Elem, šiboletni se Antonić u svom tekstu „U čemu je spor“ dohvatio, u patriotskim krugovima rizične teme - pokušaja da sa Tadićevog i Jeremićevog imena spere ljagu „kvislinga“. Neće baš biti da je tako, pružaju ta dvojica, tvrdi Antonić, izvestan otpor Imperiji. 

Bio sam jedini srpski izveštač u atinskoj dvorani, gledao tuču uživo, lično snimao njen najveći deo, kao i ono što se dešavalo iza kulisa, u hodniku i ispred svlačionica, što su domaćini itekako želeli da sakriju. Pitam se zbog čega im pomažemo u tome

Bošnjački političari, naime, skupa s glasačima i medijima, žive na mekanom jastučiću iluzija, nekih vlastitih predodžbi cjelovite BiH, koja u stvarnosti uopće ne postoji, niti će postojati u dogledno vrijeme, ali je pritom njima jedini istinski put i zakon!

Šta smo saznali iz ove dramatizovane ekskluzive? Da su Zoran Đinđić i Boris Tadić nevini u priči o usponu Miškovićeve imperije, što nije baš tačno. Prvi je ojačao "Delta banku" disperzijom državnih fondova, a drugi, sve donedavno, posebno dok je Mišković bio...

Širenje NATO i EU ne samo da nije stabilizovalo situaciju u Evropi, nego se pokazalo nemoćnim da spreči jačanje separatizma. Ideja „jedinstvene Evrope“ je devalvirala. Otud mnogi narodi grade sopstvene velikodržavne kuće, izgrađene po etničkom obeležju.

Čitao sam članak  jednog hrvatskog novinara koji kaže da je Slovenac najpametniji Hrvat, a Srbin najgori Hrvat. Znam da se i Srbija proglašava liderom. Dobro, ipak ste najveći. Ali bio je i članak koji kaže da je Slovenija vodeća

Evropa nema alternativu jedna je izmišljena floskula. Ja sam za to da se Srbija veže za onog za koga se odluči. Stešnjena između tehnološke svetosti Amerike i evroazijskog Istoka ona će teško da zadrži svoju neutralnost.

Izgleda da smo nešto naučili od Učiteljice Istorije. Setimo se „događanja naroda“ zbog stradanja Srba na Kosmetu pre nešto više od dvadesetak godina, kada se tresla čitava zemlja. Danas smo svedoci da niko nije izišao na ulicu po objavljivanju odluke MSP u Hagu.

U našem društvu i dalje nema dovoljno hrabrosti da se vodi politika koja bi značila novo traženje mesta Srbije u novoj raspodeli karata. Srbija nije našla svoje mesto i to je nešto što najviše zameram našim najvišim državnim rukovodiocima – i Miloševiću i onima posle njega.

Taj zadatak lobiranja za propalu politiku toliko podseća na prošla vremena da ne razumem ko bi u tom kontekstu bio čovek sa kompromitovanom političkom prošlošću. Za taj projekat bi takva prošlost bila komparativna prednost, za Srbiju pucanj u sopstvenu nogu.