno od najintenzivnijih i najvažnijih iskustava učenja u njihovim dosadašnjim životima. Plenum funkcioniše kao živa laboratorija i neformalna škola koja je studentima pružila lekcije koje, po njihovim rečima, nisu mogli steći iz knjiga ili na predavanjima. Plenumi su doprineli ličnoj transformaciji i razvoju praktičnih veština („Pa, nekako, prestala sam da se plašim toga da iznesem svoje mišljenje. E, eto to.“ – Milica, UNS), a bili su i svojevrsna škola društvenih veština – gde su studenti učili kako da funkcionišu kao deo velikog i heterogenog kolektiva. Ključna naučena lekcija jeste važnost slušanja i poštovanja tuđih mišljenja, kao i odvajanje ideje od osobe. Konačno, plenum je studentima pružio duboke, praktične lekcije o prirodi (političke) moći, organizacije i same demokratije. Romantizovana predstava o direktnoj demokratiji brzo je zamenjena realnim shvatanjem da je to spor, birokratski, naporan i često frustrirajući proces. Uprkos svim manama, za neke je iskustvo plenuma bila presudna potvrda da demokratija, čak i u svom nesavršenom obliku, može da funkcioniše i da je suštinski bolja od autoritarnih modela. Takođe, plenum je za mnoge bio put izlaska iz apolitičnosti. Drugim rečima, studenti ili mladi ljudi su iz plenumskog organizovanja sami naučili mnogo toga o politici, organizaciji, dijalogu i strpljenju. A mi?

(Danas)