Trezveno o dilemi „zamrznuti konflikt“ ili „brzo rešenje“

Kada se prikažu dva tabora, onih koji su za „zamrznuti konflikt“ i onih koji su za „brzo rešenje“ KiM, pa se zatim „nateže konopac“ da se vidi koji je od njih bolji, van razmatranja se sasvim potisne početni problem - šta je to što mi hoćemo i čemu mi to težimo kada govorimo o Kosovu i Metohiji?

Hoćemo da odbranimo državu. Težimo trenutku u kom ćemo sa Albancima ostati „jedan na jedan“. Bez stranih uplitanja.

Ako država može da se odbrani brzim rešenjem, onda smo svi za brzo rešenje. A ako ne može, onda smo svi za zamrznuti konflikt.

Ako brzo rešenje znači da se odričemo države i bilo kog dela njene teritorije, onda uopšte nije reč o rešenju, nego o izdaji države. I, što je onda sporno da se bude protiv „brzog rešenja“?

Pre nego što pređem na razmatranje o tome da li se može očekivati, i kada, da ostanemo sa Albancima „jedan na jedan“, samo nekoliko reči o tome da ćemo navodno, ako se ne odreknemo države, „nestati kao narod“ zato što „odumiremo i iseljavamo se“.

Znam da zvuči blesavo da se o tome uopšte govori, ali izgleda da moramo. Nemačka odumire. Da li to znači da će i njihov natalitet porasti ako se brzo reši pitanje KiM? Rumuni i Hrvati se više nego Srbi sele u druge države. Da li će i kod njih to prestati ako se brzo reši situacija sa KiM?

Evo, kod Albanaca na KiM u poslednjih 30 godina natalitet pada tri puta brže nego kod Srba. Kako sad to spojiti sa pitanjem našeg odricanja od KiM? Ili, Srbi koji su ostali na KiM imaju duplo veći natalitet od Srba koji žive izvan KiM. Kako sad to objasniti, da je kod njih sasvim obrnuti trend u odnosu na Albance?

Cela priča o „užasnoj demografiji“ nema apsolutno nikakve veze sa KiM. Ti problemi su veoma složeni i značajnim delom postoje upravo zbog pogrešne makroekonomske politike koju vodi i Srbija i zbog širih kulturoloških problema koji dezorijentišu i mlade muškarce i mlade žene. Ono što je izvesno, ugrožavanje države dalje ubrzava sve te negativne trendove. Uzgred, Albanci se u još većoj meri nego Srbi iseljavaju u druge države.

Kada kažem da dolazi vreme u kom neće biti uplitanja stranih sila, onda ne mislim bukvalno, nego u smislu da niko neće biti spreman da ratuje na strani Albanaca i da ubedljiva većina sveta neće biti spremna da prema Srbiji uvodi bilo kakve sankcije zbog toga što brani svoju državu.

Da se prvo podsetimo šta je Srbiji priznato kao sadržina državnosti ka Kosovu i Metohiji po Rezoluciji 1244:

• kontrola granice,
• regulisanje zajedničkog tržišta,
• monetarna politika,
• odbrana,
• spoljna politika,
• carina,
• osnovni porezi.

To su naša međunarodno priznata prava na KiM, kao države. To je realnost. Države koje su priznale nezavisnost tzv. „Kosova“ ne mogu nikada da izmene naša prava, osim ako Srbija sama to bude tražila. To je realnost.

Da li mi možemo brzim pregovorima da obezbedimo operacionalizaciju naših prava kao države na KiM? Ne možemo. I to je ralnost. Odatle sledi - ne kako Vučić kaže, da treba odmah rešavati to pitanje - nego upravo suprotno, da ne treba ništa potpisivati, niti usmeno dogovarati (na nivou predsednika države, vlade ili ministra spoljnih poslova) išta što bi ugrozilo naša prava, sve dok se stanje u međunarodnim odnosima u svetu ne promeni.

A stanje se menja velikom brzinom, i to u našu korist.

U EU postoje još samo tri političara koji su prepreka tome da se dugoročno rešenje nađe pregovorima između nas i Albanaca, u skladu s našim međunarodno priznatim pravima, bez upliva stranih sila. To su Makron, Merkelova i Mej.

Svi drugi u EU su već danas na pozicijama da ni slučajno ne bi vojno intervenisali protiv Srbije, a većina njih ne bi usvajala ni bilo kakve sankcije prema Srbiji zbog naše težnje da ostvarimo svoja priznata prava. Te države su: Portugal, Španija, Italija, Grčka, Kipar, Mađarska, Češka, Slovačka, Austrija i Slovenija. Poljska ne bi ratovala, ali bi danas možda i bila spremna da uvede nekakve sankcije, ali samo ako bi to uradile i Nemačka i SAD. Rumunija i Bugarska ne bi ratovale i teško da bi uvele sankcije.

