Елем, шиболетни се Антонић у свом тексту „У чему је спор“ дохватио, у патриотским круговима ризичне теме - покушаја да са Тадићевог и Јеремићевог имена спере љагу „квислинга“. Неће баш бити да је тако, пружају та двојица, тврди Антонић, известан отпор Империји. 

Био сам једини српски извештач у атинској дворани, гледао тучу уживо, лично снимао њен највећи део, као и оно што се дешавало иза кулиса, у ходнику и испред свлачионица, што су домаћини итекако желели да сакрију. Питам се због чега им помажемо у томе

Бошњачки политичари, наиме, скупа с гласачима и медијима, живе на меканом јастучићу илузија, неких властитих предоџби цјеловите БиХ, која у стварности уопће не постоји, нити ће постојати у догледно вријеме, али је притом њима једини истински пут и закон!

Шта смо сазнали из ове драматизоване ексклузиве? Да су Зоран Ђинђић и Борис Тадић невини у причи о успону Мишковићеве империје, што није баш тачно. Први је ојачао "Делта банку" дисперзијом државних фондова, а други, све донедавно, посебно док је Мишковић био...

Ширење НАТО и ЕУ не само да није стабилизовало ситуацију у Европи, него се показало немоћним да спречи јачање сепаратизма. Идеја „јединствене Европе“ је девалвирала. Отуд многи народи граде сопствене великодржавне куће, изграђене по етничком обележју.

Читао сам чланак  једног хрватског новинара који каже да је Словенац најпаметнији Хрват, а Србин најгори Хрват. Знам да се и Србија проглашава лидером. Добро, ипак сте највећи. Али био је и чланак који каже да је Словенија водећа

Европа нема алтернативу једна је измишљена флоскула. Ја сам за то да се Србија веже за оног за кога се одлучи. Стешњена између технолошке светости Америке и евроазијског Истока она ће тешко да задржи своју неутралност.

Изгледа да смо нешто научили од Учитељице Историје. Сетимо се „догађања народа“ због страдања Срба на Космету пре нешто више од двадесетак година, када се тресла читава земља. Данас смо сведоци да нико није изишао на улицу по објављивању одлуке МСП у Хагу.

У нашем друштву и даље нема довољно храбрости да се води политика која би значила ново тражење места Србије у новој расподели карата. Србија није нашла своје место и то је нешто што највише замерам нашим највишим државним руководиоцима – и Милошевићу и онима после њега.

Тај задатак лобирања за пропалу политику толико подсећа на прошла времена да не разумем ко би у том контексту био човек са компромитованом политичком прошлошћу. За тај пројекат би таква прошлост била компаративна предност, за Србију пуцањ у сопствену ногу.