Od Francuske, Nemačke i Velike Britanije, danas bi možda samo Britanija ratovala, ali sasvim simbolično, jer je iznutra razorena svojim problemima i operativno nije sposobna za ozbiljnije vojne operacije. Tereza Mej gotovo izvesno gubi sledeće izbore, a onda dolaze laburisti sa Korbinom na čelu, koji su apsolutno protiv intervencionizma. I, time je cela Evropa izvan razmišljanja o vojnoj intervenciji. Pogledajte kakva je to razlika u odnosu na 1999. godinu.

Merkelova ima takvih unutrašnjih problema da vrlo lako može da izgubi vlast do kraja ove godine. Sve što u Nemačkoj politički jača, sve je to okrenuto konceptu nacionalne države i apsolutno je protiv intrevencionizma. U nemačkom slučaju je to izrazito, više nego u britanskom, povezano i sa stavom za normalizaciju odnosa prema Rusiji. Tako da, već u skoroj budućnosti je praktično nemoguće zamisliti Nemačku koja nekakvim sankcijama primorava Srbiju da odustane od svojih legalnih i legitimnih prava, zato što je to onda vodi u sukob sa Rusijom koja principijelno zahteva poštovanje međunarodnog prava.

Ostaju SAD. Ali, sada kao neko ko brine o evropskim pitanjima o kojima sama EU ne misli. Pogotovo ne da išta bitno preduzme protiv Srbije. Amerikancima je bilo teško da 1999. godine, kada su bili na vrhuncu moći, izdejstvuju napad na nas uz masovnu podršku država Evrope (njih 16), a ne da će im to biti lakše neke 2025. godine, kada pitanje Kosova neće postojati ni u tragovima u političkoj sferi SAD.

Nema govora da bi bili spremni da ratuju, a sankcije koje ne podržava Evropa nemaju smisla. U Americi, naravno sasvim nezavisno od nas, nezaustavljivo se razvija proces rušenja „duboke države“, koja je suštinski naš protivnik, Ali, ona je protivnik i građanima same Amerike. I celom razboritom svetu. Naših prirodnih saveznika je neuporedivo više nego što se to čini kada se gleda samo u prošlost. A pod prošlošću se misli na tih, za ceo svet nesrećnih 20 godina od pada berlinskog zida. Taj sistem puca već deset godina, a za sledećih deset će biti sasvim pobeđen.

Nasuprot tome, Kina, Indija i Rusija nezaustavljivo jačaju. I vojno, a naročito ekonomski. Jasno je da one države koje jačaju vojno i ekonomski jačaju i svoj uticaj u međunarodnim odnosima. A sve su one protiv nezavisnosti tzv. „Kosova“. Svemu prethodno rečenom o EU i SAD, kao jake razloge za ublažavanje njihovih stavova prema Srbiji, treba dodati i ovaj - izvesni narastajući uticaj naših saveznika po pitanju KiM, pre svega Rusije, Kine i Indije.

Ima jedan racionalni deo u kritici ideje o „zamrznutom kofliktu“. Stvarno nam nikakav međunarodni razvoj događaja i promena odnosa snaga neće pomoći u rešavanju odbrane države, ako sami za to vreme bitno ne popravimo Srbiju.

Otuda sve naše snage treba usmeriti upravo u tom pravcu. Za desetak godina Srbija realno može da bude mnogo jača i bolja nego što je to danas i, tako ojačana, da sačeka trenutak u kom ostajemo sami sa Albancima da rešimo trajno svoje odnose. A, jedino ih bez uplitanja stranaca i možemo kvalitetno rešiti. Realno je očekivati da će Albanci biti u lošijem stanju nego danas zbog zarobljenosti u kriminalu i stranim interesima.

Ukratko, sasvim je realno da mi u potpunosti odbranimo svoja međunrodno priznata prava, državu i narod. I, jedino braneći Srbiju u celini to i možemo.

Pozitivan ishod za nas je sasvim racionalno zasnovan na činjenicama. Zato nas i ubeđuju da je sve katastrofično. Ako uzburkaju emocije (čitaj: izazovu strah) onda je razum sputan. I obrnuto, ako oslobodimo razum, nema straha.

Ono što je potrebno je rad. Uporan. Na svakom detalju. Ne pravi se kuća odjednom, nego cigla po cigla. Ako svako od nas doda samo deo te velike slagalice, imaćemo sigurnu kuću. Srbiju.